O odgovornosti režima za ishod u MSP

Piše Aleksandar Pavić

Režim u Beogradu sam je kriv za sve. Vodio je i vodi politiku bez demokratskog legitimiteta, bez čak i pokušaja opštestranačkog konsenzusa po najvažnijim nacionalnim pitanjima – šta onda političari na vlasti mogu da očekuju osim oštrih kritika i potpunog nepoverenja u njihove namere?

Posle objave „savetodavnog mišljenja“ MSP vezanog za jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, započela je i svojevrsna rasprava o tome koliko je za ishod odgovorna sama vlast u Srbiji, a koliko je to zapravo samo rezultat još jedne „nepravde“ koja nam dolazi spolja. Ovo pitanje je u stvari veoma bitno, jer će nam pomoći da se orijentišemo u vremenu i prostoru, i podvučemo neku crtu da bi mogli da krenemo napred.

ODNAROĐENA VLADAJUĆA STRUKTURA
Čak i pod pretpostavkom da je „naivnost“ sadašnje vlasti naspram Zapada i mogućnosti dobijanja nekakve „međunarodne pravde“ – posle svih iskustava zapadnog gaženja međunarodnog prava u poslednje dve decenije, a pogotovo posle brzometnih zapadnih priznanja „kosovske nezavisnosti“ posle februara 2008, bila opravdana (a u tom slučaju bi jedino opravdanje moglo da bude neizmerna glupost) – da li je to, opet, opravdava kada je reč o lošem ishodu u MSP? Na prvom mestu, moramo, nažalost, da konstatujemo da u Srbiji danas nemamo posla sa običnom „vlašću“, već sa onim što bi se pre moglo nazvati „režimom“. Ako pod rečju „režim“ podrazumevamo sistem vlasti koji je, čak i prividno, ideologizovan („Evropa nema alternativu“), koji nije rezultat jasno izražene većinske narodne volje već koalicija sklepana u odajama zapadnih ambasada, koja se nije dala ni naslutiti u izbornoj kampanji (što bi se moglo okarakterisati i kao svojevrsni, spoljno-sponzorisani državni udar), koji sprovodi program za koji niko nije glasao (npr. Statut Vojvodine, gušenje medijskih sloboda, najavljena prodaja Telekoma, Deklaracija o Srebrenici, organizovanje „Parade ponosa“), i koji je imun na kontrolu javnosti (prostijim jezikom, jednu odnarođenu vladajuću strukturu) – onda se sadašnja vlast s pravom može tako okarakterisati. Ona je, zapravo, to još od formiranja u leto 2008.
Dakle, osnovna kritika vlasti, tj. režima u vezi relativno negativnog ishoda u MSP bi se mogla formulisati na sledeći način: nije reč o tome da li je pitanje postavljeno MSP dobro formulisano ili ne, čak ni da li je bilo naivno verovati da „međunarodna pravda“ stvarno može da bude pravedna, već je pitanje – s kojim pravom je stvar od tolikog državnog značaja uopšte preduzeta bez čak i pokušaja ostvarivanja nekog šireg konsenzusa, kao što je to, na primer, urađeno kada se utvrđivala platforma za pregovore o KiM?
Vršenje vlasti putem diktature većine – i to, treba ponoviti, veštačke većine, u kojoj je važna stranka sadašnje koalicije, tada demonizovana kao deo „mračnih devdesetih“, ispoljavala bitno različite stavove po nekim ključnim državnim pitanjima – deluje prilično komotno, omogućava širok spektar akcija i manevarsku slobodu bez „opterećenja“ istinske demokratske kontrole. Pre nedavne skupštinske sednice sazvane posle objavljivanja mišljenja MSP, skupština se 25 meseci nije sastajala po pitanju KiM. Režim je, dakle, po pitanju kosovske politike, galantno preuzeo svu odgovornost. Da je taktika uspela, pobrao bi svu slavu. Bez rizika nema dobitka. Ali rizikovanje podrazumeva i spremnost na gubitak. Kada je ulog veliki – a KiM je, ipak, ogroman ulog – i potencijalni dobitak i gubitak su veliki, tj. ogromni. Da je režim sazvao međustranačku komisiju koja bi raspravljala o tome koji su najcelishodniji dalji koraci koje treba preduzeti posle jednostrano proglašene „kosovske nezavisnosti“, on, na prvom mestu, ne bi ni bio režim, već istinski odgovorna vlast, koja traži konsenzus o suštinskim nacionalnim pitanjima. Ali to se nije desilo. Stoga je sva objektivna i subjektivna odgovornost isključivo na sadašnjem režimu i svako ga ima pravo kritikovati jer je politika traženja savetodavnog mišljenja doživela neuspeh.

