RAT NA FILMU Ubij, odradi smenu i „pokupi se“

Piše Vladislav Panov

Razlozi koje su mladi vojnici sebi nametnuli kao motivaciju za ratovanje drastično su različito prikazani u ostvarenjima američkih i danskih sineasta. Danci su bez iluzija, zbunjeni razlogom zbog kojeg su uopšte u tom ratu, dok su Amerikanci tu da „dožive rat“, da „rasturaju“ i iživljavaju svoje kaubojske nagone

Slike koje su brojni dokumentaristi zabeležili pokušavajući da nekako dočaraju besmisao,  surovost, užas i haos ratova koje Amerika vodi u ime demokratije, slobode,  pravde i idealnog (njihovog) načina života, a za bolje sutra celog sveta, u Avganistanu i Iraku, i dalje okupiraju pažnju sinesta i dokumentarista širom planete. Američke, najpre, ali i one druge, iz čije perspektive je ovo ratovanje protiv izmišljenih i stvarnih terorista bitno drugačije (a, opet, apsurdno, isto), sve više preplavljuju svet.

KOALICIJA VOJUJE, A JAVNOST – PREISPITUJE
Najzanimljivija je nedavna pojava još jednog danskog filma koji se bavi ratom u Avganistanu. On  je odmah izazvao  kontroverzne reakcije i nanovo pokrenuo pitanje besmislenosti, odnosno opravdanja  besmisla učešća danskih trupa u tom ratu. Reč je o ostvarenju Janusa Meca Pedersena „Armadilo“, s kojim je nastavio preispitivanje ove teme započeto prošle godine filmom „Danska i rat“. U „Armadilu“ (naziv potiče od istoimene vojne baze u južnoj avganistanskoj provinciji Helmand) pratimo šestomesečno vojevanje danske jedinice koja dolazi u sukob sa talibanima. Po mnogima, ovo je ubedljivo najbolji, bolje reći najautentičniji, dokumentarac koji se pozabavio ratom u Avganistanu. Kritika mu je dodelila „Gran pri“ na ovogodišnjem Kanskom festivalu, na kojem je premijerno prikazan i od tada je uglavnom bio superioran i uvek izuzetno dobro prihvaćen na svim festivalima. Njegove kontroverzne i žestoke ratne scene  uzburkale su dansku javnost, pa i političare, s obzirom na to da se još jednom pokrenula polemika oko razloga zbog kojih su danski vojnici i dalje prisutni u Avganistanu.
Isto pitanje je pre četiri godine pokrenuo i tada takođe veoma dobro prihvaćeni i hvaljeni dokumentarac Kristofera Guldbrandsena „Krvavi rat“, jer se bavio primopredajom zarobljenika – od strane danske vojske američkoj- i pored skandala sa zarobljenicima koje Amerikanci nisu ni pomišljali da tretiraju po Ženevskoj konvenciji o ratnim zarobljenicima. Za dansku javnost tako nešto je bilo neprihvatljivo i taj potez je inicirao pitanja o razlogu danskog angažmana u Avganistanu. Pitanja su, međutim, ostala bez odgovora i političke reakcije koja bi ne samo objasnila motive za ratovanje, već i, što je dobar deo javnosti zahtevao hitno povlačenje danskih vojnika iz tog rata. To se, naravno, nije desilo pa je četiri godine kasnije nastao „Armadilo“. I pitanja se ponavljaju. Mada, svima je jasno da bi odgovore trebalo potražiti u SAD, koje konačno, navodno, postaju zadovoljne svojom krvoločnom politikom, odnosno „redom i demokratijom“ uvedenom Avganistanu, pa su najavile potpuno i skoro povlačenje trupa iz te zemlje. Valjda će tada moći da odu i Danci, zajedno sa ostalim „dragovoljnim“ članovima Koalicije, što tamo vojuje za Ameriku i njene ratničke kampanje za bolje sutra celog sveta.

HAOS KAO ZAKON
Proteklih nedelja je aktuelan i američki film „Restrepo“ Sebastijana Jangera i Tima Heteringtona, oni su proveli godinu dana sa jednim američkim vodom na strateški najvažnijem položaju u Avganistanu. Ta borba sa talibanima i ona danska imaju istu pozornicu, ali su poruke bitno drugačije. Iako je sve prikazano iz perspektive onih koji su tu dovedeni da ubijaju i ginu, mladih vojnika, daleko od političara i pokretača sveta iz senke, razlozi što su oni sami sebi nametnuli kao motivaciju za ratovanje se drastično razlikuju. Danci su bez iluzija, bez ikakvih motiva osim da „odrade smenu“ i vrate se živi, potpuno zbunjeni razlogom zbog kojeg su uopšte u tom ratu. Amerikanci su tu da „dožive rat“, da „rasturaju“ i iživljavaju svoje kaubojske nagone. Ni oni, doduše, nemaju pojma šta stvarno rade u tim ratovima. I dok gledamo kako se žale na očajnu opremu i loše naoružanje (!?), na užasne uslove života i razne druge praktične stvari, nameće se utisak da tim ratom više ne rukovode ni veliki igrači iz senke, ni striktni planovi vojnih stratega, pa čak ni političari, već, kako kažu autori na početku filma „Žestoko jasno“ – haos, nesigurnost i nered!
I baš zato je to najilustrativniji film sa temom iračke avanture. Reč je inače o prošlogodišnjem ostvarenju Kristijana Frage  koji je, zanimljivo, nedavno ponovo osvanuo na internetu, ali sada pod nazivom „Ovo je rat“. Taj film govori o prvih mesec dana invazije na Irak, ali iz perspektive vojnika i jednog oficira koga je kasnije američki vojni establišment izabrao da bude veliki heroj iračkog rata. Film je omanuo na svakom mestu da prikaže kako rat zaista izgleda iz perspektive vojnika (iako se autori hvale da upravo to čini), ali je, i to izgleda sasvim nenamerno, pokazao koliko su od samog početka vojnici nespretno i sasvim pogrešno motivisani od strane političara i svojih pretpostavljenih. I sedam godina kasnije ti američki demokratski „dobrotvori“ još krvare ne bi li iračke divljake izveli iz kamenog doba i prisilno, za njihovo dobro, ih uveli u novi milenijum i uspostavili „savršenu demokratsku državu“. Film pominje na kraju sudbinu glavnog junaka priče, njegovo podizanje do herojske figure, ali i „otvaranje duše“, jer tvrdi da ga nije briga da li se bori za demokratiju, Ameriku ili bilo šta drugo veliko i značajno. Čovek bez uvijanja kaže da se borio i da bi opet, u svakom trenutku, zbog svoje i za svoju jedinicu! Drugim rečima, zbog avanture, adrenalina, kaubojštine i pripadnosti „bratstvu“.

NEGO, DA SE PRIPREMI…
Zanimljivo je i to da nijedan od sada već toliko brojnih filmova, igranih i dokumentarnih, koji se bave avganistansko-iračkim kampanjama, nije ni pokušao da otkrije šta zaista stalno pokreće i podmazuje vojni zamajac najveće ratne sile na svetu. Naravno da to nisu velike ideje o popravljanju sveta, o stvaranju boljeg života za one izgubljene u bedi i zatucanosti. Stalnu popunjenost i motivisanost američke ratne mašine obezbeđuju upravo blagodeti njihove savršene demokratije i jednakosti za sve: nemaština većine, njihova beznadežna i neizlečiva beda, nezaposlenost, besperspektivnost, strah od sutrašnjice, zatucanost, neobrazovanost… To su pravi motivi za traženje uhlebljenja u vojsci. Pa čak i za odlazak u rat. A kakav je to idealni svet iz kojeg je jedini izlaz za hiljade i hiljade mladih što nisu rođeni kao bogataši, da se prijave da ginu i bore za ideale koje ne razumeju ili ih uopšte ne prihvataju kao svoje? Zato nije pitanje kada će i kako razmontirani, razoreni i opljačkani Avganistan i Irak biti konačno ostavljeni da uživaju u haosu, nesigurnosti i neredu donetim pod etiketom napretka i demokratije. Nego, ko je sledeći?