Fatalni deficit nacionalnog pragmatizma

Piše Dragomir Anđelković

Šta o srpsko-hrvatskim i drugim integracijama možemo da naučimo iz spisa Rista Radulovića, jednog, nažalost gotovo zaboravljenog srpskog intelektualnog velikana iz Hercegovine, s kraja 19. i početka 20. veka?

Na osnovu negativnog iskustva sa hrvatskim političarima i drugim javnim delatnicima, taj naš društveno-angažovani intelektualac iz Mostara, još 1912. godine  dalekovido je ukazao kako će se završiti, već tiho otpočeti, jugoslovenski eksperiment. Reč je o Ristu Raduloviću (1880-1915), po zanimanju novinaru a u pogledu dela, bez preterivanja, ideologu srpskog nacionalnog pokreta u BiH. U pitanju je čovek koga su zbog njegovog nacionalnog rada austrougarske vlasti poslale u koncentracioni logor Arad, u kojem je umro.
On je, onda kada je opijenost jugoslovenstvom zapadnog usmerenja poprimala sve veće razmere, tekstom „Više nacionalnog egoizma“, podsetio Srbe kako su prošli sa Bugarima, kojima su, u ime priželjkivanog stvaranja zajedničke države, tokom velikog dela 19. veka nesebično pomagali. Na kraju nas je – to je bilo jasno i pre podmuklih bugarskih napada 1913. i 1915. godine – skupo koštalo zanemarivanje sopstvenih nacionalnih interesa radi iluzija o istočnoj varijanti jugoslovenskog bratstva.
Zaključak spomenutog Radulovićevog teksta bio je: „Mi se doista bojimo da tako ne svrši i ideja srpsko-hrvatskog jedinstva“. I bio je u pravu, samo što ni on sigurno nije mogao da zamisli koliko je to ispala krvava ideja. Niti da ćemo, i posle tragičnog epiloga, ponovo srljati u sličnu zamku, čiji je on bio plod. Ma koliko bili naivni naši preci, sa Bugarima dva puta nisu napravili istu grešku. Da li će tako biti i sa Hrvatima?

JUGOSLOVENSKA (PAKLENA) LUTRIJA
Ovu godinu obeležava, bar formalno, poboljšavanje odnosa na relaciji Beograd-Zagreb, i generalno, kako se to danas kaže, intenziviranje regionalne saradnje. Održavani su samiti lidera država nastalih posle dezintegracije Jugoslavije, a srpski i hrvatski državni poglavari susretali su se gotovo onoliko često koliko su to nekada činili članovi Predsedništva SFRJ. Sve to nije prošlo bez nove jugo-euforije. Naravno, kada se radi o nemalom broju Srba.
Hrvati i drugi naši „bratski“ narodi, unapređenju odnosa sa Srbijom pristupaju mnogo odmerenije. Ni oni nisu bez viška emocija. Međutim, one su pre negativne nego pozitivne, ma koliko vešto bile prikrivene veštačkim osmehom. Svesni su da im, pogotovo u uslovima globalne ekonomske krize i nužnosti da zadovolje Brisel, odgovara privredno i političko približavanje Srbima. U skladu sa tim, racionalno postupaju, ali ih takav trend ne raduje. No, interes je iznad svega.
S obzirom na naše izuzetno negativno jugoslovensko iskustvo, normalno bi bilo da mi još u većoj meri tako radimo, mislimo i osećamo. Voleli se ili ne, npr. sa Hrvatima, treba da sarađujemo ako će nam od toga biti bolje. Sada se radi na stvaranju zajedničke železničke kompanije Srbije, Hrvatske i Slovenije. Razmatra se pokretanje lutrije na prostoru bivše Jugoslavije. Najavljuje se formiranje zajedničke fudbalske lige. Spominje se mogućnost da se Srbija, Hrvatska i BiH, udruženo kandiduju za organizovanje evropskog fudbalskog prvenstva 2020. godine. Sve to je, teorijski, sasvim prihvatljivo, pod uslovom da nam se isplati.

NACIONALNI ZABORAV
Ono što ne valja, to je da smo mi u takve projekte spremni olako da uđemo zbog nekakve jugonostalgije. A i to je samo početak problema. Jer, i kada se napregnemo, i svemu pristupimo hladno-interesno, malo je verovatno da ćemo u tome istrajati. Prošlost nas uči da brzo zaboravljamo da nadnacionalne integracije (ma koje vrste) treba da posluže nama, a ne mi njima. Zanemarujemo činjenicu da je njihova svrha da doprinesu boljem zadovoljavanju nekih naših potreba, a umesto toga sa njima se nekritički identifikujemo.
Slovenci su dobro prošli sa Jugoslavijom, i verovatno će izvući maksimum i iz evrointegracija. Mi smo kroz jugoslovenske integracije prošli kao „bos po trnju“. Plašim se, ako hitno ne počnemo da se menjamo, da nas to čeka i sa EU, a potpuno sam siguran da će za nas biti negativan bilans ma koje vrste parcijalnog integrisanja na jugoslovenskom prostoru. Suviše su, u srpskim dušama, još velike iracionalne naslage bratstva i jedinstva, te su šanse da ćemo tokom raznih vidova objedinjavanja prevideti svoj interes, tolike da u njih za sada ne treba ulaziti.
Dobro je da trgujemo i na druge načine sarađujemo (na principima reciprociteta), ali nam ne trebaju zajednička železnička preduzeća, svejugoslovenske lutrije ili nešto slično. Ono zašta sam rekao da teorijski ima smisla, u praksi ipak ne znači da je za nas dobro. A pogotovo nam ne treba da mi iniciramo – što je uradio Milorad Pupovac, srpski poslanik u hrvatskom saboru – da se iz ustava te zemlje izbaci antijugoslovenski deo kojim se zabranjuje da ulazi u bilo kakve balkanske saveze.
Pre  nego što čovek skoči u duboko more, valjalo bi da u plićaku nauči da pliva. Tako i mi treba da se posvetimo stvaranju i širenju duha nacionalnog pragmatizma, pa tek onda da ulazimo u nove integracije. I to kako one jugoslovenske, tako i evropske. Jednom se umalo nismo udavili, a talasi su nas, bacajući srpski narod na ideološko i geopolitičko stenje, uistinu osakatili. Ni to mnogim Srbima nije dovoljno da se opamete. Uz to, ne radi se samo o tome da usled jugoslovenske ljubavi spontano obnevidimo pa zaboravimo bolne rane, već je stvar i u tome da nas tuđi lobisti u našim redovima uporno hipnotišu. Međutim, da smo narod sa više (neophodne) kolektivne samoživosti, efekat toga bi bio mnogo manji. Zar bi iko Slovence ili Poljake, na iole sličan način kao Srbe, mogao da ubedi da bagatelišu vitalne nacionalne interese? Kamoli da rade protiv njih.

SPASONOSNI EGOIZAM
Evo šta je o tome pisao mudri Radulović: „Svaki narod isto kao i svaki pojedinac mora da ima dosta veliku dozu egoizma, pa da u životu ima uspjeha, dakle da napreduje. Bez toga, on u vrtlogu borbe i utakmice propada ili postaje robom, slugom jačega, što izlazi na jedno isto. Mi toga nacionalnog egoizma nijesmo pokazivali dovoljno, i mi taj osećaj moramo da jačamo“. Ako to budemo činili, „tada će naši nacionalni interesi činiti središte prema kojem se upravljaju i u koje se slijevaju sve naše akcije, sve naše težnje“. Te samo u tom slučaju više nećemo biti „igračka trenutnih sentimentalnih izliva, koji često puta, ili bolje da kažemo uvijek, skreću s puta nacionalnu politiku, i daju joj pravac kojim pri hladnom rasuđivanju ne bismo dopustili da pođe“.
Još pre početka Prvog svetskog rata, uviđajući kuda plovi naš brod, Radulović je poručivao sunarodnicima: „Pogledajmo malo oko sebe, pa ćemo se uveriti da drugi narodi brižljivo i pažljivo vode politiku prema tom nacionalnom egoizmu, i to im upravo donosi uspjehe koje im mi Srbi melanholično priznajemo“. Kao primer naroda koji umeju da se bore za sebe, naveo je Poljake. „Oni su se ravnali jedino svojim nacionalnim interesima. Njihovi uspjesi daju im pravo kao i Česima, koje smo mi izvikali najvećim Slovenima, iako i oni, kao i Poljaci, jedino rade prema gore istaknutim načelima. Oba naroda nijesu se dala niti se daju zbuniti sentimentalnim osećanjima“.
Za razliku od njih, nažalost, kao i pre sto godina, Srbi se i danas lako daju zbuniti takvim osećanjima. Da stvar bude gora, još nas i optuže za šovinizam, dok oni kojima je on svojstven, važe za nosioce „evropskih vrednosti“. A sistematski nam se – od strane evroatlantskih centara moći i njihovih ovdašnjih komesara – nameće antinacionalna kulturna politika, koja ima za cilj da parališe i ono malo vitalne energije što nam je ostalo. Kako je to rekao Aleksandar Dunđerin – što je ujedno i naslov njegovog teksta koji se bavi antisrpskim, novim jugoslovensko-elitističkim konceptom prekomponovanja identiteta našeg naroda – „Demon Jugoslavije ponovo pohodi Beograd“.

KULTURNI TEMELJ NACIJE
Radulović je isticao da je pravi nacionalizam – koji je ispravno shvatao kao posvećenost interesima svog naroda, a ne, što je iskrivljeno tumačenje tog pojma, kao mlađeg brata šovinizma – pre svega „pojava kulture“. A jedini put emancipacije od svega onoga što sputava naš narod, jeste aktivni kulturni rad i „istinsko obrazovanje naše omladine“. Razume se, u nacionalno-pragmatičnom duhu. S druge strane, najbolji način za držanje Srba u stanju kolonijalne pokornosti, kao i osnov za njihovo svojevoljno odricanje od sopstvenih interesa, te mazohističko podređivanje tuđim, jeste vođenje nacionalno-sputavajuće kulturne politike. Nju kod nas već decenijama nameću oni koji su u službi interesa naših regionalnih i globalnih neprijatelja. Štaviše, zadnjih godina sve dublje prodire i u sferu za koju je zadužena država.
Kultura je temelj zdravog, ali i bolesnog, nacionalnog duha. To dobro znaju oni koji vode neokolonijalni pohod na Srbiju. I pošto su nam razorili i okupirali nemali deo državnog prostora, i kada su nam vojsku pretvorili u nešto brojniju, a mnogo slabije obučenu žandarmeriju, svesni su da nas nisu trajno pokorili dok nas kulturno-identitetski ne prepariraju. A koliko god mi patili od nedostatka nacionalnog pragmatizma i jugo-evrointegracionih bolesti, ipak još nismo sasvim izgubili razum. Istorija pokazuje da, ma koliko bili nacionalno popustljivi i identitetski (pogubno) nonšalantni, u nekom trenutku se probudimo iz fatalnog sna i počnemo da stajemo na noge. Zato oni koji nam ne žele dobro, sada usiljeno nastoje da nas dotuku na kulturno-identitetskom polju.
Ubeđen sam, ma koliko situacija delovala mračno, da ćemo ipak uspeti da se odupremo i onemogućimo da nam zadaju fatalni udarac. Proradiće srpski inat. Ali moramo da shvatimo da će za nas svaka pobeda biti tek privremeno odmicanje od litice ambisa, sve dok suštinski ne shvatimo smisao Radulovićevih ideja. U protivnom, neće proći mnogo vremena a, plašim se, uslediće serije novih zlodela počinjenih nad nama, propraćenim izvinjavanjima nekog našeg budućeg predsednika. Tako nećemo moći večno.

PAMĆENJE DRŽAVE
Kako narod kaže: „Krčag ide na vodu dok se ne razbije“. Demografski i identitetski već smo toliko istrošeni da će se to, ako nastavimo kao do sada, pre ili kasnije desiti. Početkom 20. veka srpski narod je bio biološki vitalan, te je istrpeo ono što je usledilo tokom narednih sto godina. Sada su rezerve pri kraju. Zato, bar mi koji mislimo da smo nacionalno svesni Srbi, budimo se i ležemo sa rečima: nacionalni-pragmatizam. I u skladu sa njima uporno delujemo.
Čak i mi koji verujemo da nismo podlegli nacionalnom otuđenju, nažalost, obično se naježimo i kad pomislimo: nacionalni egoizam. No, i Srbi moraju da budu egoisti, jer su takvi svi oko nas. Još nešto, ne zaboravljajmo ni ljude koji su posvetili život našoj naciji. Pogotovo, kada je njihovo delo za nas i dalje aktuelno. Stoga, čitaocima „Pečata“ preporučujem tekstove R. Radulovića. Deo njih – posvećenih raznim temama, od književnosti do ekonomije – pod naslovom „Rasprave i članci“, priredio je i o autoru napisao sadržajan predgovor, Pero Slijepčević, a knjigu je 1940. godine objavila Srpska književna zadruga.
Američki diplomata i političar Henri Kisindžer, nije pogrešio kada je rekao:  „Istorija – to je pamćenje država“. Od toga da li ćemo je razumeti – i to u raznim dimenzijama, od kulturne do vojno-političke – i da li ćemo saznanja (pragmatično) primeniti, zavisi kakva će nam biti budućnost. A nemamo više pravo na ozbiljne greške.  Imajmo to u vidu kada nam bilo ko ushićeno kaže da je Srbija prevazišla „uskogrudost“ i postala „regionalni lider u pomirenju“.

2 коментара

  1. Avatar

    Срби се на исти начин понашају било за столом у кафани или за државничким столом !Све рачуне плаћају без размишљања.Да ли је то недостатак смисла за реалност или комплекс ?Сви кафански гребатори седају за сто где Срби једу и пију знајући да је ту најјевтиније.Срби својим нереалним понашањем доведу себе до изгубљене ситуације и онда покушавају да се извуку.Наши преци су бележили на РАБОШУ оно што није смело да се заборави.Сада у време рачунара ми не знамо ко нам је нешто дужан,већ идемо код дужника да их упитамо јесу ли нам нешто дужни или не.Наравно то све чинимо са ИЗВИЊЕЊИМА.Понашамо се у државничким пословима као пијано друштво пред конобаром са питањем “Молимо Вас колико треба да платимо”Када ће Срби почети да употребљавају бар знаке МИНУС и ПЛУС у својој историји ?То су наши преци боље радили на РАБОШУ.

  2. Avatar
    Љубомор

    Усуд који прати Србе, брисање националне свести, као да је неко проклество, се наставља. Исте грешке се праве било да Србима влада Србин било странац. То је оно што ми не разумемо и што нам је већ, изгледа, усађено у гене, а много боли и кошта. Цена је нестајње српске нације.
    Један од највећих непријатеља српско народа био је Александар Карађорђевић. Вероватно му је неко казао о упозорењима Риста Радуловића, али њему је била важнија велика краљевина. Због тога је ауструјске капларе из Хрватске, који су ратујући протви Срба и постали пуковници, довео за комаданте гарнизона и у генерлштаб, па су им били потчињени српски мајори (чинови нису расли сво време рата), а изашли као комаданти дивизија из рата. (Случај Лесковачке касарне и чувеног хајдука из Раче). Срби су за владара, пунокрвног србина једино још имали Милоша Обреновића (Србија напредовала) и Воју Коштуницу за кратко и напретка је било нешто мало и закратко. Зар се могло и може очекивати да се “Распреве и чланси” бар репринтују под Брозовом и Борисовом владавином, како би се развијала самосвет код српског народа или да ће је просветлити министар Обрадовић и његова глобалистичка Брантова “Социјалистичка интернационала”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *