Почетна / Друштво / Jauci sa Kosmeta

Jauci sa Kosmeta

Piše Milica Ostojić

Svi smo obavešteni o stravičnim dešavanjima na Kosovu i Metohiji, kao i teškim uslovima života naših sunarodnika na tom prostoru. Međutim, malo ko od nas je zašao u svaki kutak južne pokrajine, gde, na ivici egzistencije, obitavaju brojne srpske porodice. To je učinio Italijan Alesandro di Meo koji je svoje iskustvo zabeležio na stranicama knjige „Jauk s Kosova“, potvrđujući na taj način iznova činjenicu da se za opstanak našeg naroda sa Kosmeta, mogu izboriti samo oni koji su na tom prostoru prisutni

U auli Fakulteta za književnost i filozofiju Univerziteta Tor Vergata u Rimu gledamo dokumentarni zapis i slušamo „Jauk s Kosova“ najpožrtvovanijeg čoveka kojeg smo upoznali u Italiji, barem kada je reč o osetljivosti za srpsku decu i sve nevoljnike s Kosova i Metohije, računajući i one koji su izbegli u Srbiju. Alesandro Di Meo, saradnik pomenutog Univerziteta, čovek koji se 1999. godine oštro suprotstavio bombardovanju suverene zemlje SRJ i uništavanju identiteta srpskog naroda na KiM. Zgrožen patnjama naših sunarodnika, otputovao je u Srbiju, i ovekovečio video-zapis o strahotnim posledicama „humanitarnog bombardovanja“ na Kosovu i Metohiji. U Rimu iščitavamo redove njegove upravo objavljene knjige „Jauk sa Kosova“, i razgovaramo sa decom izbeglicama iz okoline Kraljeva koja već osam godina leti borave u Italiji, upravo zahvaljujući nesebičnoj, gotovo neshvatljivoj dobroti i požrtvovanosti Alesandrovoj, njegovom udruženju „Jedan most za…“ i Univerzitetu Tor Vergata.
Alesandro di Meo je čitaocima „Pečata“ poznat od ranije (intervju sa njim objavljen u broju 67 iz juna 2009. godine). Poznat po tome što se u Srbiju vraća i po sedam-osam puta godišnje, zajedno sa svojom porodicom i prijateljima. Uvek donosi pomoć, i novčanu, i svaku drugu, a u Italiju odvodi i leči teško bolesne. I svakog puta iznova poručuje: „Ako sam nešto naučio o Srbima za više od deceniju, a posećivao sam ih toliko da su postali deo mog života, onda je to lekcija o tome da se, ma koliko razjedinjeni bili, nikada neće saviti i pokoriti“.
I tada se, kao i sada pita, sa knedlom u grlu: Zbog čega bi Srbi trebalo da daju Kosovo? U zamenu za ulazak u jednu Uniju, ovu evropsku, koja šćućurena leži ničice pred SAD-om, kao rob.

Brine se za srpsku decu na Kosmetu više nego Vlada Srbije: Alesandro di Meo

SUZE I PONEKI OSMEH
Druga knjiga Alesandra Di Mea stigla je u Rim u paketu sa istoimenim video-zapisom. Krik naših sunarodnika na Kosmetu zaposeo je srce ovog čoveka i njegovih italijanskih prijatelja i saradnika, ali i srce roditelja italijanske dece koji s ogromnom odgovornošću i srdačnošću ugošćuju naše mališane. Neki od njih su krenuli put Kraljeva i postali gosti kraljevačkih porodica, zahvalni sudbini što su, ugostivši našu decu, stekli prijatelje u Srbiji. Kažu da njihova deca tako završavaju „najveću školu života“, gledajući primere nepravde, patnje dece-izbeglica i njihovu nostalgiju za Kosmetom.
Ovde, u Italiji, deca su svuda zajedno, ove godine osam dana borave na Sardiniji, zahvaljujući Alesandrovoj Inicijativi „Ima jedno dete koje…“. Najveći broj naše dece prvi put je videlo more došavši u Italiju. U proteklih osam godina deca su porasla, naučila italijanski, a jedan momak dobio je italijansku stipendiju, i na jesen dolazi na studije na Univerzitet Tor Vergata. Di Meova Beba (izbeglica koja živi u okolini Kraljeva) iz prve knjige, kojoj duguje naslov „Osmeh za svaku suzu“, takođe je porasla, ali je ponovo u Italiji.
Inicijativi koju je Di Meo započeo odmah posle bombardovanja naše zemlje, priključio se veliki broj Italijana, koji, kao volonteri, rade i pomažu čitave godine. Kruna Alesandrovih putovanja i zapisa sa Kosova i Metohije, jeste upravo knjiga „Jauk s Kosova“, u kojoj prvi put jedan italijanski autor piše o temi za koju nisu bili potrebni izvori iz arhiva i biblioteka. Posle dosta knjiga napisanih na italijanskom jeziku o albanskim mafijama na Kosovu, o mafiji u vrhu prištinskih vlasti, o apsurdnosti rata, odnosno bombardovanja SRJ, o otimanju Kosova, države po meri mafije, o nestalim Srbima i prodaji njihovih organa – italijanska javnost upoznala se i sa jednim empirijskim iskustvom čoveka koji je zašao u svaki kutak gde obitavaju brojne srpske porodice koje su ostale na KiM, ispisujući na stranicama „Jauka s Kosova“ još uvek skrivanu istinu o stravičnim uslovima života naših sunarodnika u našoj južnoj pokrajini. A njegovi izvori čisti su kao voda na izvoru: suze i poneki osmeh, srušene kuće i preostale ruševine, srušena groblja i izbrisana imena pokojnika, poneka spasena fotografija kao sećanje koje peče do poslednjeg dana.
I prva knjiga Alesandra di Mea predstavlja stravično svedočanstvo, stavljajući akcenat na pogubne posledice od osiromašenog uranijuma, kako na Kosovu i Metohiji, tako i u Srbiji i u Republici Srpskoj. Ali svedočanstva iz ove druge, imaju još izrazitiji dokumentarni karakter – svi protagonisti imaju imena i prezimena, čak i adrese. Di Meo je brižljivo sabrao svedočanstva, a slikom u dokumentarnom zapisu dugom gotovo jedan sat, zgrozio gledaoce. Njegova svedočenja predstavljaju nezaobilazna fakta za istoriografiju, a na konciznosti može da mu pozavidi svaki analitičar ljudskih duša. „Jauk s Kosova“ je priča o agresiji ubica, krvoločnih, kratkovidih, agresiji prožetoj lažima i podlostima, sa krajnje propagandističkim metodama; u pitanju su zapisi o poslednjoj snazi ono malo srpskog naroda što je ostalo na Kosovu i Metohiji o kojem se mora pričati i pisati što više. Jer samo tako istina će dopreti do očiju i mozgova onih koji su aplaudirali „nezavisnom“ i „slobodnom“ Kosovu. Od koga „oslobođenom“, pita se autor i brojnim primerima dokazuje ko su žrtve, a ko zločinci.

Kuće Srba sa Kosmeta uglavnom su srušene, zarasle u travu, od njih su ostale samo gole grede, jer je sve ostalo pokradeno, čak i cigle

NEOGRANIČENA ILEGALNOST
Ima li jasnijeg izvora za građu knjige od Jeleninog svedočenja. Njoj su supruga, Peru Adzančića, odveli u Albaniju, u „žutu kuću“, zajedno sa 12 radnika, sve njegovim rođacima. To se dogodilo kada je Dragana imala samo dva meseca, a Pera i Jelena sanjali svoju budućnost u kući u selu Raškovo, u blizini Obilića, 10. juna 1998. godine. Pera se nikada nije vratio sa rada u rudniku uglja, a rat 1999. godine bio je insceniran u odbranu njegovih ubica. Perini organi upotrebljeni su za finansiranje albanskog terorizma. Jelena je posle toga morala da je napusti, danas živi sa ćerkom u maloj sobi bivšeg hotela u Vrnjačkoj Banji koja je služila radnicima za održavanje struje. Potresan je deo Jelenine ispovesti u kojem kaže kako su komšije, sa kojima su živeli uvek u slozi, slavili, radovali se i tugovali zajedno, prestale da ih pozdravljaju. Sve osim njene najbolje prijateljice Imrene, koja je i danas, sa očiglednim strahom „od onoga što je oko nje“, pozove telefonom, pričajući tihim glasom kako je „sve pogoršano tamo, opustošeno, zauvek izgubljeno, nepovratno“. Jelena je malu Draganu poslala u Italiju sa ogromnim strahom, ali je shvatila da ne može da je isključi iz života, videvši fotografije koje su donela deca iz Italije, pune radosti i života.
U malu sobu u termalnoj Banji, stigli su i roditelji dece iz Italije, koji su primili Draganu, danas su prijatelji, deca se druže, Dragana ide u školu, ima 13 godina, Italijani su joj poklonili kompjuter, i stalno je na vezi s njima. A Jelena „priča“ svome Peri u noćima očaja i samoće kako, eto, radi u prodavnici u Kraljevu, kod Kineza, ima ih mnogo sada: „Došli su oni da nas nauče kako treba da živimo, kako treba da nam rastu deca, kako da se hranimo. I Italijani nam donose pomoć, kako je to čudno moj Pero, njihova zemlja nas je bombardovala a ja se danas zahvaljujem njima, jer bi bez njihove pomoći bilo još gore“, stoji zapisano u „Jauku s Kosova“.
Da li je potrebna veća osuda Italiji? Da li se može oprati sramota koju Alesandro di Meo, kako sam priznaje, nosi u duši zato što je Italija učestvovala u ratu protiv nedužnih, „na pogrešnoj strani“.
„Tako dragi moj Pero“, nastavlja Jelena, „bombardovali su nas, Srbiju, rekoše čitavom svetu zato što je naša vojska počinila zločin protiv onih koji su učinili da ti nestaneš; naša vojska, eto, nije imala pravo da zaštiti tebe i one koji su otišli kao ti“.
Desetog juna 1999. godine završeno je bombardovanje, na albanskoj granici kamp za izbeglice, Albanci sa Kosova pobegli od bombi, ali i „od jugoslovenske vojske“. Plen fotografa čitavog sveta, tv kamera, novinara, sve u lovu za vešću o varvarskim zločinima, iznova potvrđujući – zna se čijim. Tako je opravdavan rat protiv Srba. Nije važno da li je istinita ta priča, važno je da se poveruje u tu inscenaciju, važno je bilo opravdati već učinjeno. I odjednom nema više izbeglica Albanaca, kamp je za tren oka ispražnjen, rat završen, pobednik je NATO, ušao je KFOR, povratnici su nastavili da isteruju Srbe, Rome, Gorance, ali i Albance koji su protiv OVK. Vratili se i novinari kući, nisu imali vremena za svedočenja Srba i njihovih drama, za onih više od 200.000 izbeglica koje se nisu mogle vratiti u svoje kuće. Ma šta je koga briga za njihove organe, oni su bili potrebni da se ubira novac za „oslobodioce heroje OVK“. Za izbeglice kojima je u Srbiji sve teže. Posla nema, a odgajati i izdržavati decu pravi je podvig. Tako stvari na KiM vidi Alesandro di Meo.
Istovremeno, opaža autor, na Kosovu i Metohiji caruje neprikosnovena i neograničena ilegalnost. Mafiju na vlasti niko ne sme da uznemiri, ona vlada uz saglasnost NATO-a, ona vlada jer je dozvolila izgradnju vojne baze Bondstil, najveće u Evropi. A upravo NATO, svedoči Di Meo, kontroliše teritoriju i vrši unosne poslove: od prometa prostitutki i droge, preko prometa oružja, do likvidiranja radioaktivnog otpada. A posledice bombardovanja prave pustoš: tumori raznih vrsta, rak pluća, respiratornih organa, sterilitet, spontani abortusi, deformacije i nakaznost novorođenčadi – čini se da je to možda i jedino što je ostalo zajedničko Srbima i Albancima. Jer kako objasniti drugačije da Albanci vode takvu decu na lečenje u toliko omraženi Beograd, jedino mesto njihove nade. A u Italiji, beleži Alesandro, i dalje je na snazi propaganda o „krvoločnoj diktaturi“ Miloševićevoj, i ćutanje o njegovoj smrti, sve do danas nerazjašnjenoj. I dalje se naglašava opasnost od „srpskog nacionalizma“, iako se ne razjašnjava činjenica (za one koji imaju želju da putuju na Balkan) da samo u Srbiji još mogu sresti sve etničke pripadnosti koje više od 50 godina žive u miru.

Srpska groblja na Kosmetu nalaze se na razrovanom terenu, nadgrobne ploče su porušene, imena na grobovima izbrisana

ZATVORI POD OTVORENIM NEBOM
Alesandro Di Meo još jednom je dao sebi u zadatak da osvetli događaje od 1999. godine pa na dalje. Ali, on se najpre našao u potrazi za odgovorom na pitanje zbog čega je uopšte usledila agresija na SRJ? Mnoge su teorije, nijedna nije preovladala, tišina i zaborav izgleda da su potukli sve druge. Citirajući autora knjige iznosimo samo neke: isturen položaj NATO-a u Evropi, možda prema novim ratovima u trećem milenijumu, upravljanje ilegalnim prometom na tržištu oružja i droge koja stiže sa Istoka, prevashodno iz Avganistana, opkoljavanje Rusije sa ulaskom u NATO bivših sovjetskih republika kao sredstvo za zastrašivanje Kine i Indije; završni čin u rasparčavanju Jugoslavije, postavljanje novih kanti gde se može baciti toksični i radioaktivni otpad.
Sve ove pretpostavke stavljene su zajedno da bi se formirala samo jedna: priča se, pre svega šire glas Albanci, a prenosi Di Meo, da u Uroševcu, gde je nikla baza NATO-a ima nečega dragocenog. Glas je naroda, ali kamioni i kamioni puni nikla idu ka čeličanama u mesto Terni u Italiji, i to u američko preduzeće. Naravno, to se ne može proveriti, niko ne može da se približi bazi i prostoru oko nje. Nije misterija da je NATO mnogo više u dosluhu sa lokalnim mafijama nego sa albanskim političarima iz starog Kosova. A sa mafijama se sve usklađuje preko sporazuma o reciprocitetu, unosna je mafijaška solidarnost. Tako je Kosovo postalo i narkodržava. Na sceni je čelična spona između NATO-a i kriminalaca, zaključiće Di Meo. Zato, nastavlja, valja precizirati da 1999. godine nije bilo rata, već agresije, i to agresije sa ciljem uništavanja infrastrukture i sejanja radioaktivnosti svih vrsta.
Autor knjige putovao je u više navrata na KiM, ulazio u ruševine kuća, u „zatvore pod otvorenim nebom“. Na pitanje šta vam je potrebno, Srbi odgovaraju: „Treba nam sve i ništa. Sve, jer ovo je i ovde naš život i njiva da je obrađujemo da bi preživeli. I ništa, jer su već godine i godine od kada živimo ovako“. Poneko od izbeglica iz okoline Kraljeva iskoristi priliku pa krene na KiM sa Alesandrom da bi video srušenu kuću, njive zarasle u travu, i pronašao, između golih greda, jer je sve drugo pokradeno, sve što može da se skine sa kuće, čak i cigla. Ostao je samo poneki dronjak od dečje haljinice, izgorela cipelica ili daščica od dečje kolevke. Put Kosmeta krenula je i Jordanka koja je živela u Osojanima, sada izbeglica u okolini Kraljeva, da bi posetila groblja sa srušenim nadgrobnim pločama, izbrisanim imenima, razrovanim terenom; a u srpskim selima albanska groblja stoje netaknuta.
Priče onih čiji su muškarci odvedeni da bi albanski kriminalci izvadili njihove organe i prodavali ih širom sveta, stravične su, kao i ispovesti onih kojima su najrođeniji nestali.

Albanska groblja, gde su sahranjeni teroristi iz redova OVK, na Kosmetu opominju preostale Srbe da je bolje da što pre napuste svoja rodna ognjišta

HARADINAJEV FEUD
Posebno poglavlje knjige „Jauk sa Kosova“ čini susret autora sa srpskom kulturnom baštinom i duhovnošću. Posle razgovora u Pećkoj Patrijaršiji, Di Meo shvata da se naši sunarodnici na Kosmetu ne pridržavaju poslovice „samo sloga Srbina spasava“. Naime, nikada nesloga među Srbima nije, po mišljenju Di Mea, bila toliko izražena kao danas, jer preostali naši sunarodnici na Kosovu i Metohiji optužuju one koji su otišli da su ih napustili, prodavši Albancima ono malo imovine što su imali. Ali majka Dobrila iz patrijaršije ne rezonuje tako – oni koji su izbegli, morali su da izbegnu, oni koji su mogli da ostanu, ostali su i bore se zajedno za opstanak na KiM. Ako nemaš korena, i ne znaš odakle si došao, kako da znaš gde si pošao. Di Meo uviđa da manastire čuvaju vojnici iz njegove zemlje, zna se da je drastično redukovan broj italijanskih vojnika na Kosmetu. Manastirsko osoblje živi praktično u jednom kavezu. Italija je najpre učestvovala u ratu 1999. godine, da vi kasnije poslala vojnike da čuvaju manastire i Srbe od nasilja onih koji žele da ih oteraju, jer nisu hteli sami da odu sa sopstvene zemlje. Činjenice potvrđuju još jednom istorijsku kontradiktornost: u Drugom svetskom ratu italijanski vojnici borili su se protiv Srba, a istovremeno su imali zadatak da čuvaju srpske manastire pred albanskom furijom, o čemu svedoče zapisi u manastirskom arhivu, njihovi potpisi i poneka istinski prijateljska misao, jer su na Kosmetu i tada kao i sada shvatali u šta su bili uvučeni.
Kao da sluti strašnu budućnost, Alesandro sa svakog mesta gde boravi ponese po kamenčić u Italiju. „Znam da ne bi trebalo da ga uzmem ali prijavljujem se sam, uzimam kamenčiće sa mesta koja osećam kao svoja. Držaću ih na svom kaminu“. Koliko bi istorije da može da priča to kamenje ispričalo, a o onima koji izdržavaju tamo treba pričati. U spomenici manastira Dečani pokazuju mu ispisane redove oficira italijanske vojske koji su ga čuvali, i datum 12. maj 1942. godine. Ali što je mnogo važnije, i dokumenta o 800 hektara zemlje koja je bila u vlasništvu Manastira, a danas su sporna i 23 hektara, Albanci jednostavno neće da ih priznaju, uprkos dokumentima iz 1400. godine; oni u školama uče decu da su Srbi ove manastire uzeli u prošlom veku, uprkos dokumentima iz 1330. godine gde je po popisu stanovništva evidentirano 80% srpskog življa, 15% Vlaha i 5% drugih manjina. Ali to je zona albanskog ekstremizma, Haradinajev feud, koji je saveznik NATO-a i pouzdan čovek za međunarodnu zajednicu. Bivše pripadnike OVK u poslednjem napadu na manastir Dečane, svedoči otac Andrej, KFOR je sprečio u nameri da nas sve poubijaju na spavanju. Kada je posle mnogo vremena zvaničnik KFOR-a zatražio od kosovske policije informacije u vezi sa tim procesom i uhapšenom osobom, inače poznatim kriminalcem OVK, dobio je opšte odgovore, a na pitanje da li imaju zaplenjen minobacač, odgovorili su: to imamo, da. Proces je vođen u Prištini. Optuženi za pokušaj masakra tvrdio je na sudu da se tu nalazio u šetnji u šumi (u zoru) kada je ugledao medveda kako se penje uz zidnu ogradu manastira i našavši puškomitraljez u žbunu ispalio na njega kako bi ga oterao. Presuda je bila 2.000 evra za štetu počinjenu manastiru i tri godine zatvora; niko ne zna da li je ikada bio u njemu, najverovatnije ne. Eto, o čemu govorimo na Kosmetu – o potpunom odsustvu zakona, o preko 400 srušenih ili potpuno uništenih srpskih grobalja, o vekovnim stablima odsečenim oko manastira, o uništenoj manastirskoj fabrici za preradu meda. To je učinila nova kosovska policija, ona koja po međunarodnoj zajednici brine o miru i stabilnosti na Kosovu.

U Drugom svetskom ratu italijanski vojnici borili su se protiv Srba, a istovremeno su imali zadatak da čuvaju srpske manastire pred albanskom furijom, o čemu svedoče zapisi u manastirskom arhivu, njihovi potpisi i poneka istinski prijateljska misao, jer su na Kosmetu i tada kao i sada shvatali u šta su bili uvučeni

SMRT U CRVENOJ MAGLI
Dr Nebojša Srbljak, hirurg kardiolog u Zdravstvenom centru u Kosovskoj Mitrovici govori u „Jauku s Kosova“ o posledicama bombardovanja, o osiromašenom uranijumu i radijaciji koju su istraživanjem otkrili još 2001. Planina Romanija, na kojoj raste jedan od najpoznatijih lekovitih čajeva na Balkanu, mesto je koje je NATO najviše zasipao bombama sa osiromašenim uranijumom. Zašto? Dr Srbljak govori o Skupštini Srbije koja i danas smatra da narodu ne treba reći svu istinu kako se ne bi stvarala panika. Imamo u Institutu Vinča pohranjene sve podatke o posledicama nuklearne radijacije. Za Kosovo je to sada sve isuviše kasno, osiromašeni uranijum je ušao u životni ciklus i tu se više ništa ne može da učini. Zato smo dužni da govorimo o osiromašenom uranijumu.
Dok putuje na Kosmet, Alesandro sluša priču vozača-inženjera elektronike iz Valjeva o našim političarima, marionetama u rukama Zapada, koji ništa ne čine za svoj narod, izražavajući nevinu nadu da Amerika neće moći izdržati sve te vojnike po svetu. „Videćeš Alesandro, mi ćemo vratiti ono što je naše“. Političari znaju da narod umire od posledica bombardovanja. Ali moraju da ćute jer slušaju Amerikance. A narod to zna. To de fakto potvrđuje i dr Srbljak pričajući da bi bilo više nego neophodno „obavestiti narod radi prevencije, narod mora da sazna kakva je realna situacija, ali političari po svaku cenu to sprečavaju, ili da ne bi stvarali paniku, ili da ne bi stvarali neprijatnost Zapadu koji treba, valjda, da ulaže u Srbiju“.
Najviše stradaju kod žena dojke i materica, a kod muškaraca prostata. Svedočanstvo, više nego očigledno, jeste primer iz mesta Košare na albanskoj granici gde se videla crvena magla posle jednog bombardovanja, radoznalost vojnika da odu tamo i vide šta je u pitanju donela je fatalnost: svi ili mrtvi ili oboleli od tumora za kratko vreme. Ove podatke je srpska Vlada demantovala. Zatraženi su detaljniji podaci, a 2001. godine Svetska zdravstvena organizacija nije ih ocenila kao pouzdane. Zatražili su čak imena pacijenata, a kada je to poslato dobili smo samo neformalno priznanje.
Di Meo navodi i to da se u Beogradu leče neka deca kosovskih Albanaca. Iz tog od NATO-a oslobođenog Kosova decu vode u omraženi Beograd na lečenje, zaključuje autor knjige, dok dr Srbljak potvrđuje da oko američke baze na Kosovu ima mnogo zeolita. Od atmosfere na odeljenju pedijatrijska onkologija u Mitrovici, koža ti se ježi, dođe ti da jaučeš, vičeš. Na daljem putu upoznaje Slađanu Janković, odlazi u njenu skromnu kuću u Banov Do u blizini Kosovske Mitrovice. Slađana je izgubljen slučaj, obolela je 2007. od raka kostiju, ove godine treba da napuni 18 godina. Otac joj je radio u rudniku olova u Trepči i sada stoji tamo ogroman depozit na otvorenom, izvor velikog zagađenja pored onog od bombardovanja. Slađana je bila u bolnici u Beogradu, vozili su je na hemoterapiju i transfuziju u Kragijevac, njen jauk i izgubljenost od bola za životom vidi se u njenim očima, ona zna sve, nema iluzija. Da li će dočekati 2. oktobra kada joj je rođendan? Alesandro odlučuje da se i ovoj porodici dodeli podrška preko udruženja „Jedan most za…“ i uručuje kvotu lično kao što to čini svakoj porodici odlazeći u Srbiju. Upoznaje i druge obolele, Kristinu, Nikolu za čiju bi operaciju u Berlinu trebalo sakupiti 22.000 evra, kako? Kako im svima pomoći?

TAMO SE MORA BITI PRISUTAN
Kosmet je priča u koju se uklapa i ona iz Srbije. Put je Alesandra odveo u Vranje, u četiri područja ponajviše bombardovana 1999. godine, tamo između Vranja i Pljačkovice. Stanovništvo živi u strahu od radioaktivnog zagađenja vode, vazduha, obradivog terena, kompletne ishrane, doktori pričaju o istraživanju koje je započelo Ministarstvo za zdravlje Srbije i za Ambijent sa Institutom za nuklearnu medicinu Vinča. Od 1999. do 2009. broj slučajeva novorođenih sa deformacijama je učetvorostručen. Pričaju o nameri da se sprovede osmatranje kod sveukupnog stanovništva u Vranju preko analize krvi i urina najmanje četiri godine, ali uvek nedostaje novca za instrumente neophodne za takve vrste analiza. Na planini Pljačkovica nađeno je 49 neeksplodiranih raketa i ostaci 38 eksplodiranih. Od 1999. do 2009. u Srbiji je zabeleženo 30.000 novih slučajeva oboljenja od raka i 18.000 preminulih a i to se ne dovodi u vezu sa bombama, uranijumom, plutonijumom, ali brojka je udvostručena. Neka veza mora da postoji.
„Jauk s Kosova“, živiš dramu tog sveta, pogađa te, pitaš se zbog čega je sve to bilo potrebno, zbog nečijih interesa, sve u cilju tog ostvarenja a ti stojiš nemoćan. Ne, moraš davati poruke života, pomagati koliko snage ima u tebi, život ne sme da se zaustavi, solidarnost treba da stigne tamo gde pobednici misle kako treba sve da padne u zaborav. Tamo se mora biti prisutan. A Alesandro je upravo to – prisutan. Vraća se hrabro, otvorenih očiju, srcem, dušom, s bolom, melanholijom da bi pričao i sa strahom da li će uspeti, jer neko ga tamo čeka po rasutim selima Kosova i Srbije. Ne može da izneveri. I razmišlja: kako je to čudno, a možda i nije, Albanci prelaze Ibar, rade šta hoće, posećuju svoja groblja u Kosovskoj Mitrovici, ali Srbi i sa oružanom pratnjom dobijaju kamenice posećujući srušeno groblje s druge strane Ibra. Čudno ili ne, manastire na Kosovu čuvaju sa oklopnim vozilima vojnici, a u Srbiji minarete i džamije niko ne dira iako ih niko ne čuva. Zato treba pričati o onima koji izdržavaju tamo, na Kosovu u centrima i selima – svaku drugu reč upotrebiti samo ne enklava. Pričati o Goraždevcu, Belom Polju, Brestoviku, o onima koje su najpre besomučno bombardovali, a potom došli da ih spasavaju od albanskog pogroma, o onim malobrojnim koji su se vratili u sela Brestovik, Sigu, Lijevošu, o mladićima koji odlučuju da ostanu, a onda idu u potragu za devojkom u Albaniju, o onim retkim primerima gde je Albanac uprkos ratu, pretnjama svojih „oslobođenih“ sunarodnika ostao u prijateljstvu sa Srbinom, o onima koji ubeđuju Srbe da se vrate, o onom malom broju preostalih (oko 5% od 40%).