Režim koji donosi Deklaraciju u Srebrenici zaslužuje najcrnje moguće slutnje u vezi svojih nacionalnih i državnih motiva: Boris Tadić u Potočarima 11. jula 2010. godine

BEZ NACIONALNOG KONSENZUSA
Takođe, sasvim je fer obrušiti se i na samo pitanje upućeno MSP. Onaj ko nije pitan na to svakako ima pravo. A nije pitan niko iz tzv. Nacionalno orijentisanog bloka. Pametna vlast bi to uradila, jer bi time osigurala da će kasnije biti podeljena i odgovornost, kao što je to režim (zakasnelo) uradio kada je posle mišljenja MSP tražio podršku opozicije za podnošenje rezolucije Generalnoj skupštini. Dakle, irelevantno je da li je pitanje bilo dobro ili ne, da li bi ishod sa bilo kakvim pitanjem bio isti ili ne. Ono što je relevantno jeste to da je režim preuzeo svu odgovornost na sebe, tako da sva kritika pada u potpunosti na njega. Niko ne može da zna da li bi bilo formulisano neko bolje pitanje, ili nađen neki bolji, delotvorniji način za suprotstavljanje jednostranom otcepljenju KiM – zato što režim jednostavno nije dopustio takvu mogućnost. Iz debate je isključen jedan ogroman reprezentativni segment društva.
Isto tako je više nego opravdano sumnjati i u same motive režima. Režim koji donosi Deklaraciju u Srebrenici zasnovanu na neprijateljskoj propagandi umesto čvrstim dokazima, koji je tu deklaraciju prethodno usaglašavao sa jednom (bar po pitanju KiM i Republike Srpske) neprijateljskom Turskom, režim koji je zapravo najodgovorniji za veliki povratak Turske na Balkan (ko je nudio tu platformu u izbornoj kampanji?), koji pravi tajne dogovore sa Ankarom i Sarajevom na račun Banja Luke, koji tajno sa sarajevskim talibanima trguje optužnicom protiv osumnjičenog ratnog zločinca Ganića, čije sudije Ustavnog suda presuđuju da je kosovski dodatak „neustavan“, režim čiji je jedan od prvih poteza bilo zaobilaženje Saveta bezbednosti UN (tj. našeg najpouzdanijeg saveznika, Rusije, i principijelne Kine) zarad legalizovanja misije EULEKS koja, opet, treba da sprovodi odbačeni Ahtisarijev plan – takav režim zaslužuje najcrnje moguće slutnje u vezi svojih nacionalnih i državnih motiva.
Da ne zaboravimo još i npr. Tadićevo „priznanje preliminarnih rezultata“ u najmanju ruku problematičnog referenduma u Crnoj Gori 2006. godine, samo pola sata posle zatvaranja birališta, ili npr. otkriće austrijskog diplomate Guzenbauera tokom 2007. da neko iz Tadićevog kabineta pregovara sa zapadnim silama oko sprovođenja Ahtisarijevog plana iza leđa zvaničnog pregovaračkog tima – a tvrdnje Srđe Trifkovića da je to bio upravo sadašnji Ministar spoljnih poslova nikad nisu demantovane.

Diplomatija koja pravi dogovore sa Ankarom i Sarajevom na račun Banja Luke - teško da štiti vitalne nacionalne i državne interese: Vuk Jeremić sa Ahmetom Davutogluom i Svenom Alkalajem

HAŠKA LOGIKA
Treba imati na umu i to da je režim zapadnim državama izuzetno olakšao sprovođenje kosovske otimačine: diplomatski odnosi sa njima su ostali kao da je sve u najboljem redu, tim istim državama je dozvoljeno da slobodno nastave ekonomsku kolonizaciju Srbije, dok se Rusiji i dalje maksimalno otežavalo bilo kakvo ulaganje i, možda najvažnije, režim je zapravo pomagao zapadnim državama da pacifikuju Republiku Srpsku, da se kojim slučajem ne bi uspostavila simetrija između nje i KiM. A, da su Srbi zaoštrili svoju politiku, da su, kao i Arbanasi dali do znanja da će „biti belaja“ ako se i neki njihovi interesi ne uvaže, da se BiH „zaljuljala“ ili da se, na primer, umesto tužbe samo tražilo strogo, doslovno poštovanje Rezolucije 1244 (npr. odredbe o vraćanju jednog broja vojnika na KiM) ili, pak, doslovno poštovanje Dejtona (npr. odredbu da Republici Srpskoj pripada 49% teritorije, a ona danas još uvek raspolaže sa nekoliko procenata manje) – pitanje je kako bi stvari sada izgledale.
Dakle, sami su krivi za sve. Vodili su i vode politiku bez demokratskog legitimiteta, bez čak i pokušaja opštestranačkog konsenzusa po najvažnijim nacionalnim pitanjima – šta onda mogu da očekuju osim oštrih kritika i potpunog nepoverenja u njihove namere?
Zašto je potrebno sve ovo konstatovati da bi se krenulo napred? Zato što se jednostavno više ne može verovati onima koji su dosad sprovodili kosovsku (a i svu drugu) politiku. Em što im je politika nepopularna, em što deluje kao da je izašla iz kabineta naših najvećih neprijatelja (a mnogi smatraju i da jeste), em što nikoga osim sebe i svojih nisu pitali pre nego što su je sprovodili, a još je i neuspešna. To je smrtonosna kombinacija u politici. A na njihovu eventualnu „naivnost“ se u najboljem slučaju može gledati sa sažaljenjem.
Znati sve ovo znači znati da se dalje sa njima ne može – osim u nove, još teže poraze. Oni su tamo gde je bio Slobodan Milošević posle NATO-bombardovanja – šta god da je uradio i rekao, opozicija više nije htela da ga sluša. Sada je vreme njihovih argumenata prošlo a došlo vreme spasavanja iz „njihove ludnice“. Više se ne mogu vaditi ni na spoljne, objektivne okolnosti, jer su jednostavno izgubili i kredibilitet i poverenje da išta mogu uopšte da urade kako treba.
U svemu ovome, na kraju, nema „spasonosnih rešenja“ u vidokrugu, već, na prvom mestu, nauk da odsad pa nadalje državna politika mora da bude transparentna i inkluzivna, da realno sagleda poslednje dve decenije i sve pouke koje one nude za budućnost, i da počiva na jasnom narodnom mandatu – tj. na osnovu jasno izloženog programa u izbornoj kampanji. Sadašnji režim je na tom ispitu pao. Za njega jednostavno više nema opravdanja. Da upotrebimo njima dragu „hašku logiku“: neka dokažu da je sve ovo bio samo plod njihove naivnosti, i da nije poteklo upravo iz kabineta naših najljućih neprijatelja. Međutim, čini se da, čak i ako bi tako nešto i uspeli da dokažu, niko im više ne bi verovao.

2 коментара

  1. Avatar

    Odlicna analiza, nema se sta dodati ili oduzeti.
    Glavno pitanje je, medjutim, da li u Srbiji uopste postoji neko ko za bilo sta mari, ili smo presli “tacku bez povratka”.

  2. Avatar

    Седимо ли на две столице или падамо између? Дипломатија Тадића са политиком “и ЕУ и КиМ”, убеђује нас, да и девојка може бити “малчице” трудна. Али оцењујући да је повољан тренутак, обзиром да је до сада изостала реакција народа, “наш” аутарх уводи (на мала врата) својим изгредима “диктатуру” Тадићевог режима. “ЕУ нема алтернативу”! Дајући приоритет ЕУ, потискује се важност очувања КиМ-је. Довођењем ЕУЛЕКСа на КиМ, затим упућивањем питања МСП, па измештањем “КиМ” из Савета безбедности, не апострофирајући резолуцију 1244, отежавају се сва настојања за оћување КиМ. Подмећући “ногу” Русији, а како би изостала њена помоћ, Тадић нас жели убедити да Русија није “алтернатива” за Србију. Плашећи нас поновног бомбардовања, санкцијама и 90-тим годинама, намерава нас уверити у дезавуисање Дејтонског споразума и резолуције 1244, као “агресивних и претендентних” Милошевићевих творевина. Имајући наше представе о државницима и званичницима једне земље, често не желимо да верујемо у намеру нашег деспота, па тражимо разлоге и разумевање. Али све чешће се затекнемо како неверујемо својим чулима да се “диригент” дрзнуо у решевања “питања” која неподлежу његовој компетенцији. Губимо из вида да имамо пред нама перфидног ковертита у квестури туђина.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *