Почетна / Свет / Drama evra i sebičnost Berlina

Drama evra i sebičnost Berlina

Piše Miroslav Stojanović

Sve su učestalija upozorenja ekseprata da bi Nemačka mogla da napusti monetarnu uniju – što bi najverovatnije značilo krah istorijskog projekta i poduhvata

Jedna doskora tabu tema to više nije, ne bar medijski, iako političari u ovoj zemlji o tome, još, neće da čuju: Nemačka bi mogla da okrene leđa evru i da vrati u opticaj svoju čuvenu marku! Tu, sve do ovog časa jeretičku ideju, koja je, s vremena na vreme, opsedala samo nacionalne nostalgičare, lansirao je polovinom decembra, u javnu orbitu najuticajniji nemački politički dnevnik, „Frankfurter algemajne cajtung“.
Učinjeno je to u kontekstu sve drastičnije i dramatičnije evro krize, ali i jednim neposrednim povodom: demoskopski institut Dimap je upravo saopštio da većina Nemaca, gotovo šezdeset odsto njih, smatra kako bi bilo (daleko) bolje da evra uopšte nije ni bilo.

SMRTONOSNI VIRUS
Eksplozivnu vest da je kancelarka Angela Merkel na jednom od samita evropske familije otvoreno zapretila da će njena zemlja napustiti monetarnu uniju – što bi, mnogi su uvereni, značilo krah istorijskog projekta i poduhvata! – koju je objavio ugledni „Gardijan“, u Berlinu su promptno i energično demantovali: ništa u toj priči nije tačno, saopštio je rezolutno vladin predstavnik za štampu.
Ako se u samoj Nemačkoj, ne bar javno, dosad nije baratalo ovom problematičnom idejom, nju su, od kad je „Grčka proključala“, a potom sve učestalije, puštali u opticaj, i sugerisali, eksperti iz inostranstva. Najčešće američki i engleski, i, dakako, veliki finansijski žongleri i špekulanti, a prvi među njima famozni, i nezaobilazni, Džordž Soroš.
Američki ekonomski istoričar Majkl Bordo je čak uveren da bi Nemačka mogla da napusti monetarnu uniju, i evro, ako u vrtlog dužničke krize, posle Grčke i Irske, upadne neka od zemalja u samom jezgru Evropske unije. Kao  primer za alarm spomenuo je Italiju. Možda su, i zbog toga, Nemci ovoga puta, što se u ranijim sličnim situacijama i njegovim kalamburima nije dešavalo, s naglašenom pažnjom i neskrivenom zabrinutošću pratili koalicionu dramu i pitanje poverenja u parlementu Silviju Berluskoniju.
Njegov zemljak, menadžer jednog od (ozloglašenih) hedž fondova Denis Gartman konstatuje da evro drma smrtonosni virus, koji će „zagorčavati život“ ne samo već „obolelim“ Grcima i Ircima, i već „inficiranim“ Portugalcima i Špancima, nego i zemljama u srcu Evrope, ponajpre Belgijancima i Italijanima.
„Subverzivna“ ideja o eventualnom okretanju leđa evru, prema pisanju „Frankfurter algemajne cajtunga“, širi se odskora ne samo među „neizlečivim“ nemačkim nostalgičarima i evroskepticima, nego sve više među ljudima „hladne glave“, ekonomistima i menadžerima. Nju „elektriše“ dramatična dužnička kriza koja hara EU i strah da evro postaje preskup za Nemce: samo grčki i irski ceh odneo im je, za sada, više od trideset milijardi evra. A prava groznica ih trese pri pomisli da bi davljenički poziv upomoć mogao uskoro da stigne iz zemalja „teže kategorije“, Italije i Španije, kada bi, s vrtoglavim ciframa i izdacima, vrag zaista mogao da odnese šalu: Nemačka bi morala da se dodatno, kod komercijalnih banaka, zadužuje kako bi sanirala tuđe dugove, koji se možda nikad neće vratiti, i tako sama upadala u „provaliju“.