Slađane nema više, toliko je želela da leti, Slađani nikada nije stigla Alesandrova razglednica iz Rima, ali on je tvrdoglav, poslaće je ponovo, možda će se pošta oslobođenog Kosmeta smilovati da je uruči toj kući, iako je ona više ne može pročitati. NATO bombe i njihovi otrovi odneli su je na njen nepovratni put. Senzibilitet autora knjige večitog putnika prema Srbiji, čoveka koji nosi pomoć lično onima što nezasluženo pate, njegova patnja pred ispovestima istinski je potresna. Ali i posebnu pažnju zaslužuje njegova iscrpna analiza o lažima i propagandi o Srbima koji su počinili neopisive delikte u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, na Kosovu, čak i u Crnoj Gori i Makedoniji pa i samoj Srbiji. Posebno poglavlje knjige on posvećuje priči o Slobodanu Miloševiću. Prenosi i njegov govor od 28. juna 1989. na Kosovu Polju, govor tog tiranina, bezumnog i krvoločnog despota, kojeg je bilo najbolje porediti sa Hitlerom… Sve s namerom da razjasni kako je svemoćna propaganda, njoj je dosta jedan lažni svedok i igra počinje, ostalo učine tv i novine. Ono što je učinjeno Miloševiću može biti definisano kao izdaja: predali su ga na Vidovdan, koji za Srbe ima veliku simboliku. Onaj ko je postao saučesnik ove „predaje“ očekivao je nagradu od Zapada, ne znajući da taj Zapad može biti nemilosrdna zmija. A poznato je da ideja o „velikoj Srbiji“ nikada nije postojala, a bila je „strašilo“ za svet. Propaganda je pričala o nekoliko miliona Srba iz Republike Srpske, Krajine, Slavonije, Bosne, kako će se ujediniti u veliku Srbiju. Da je živ Milošević bi mogao da ispriča svoju istinu o tragediji Jugoslavije, ali ubijen je u zatvoru u Hagu, gde za četiri godine nijedan od njegovih pretpostavljenih zločina protiv čovečnosti iz optužnice nije dokazan, uprkos tome što su uveli brojne svedoke. Ako je Milošević bio tako užasan, pita se Di Meo, zbog čega je bilo potrebno toliko propagande protiv njega. Kao da se SFRJ raspala zbog njegovih ideja, a ne zato što se stvar pripremala već dugo vremena od strane velikih sila evropskih i atlantskih. Pričamo o tom novom Hitleru koji je pustio da se protestvuje toliko dana na trgovima protiv njega, bez policijskih intervencija, što bi bilo normalno u jednoj „demokratiji“ Zapada. Igra je bila nameštena, ne zaboravimo to nikada. To je onaj predsednik koji je na Vidovdan 1989. sa Kosmetu pred milionskom masom uzviknuo na kraju govora: „Živela Srbija! Živela Jugoslavija! Živeo mir i bratstvo među narodima!“ „Pišem rizikujući da dođem na stub srama i budem zauvek izopšten, želeo sam da se susretnem s tim argumentom“, zaključuje Alesandro di Meo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *