Otrovani Balkanom

Piše Saša Hadži Tančić

Trebalo je da protekne dobrano vreme da bi se književna priča o Omer-paši Latasu našla ponovo pred čitaocima. Ipak, Zec u svojoj knjizi ne rekonstruiše Andrićevo nedovršeno delo, već pravi originalan „roman-film“, vešto se koristeći pojedinim elementima i likovima iz stvaralaštva Iva Andrića

Roman Petra Zeca „Otrovani Balkanom“ počinje Omer-pašinim dolaskom u Sarajevo, 1850. godine, s namerom da Bosnu spase nesnosnog stanja, da učvrsti veru i državu i obezbedi blagostanje domovini i narodu. Da po carevini provede nove reforme i pravične zakone, iz temelja iskoreni po celoj državi nasilje i nepravde i time učini sve srećnim i jednakim. No kako? Silom carske vojske. Opunomoćitelj, ujedno zapovednik carske vojske kojom neposlušne i pobunjene pokorava, Omer – paša Latas tu je da Bosnu izvede na pravi put, znajući je kao zemlju koja se povija, ali ne menja.
Tada se, i u svako doba kad je reč o Bosni, smatralo da je takav pristup ispravan i jedino moguć. Danas je položaj Bosne sasvim drugačiji, ali iz tamnine Omer-pašinog vremena kao da je sa stranica „Otrovanih Balkanom“ obavezan da nudi rešenja za velike savremene probleme s kojima se suočava; s potpunim razumevanjem da se prave nove greške ili ponavljaju stare. Navodno, ni da se turči, ni pokrštava. Već zarad državnih interesa, kad se ne pita za zdravlje, nego za život i smrt.

LEPOTA SEČE
Stranicama romana Petra Zeca promiču mnogi drugi likovi, istorijski poznati i literarno osmišljeni na stvarnom istorijskom, koliko i umetničkom tragu nedovršenog dela znamenitog Iva Andrića. Otud Ali-paše Rizvanbegovića Stočevića, Bogdana Zimonjića, franjevaca Grge i Petra, Alije Đerzeleza, Avdage, Ćorkana, arhimandrita i crkvenih velikodostojnika srpskih hrišćana i Jevreja, sve do kiridžija i salebdžija, ine sirotinje raje.
Pripovedne ravni razvijene su naizmenično i uporedo, sa istorijskim smislom, koliko živo i neposredno, kao jedinstvena katastrofa ljudskog opstajanja, jer je Petar Zec mnoga svoja znanja, nesebično i pronicljivo, uneo u delo nesustale projekcije prošlog, da čitaoce po svemu uveri.
Ambicije na Balkanu uvek su bile velike i snažne, a u to vreme da se Južnosloveni ujedine u sveslovensku državu od Crnog mora do Jadrana. Pored ostalog, i na jedinstvu narodnog jezika, na čemu su već vredno radili Hrvat Ljudevit Gaj i Srbin Vuk Stefanović Karadžić, uz Štrosmajerovu ljubav za slovenski narod.
Posebno se prati oružana borba Srba da bi dobili svoju slobodu među Slovenima u Turskoj, stare istorijske misije da sebi „priljubi sve narode srpske“. U tom pogledu bio im je bolji savez sa Rusijom, nego sa Austrijom. Zato je Srbiji bilo neophodno intenzivnije prisustvo u Bosni, jer je mogla onda da utiče na Dalmaciju i na Hrvatsku, i na veze sa Srbima iz Srema, Bačke i Banata. Tako je bar stvari predstavljao još jedan stvarni, istorijski i književni lik Zečevog romana, Ilija Garašanin, potonji autor „Načertanija“.
Neumitnom raspadu dotrajalog turskog carstva doprinose i ubrzavaju ga stalne pobune Srba, ali i strane sile preko svojih konzula. Sve bruji i vrije, tutnji i prelama se, ali i teče uobičajeno svakodnevlje na ekspresivnim stranicama romana o pazarnoj živosti u sarajevskim ulicama, počev od prevoza klavira volovskim kolima pod strogim nadzorom turskih stražara i zanosnim zvucima  Mocartovog Turskog marša; no i presudnošću ženske lepote, kad se počinje da gubi osećaj za vreme i nestalne ljudske odnose, ne misli se na veru, a ni moral. „Lepota seče“, vele očarani njenom magijom. Mera i pamet gube se još samo kad pesma ponese; nestaje strah, pije se i opija, peva se i plače, ili prestrašeno ćuti. Uživa se u sviranju i milozvučnom pevanju. Ali i u muzičkom orkestriranju bečke Štats opere i operskih pevačica, a i u serviranom šampanjcu.
I opet andrićevsko pitanje zašto je put do žene tako vijugav? „I zašto ja sa svojom slavom i snagom ne mogu da ga pređem, a prelaze ga toliki gori od mene? Samo ja cio svoj vijek pružam ruke kao u snu. Što žene traže?“, odjekuje i sa stranica Zečevog romana preusmereno, doslovce preneto iz maestralne priče o Aliji Đerzelezu.
Jer u balkanskom tamnom vilajetu složeno ljudsko biće ima i drugih svojih potreba, da ispoljava različite osobine i dušu. Pošto se na ratištima čas napreduje, čas povlači, da bi tuđe zlo bilo nečije dobro; u vremenu kad čovek nije siguran u kojoj će se veri roditi, u kojoj umreti; živeći razapet, kao žrtva i mučitelj u isto vreme.
A jednako svima čini se samo da će im se ovde na Istoku otvoriti nestvarna vrata, dok sve je samo velika iluzija koja pomaže istrošenom čoveku da još malo živi i radi.

KRVLJU OBLIVENA BOSNA
Da li je dostojno čoveka da učestvuje u toj bezizglednoj i nemilosrdnoj utakmici, pitanje je među mnogima, na koje pripovedač Zečevog „Otrovanog Balkana“ jedinstveno tvrdi: Ne, nije!
Brzo i uludo troši se snaga, i propada bez smisla, na brdovitom Balkanu. Poput junaka u starim legendama, pre nego što dođu do životnog cilja. „Ko izdrži probu čekanja, taj je pobjednik, taj može mirno da uživa plodove svoje pobjede“, poručuje svojim primerom fra Grga da živeti znači isto što i čekati.
I čitanjem „Otrovanih Balkanom“ postaje jasnije šta je to vlast, a šta zavisnost od nje, šta znači čovek koji se, poput Omer-paše, uzdigne do najviših položaja; neograničeni sudija, gospodar nad pokrajinama i ljudima.
No pri tome je svakako najštetnije i najgore zlo ono klupko raznovrsnih službenika, dvorjana i sluščadi raznog ranga i svake vrste, koje se plete oko visokih ličnosti.
Treba li se odupirati na svakom mestu i po cenu da se izgine, kad dođe vreme da čovek ne može ni da izgine ni da živi, nego trune „kao direk u zemlji i svačiji je samo nije svoj“, pitanje je koje se može odnositi na čovekovu sudbinu uopšte, koliko i na posebne likove ovoga dela.
Mora se reći da je Zečev roman „Otrovani Balkanom“ ambiciozno, raznovrsno delo, vredno hvale. Po izboru motiva i drugim raznorodnim i raznovrsnim ravnima, naročito onima koji svedoče o prožimanju istorijskih dešavanja sa nacionalnim i ličnim, imaju određen književni značaj. Prijem sadržaja romana, u odnosu na prvobitnu strukturu filmskog scenarija, ne protiče bez problema; u logičnom sledu događaja u romanesknoj priči, najavljenoj prirodom drugoga žanra, izostaje dublji metaforični karakter dela.
Pripovedne deonice odreda su izvedene sigurnim i hitrim potezima, u slici ubedljivo, unutar dobro rešenog prostora prozne naracije i klasično shvaćene kompozicije, na čemu je posebno insistirao.
Petar Zec ne rekonstruiše Andrićevo nedovršeno delo. On se samo služi pojedinim elementima i likovima, kao i motivskim inicijacijama teksta Andrićeve „priče“; kako je već primećeno, „dovoljno poznati, dovedeni su u nove situacije, primili su nova svojstva i zaigrali prinovljene ili drukčije uloge“ (Srba Ignjatović u pogovoru knjizi).
Postupnost pripovedanja privedena je završnoj književnoj slici, potpuno uspelom opisu uzletelog džepnog sata kroz vazduh, razbijenog padom u paramparčad. Potpuno je uspela u kompoziciji materije i vazduha, silovitog bacanja i rasparčavanja, razbijenosti u krvavoj svetlosti zalazećeg sunca, u koju u daljini umiče Omer-pašina vojska. Književne uspelosti ima i u ekspresivnim refleksima Zimonjićevog proklinjanja Omer-paše, pošto je Bosnu „krvlju oblio“.
Trebalo je, uopšte uzev, da protekne dobrano vreme da bi se književna priča o Omer-paši Latasu našla ponovo pred čitaocima i stručnjacima. Moglo bi se s razlogom zaključiti da i ovo viđenje njegove privatne i istorijske ličnosti umetnički uveliko zaokuplja.