TEHNIKA I MATEMATIKA
Poslednji je čas, konstatuju najuticajnije nemačke novine, „FAC“, da se, bez emocija i strahova, krajnje racionalno i pragmatično, sabere i utvrdi šta bi doneo, u plusu i minusu, povratak marke i napuštanje evra.
Na upozorenje kako ne postoji mogućnost izlaska iz monetarne unije pošto to nije regulisano nikakvim sporazumom, dvoje spomenutih eksperata odgovaraju da to nije nikakav problem: iz međunarodnih ugovora (ovoga puta se misli na sporazum o monetarnoj uniji) uvek se može izaći. Dovoljno je, u ovom slučaju, da vlada i (ili) parlament donesu odluku o napuštanju evra. Sve ostalo je tehnika i – matematika. Koliko bi koštao takav potez i šta bi doneo nemačkoj ekonomiji.
Što se tehnike tiče, stvar je jednostavnija: u svakoj zemlji, pa i u Nemačkoj, postoji nacionalna banka (Bundesbanka) i štamparija koja bi „fabrikovala“ banknote i kovani novac. I zamena ili „štimovanje“ bankarskih automata i kasa je više finansijski nego tehnički problem. Prema procenama engleskih stručnjaka, a oni su tu računicu izvodili kad su se ostrvski političari još (za)nosili mišlju da s funte pređu na evro, ta tehnička operacija bi koštala, maksimalno, dva i po procenta ukupnog bruto nacionalnog proizvoda. U nemačkom slučaju to bi značilo oko šezdeset milijardi evra.
Najvažnije pitanje, međutim, glasi: šta bi to, u ekonomskom smislu, značilo za nemačku privredu. Najpre, veruje se da bi povratak marke izazvao neminovno „izvozni šok“: svi su, naime, ubeđeni da bi vrednost marke u odnosu na druge valute, pre svega na dolar i evro, ako bi preživeo, naglo skočila (neki misle čak za pedeset odsto na startu), a time bi, na stranim pijacama, nemački proizvodi postali skuplji, pa zbog toga manje traženi.
Ovaj (neizbežni) minus bi, međutim, doneo i plus: pale bi cene uvozne robe, posebno nafte i sirovina, od kojih je najsnažnija privreda Starog kontinenta veoma zavisna, što bi automatski spustilo cenu nemačkih proizvoda. Uostalom, i pre ulaska u monetarnu uniju postojala je takva situacija: marka je bila vrlo jaka, pa to nije škodilo nemačkoj privredi. Naprotiv, ova zemlja je godinama bila svetski šampion u izvozu, pre SAD i, tada, ekonomski veoma moćnog Japana.

TROŠKOVI NOVE MARKE
Dodatni pozitivni efekat eventualnog uvođenja marke donelo bi snažno oživljavanje unutrašnje tražnje i potrošnje, uvozna roba bila bi (znatno) jeftinija, kamate niže, uz snažan priliv stranog kapitala koji bi neminovno podstakla jaka marka. Nevolja je samo što bi pala vrednost nemačkog kapitala investiranog u inostranstvu. Po nekim računicama, porast (nove) marke za dvadeset procenata smanjio bi vrednost nemačkog kapitala u inostranstvu za 158 milijardi evra!
I opastanak evra, međutim, proizvodi (veliki) trošak. Samo povećanje kamata za jedan procenat, značio bi, u ovom času za Nemce, dodatni ceh „težak“ osamnaest milijardi evra.
Ekonomisti, naravno, znaju da ovakvim spekulacijama prave račun bez krčmara. Monetarna unija je plod političke odluke i njena sudbina će, konačno, uprkos tvrdim ekonomskim argumentima, zavisiti od političkih odluka.
Trenutno se koplja lome oko mogućih korekcija u sporazumu iz Mastrihta i „osiguračima“ za koje se računalo da će dugoročno garantovati stabilnost i snagu evra, koji se poslednjih meseci strmoglavljuje čak i u odnosu na inače slabi dolar, a kamo li u odnosu na sve traženije i skuplje zlato. Ključno pitanje je kako spasti pojedine članice evro zone od bankrota a da širenje „kišobrana“ ne dovede do bankrota cele familije.
Gorke pouke iz grčke drame, kad se oklevalo s priskakanjem u pomoć, pri čemu je upravo Nemačka bila glavni kočničar, što je dovelo do situacije da „vatrogasci postanu piromani“ – grčki ceh je zahvaljujući tom oklevanju članica EU i razornoj moći belosvetskih spekulanata enormno rastao – upućuju na efikasniji i hitriji mehanizam zaštite i regovanje bez komplikovane birokratske procedure.
Nemci, međutim, neće da čuju za davanje blanko čekova (što su, inače, izdašno praktikovali, posebno u vreme duge vladavine Helmuta Kola i na taj način efikasno ostvarivali diplomatske ciljeve), za kojima bi posezale vlade zemalja koje se olako zadužuju, čim se nađu u škripcu.

POLITIČKI ZAVETI I TRGOVINE
Sve učestalije i glasnije optuživan iz drugih evropskih prestonica za „sebičnost i svojeglavost“, Berlin je ostao tvrd i na poslednjem, kriznom samitu lidera evropske familije koji je zasedao u Briselu. Merkelova je hladno i odsečito saopštila, i to progurala u završni dokument, da će Nemačka biti spremna da odreši kesu i pritekne u pomoć samo u slučaju da bude zaista ugrožen evro, a ne čim se upali „crvena sijalica“ u nekoj od članica EU. A zemlja „pod alarmom“ moraće da ispuni drastične uslove kako bi postala kandidat za korićenje finansijske pomoći iz evropskog stabilizacionog fonda: da najpre „sroči“ rigorozni program štednje, da ga verifikuje u nacionalnom parlamentu, pa „overi“ pečatom Medjunarodnog monetarnog fonda i Centralne evropske banke – što nikad ne ide brzo i lako – pa da tek računa sa spasonosnom pozajmicom.
Nad dramatičnom sudbinom evra lamentira čitava vojska eksperata ne samo na Starom kontinentu. Slavljena kao dostignuće stoleća, sudbina monetarne unije je najednom postala krajnje neizvesna. A s njom, posledično, i sudbina same Evropske unije.
Ekperti su, naime, i prilikom projektovanja monetarne unije upozoravali da bi veliki poduhvat mogao da se pokaže kao veliki promašaj ako se, uporedo s njom, ne uspotavi i politička unija, s jakim evropskim parlamentom i evropskom vladom, kako jedna prestonica ne bi donosila odluke na štetu drugih.
Lideri su se zavetovali da će to neizostavno učiniti, stavili svoje potpise ispod tog projekta, ali je projekat političke unije ostao mrtvo slovo na papiru.

3 коментара

  1. Za svaki slucaj ako i,ate novcanica pobrini te se da na njima stoji X sto je oznaka za Njemacku, jer jedino ce tu novcanicu njemci priznati kao zamjenu za marku naravno ako doje a sve se cini da hoce.




    0



    0
  2. Za svet je najbolje da se menja ne preko kolena nego polako i dugo, brzi i nagli lomovi su su opasni za sve.




    0



    0
  3. mozda bi oni to ucinili, ali imaju i oni istog gazdu kao i mi.
    prosle godine u spaniji na sastanku bilderberga dogovoreno je da projekat evra mora uspjeti i da evro ostaje i dalje sve dok ga rotsildi ne puste niz vodu kao i dolar. nakon toga nece doci nikave marke ni lire vec „nevidljivi“ elektronski novac na karticama, a taj se nece moci drzati u slamaricama tako da cika roki, rotsildi i kompanija imati potpunu kontrolu nad svima.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *