Turska nema alternativu

Piše Branko Radun

Intenzivni susreti zvaničnika Beograda i Ankare, turski projekti za izgradnju komunikacione, industrijske i religiozne infrastrukture u Raškoj, preimenovanje Raške oblasti u Sandžak, izvinjenje srpskih političara za „zločin nad Turcima u Srebrenici“, samo su neki od brojnih primera kako se Srbija, posle propasti evrointegracija, u potpunosti okreće Turskoj

Srbiju je na Petrovdan pohodio turski premijer Redžep Tajip Erdogan koji se susreo sa predsednikom, premijerom i ministrima. Ovo su već ko zna koji po redu susreti na najvišem nivou između Turske i Srbije. U poslednjih godinu dana naši lideri i ministri nisu se ni sa jednim političkim vrhom neke države ni približno toliko često susretali, i to uvek javno, pred kamerama, što bi nekom neupućenom u balkanska zbivanja moglo da sugeriše kako su srpsko-turski odnosi odlični. Kada se još pročitaju izjave turskog premijera Erdogana da su „srpsko-turski odnosi na visokom nivou“, te da je „Srbija faktor stabilnosti na Balkanu“, i predsednika Tadića da mi „gradimo strateške odnose“ sa Turskom, stiče se utisak da nam je Stambol bliži nego Brisel ili Moskva.
Kada se svemu tome dodaju konkretni turski projekti za izgradnju komunikacione i religiozne infrastrukture (putevi i muslimanski centri), onda se toj novoj „srpsko-turskoj idili“ nema šta racionalno prigovoriti. Gradićemo islamski kulturni centar „u kome će se proučavati islamska i turska kultura i naše istorijske veze“, rekao je predsednik Tadić, komentarišući tursku „duhovnu investiciju“. (Za građane Srbije islamske veroispovesti predviđa se proučavanje islamske tradicije, a za ostale građane obavezne su lekcije tolerancije u vidu gej parada). Turska je, osim toga, voljna da uloži značajna sredstva u regiju koju naseljavaju muslimani, pre svega u puteve, ali i u industrijsku zonu.
Čvrstu sponu između naše dve zemlje po rečima premijera Erdogana predstavljaju muslimanski građani Turske poreklom iz Raške i muslimanski stanovnici tog kraja Srbije. Islam je nit koja nas spaja, kao i „zajednička prošlost“. Osim investicija u Rašku, ili kako je muslimani nazivaju Sandžak (taj naziv prihvatili su i srpski mediji) planira se bratimljenje turskih opština sa opštinama Raške zvane Sandžak.

NEMA PROBLEMA
Sve to, pa čak ni činjenica da je pojavljivanje Turske na ovom delu naše zemlje izazvalo euforiju i obnovu neoosmanskih osećanja, što je dovelo i do novog tona muslimanskih ili bošnjačkih lidera, u kome se oseća nadmoć nad slabom Srbijom – ne predstavlja velik problem. Ne predstavlja problem ni to što agilni muftija Zukorlić proziva državu Srbiju i najavljuje nove zahteve za novim ustavnim statusom muslimanske zajednice. Nije problem ni to što je gradonačelnik Novog Pazara zadužen da objavi da su ukinute vize između Srbije i Turske. Nije problem ni to što se Srbi iseljavaju iz Raške koja definitivno postaje Sandžak, pa bi lokalni Srbi pre razumevanje mogli da dobiju u Stambolu no u Beogradu. To što Beograd srpskim suzama ne veruje, i što predsednik nije mogao na Petrovdan da ode u Bratunac na pomen srpskih žrtava isto tako nije nikakav problem.
Ništa od toga ne predstavlja problem, jer naš region, po rečima turskog premijera, ima zajedničku „kulturu i istoriju“ pa stoga treba zajednički i u miru da rešava svoje probleme. Neko ciničan i zlonameran prema bratskim odnosima naših i turskih političara mogao bi da primeti da je taj isti Erdogan nekada bio u zatvoru zbog radikalnog islamizma, te da on ne može biti promoter tolerancije i multikulturalizma na balkanskim prostorima. Ipak, on je, kao u ostalom i neki naši političari, postepeno evoluirao u modernog proevropskog „multikulti“ političara.
Isto tako, premijer Turske podržao je „jučerašnju posetu predsednika Srbije Srebrenici“ i istakao da ona i „Deklaracija Skupštine Srbije o osudi zločina u Srebrenici predstavljaju divne primere“ kako se vodi miroljubiva i tolerantna politika. Turskoj je toliko stalo da se osudi „zločin nad Turcima u Srebrenici“ (Davutoglu se tako izrazio) da su srpskoj strani pomogli u pisanju te Rezolucije u kojoj se prihvata odgovornost sa srpske strane za genocid. Dakle, odnosi su toliko bliski i prisni da se ne zna ko je koji pasus u Rezoluciji pisao, a ko dopisivao. Zaista redak primer saradnje i razumevanja između dve države, ako se uzme u obzir činjenica da su Turci vekovima bili okupatori Balkana i da sada zdušno podržavaju Tiranu, Prištinu i Sarajevo.
Ni to što je Turska među prvima priznala nezavisnost Kosova, i što i dalje aktivno lobira kod drugih država da učine to isto, sudeći po izjavama turskih i srpskih zvaničnika ne predstavlja značajan problem u odnosima Srbije i Turske. Premijer Turske objasnio nam je da priznavanje secesije dela teritorije naše zemlje „nije usmereno protiv Srbije“. „Zadovoljni smo što Srbija to uviđa i što deli naše mišljenje da ne treba da dozvolimo da naši bilateralni odnosi budu talac ovog pitanja“, rekao je Erdogan, a naši zvaničnici nisu ga baš ubedljivo demantovali. Sve to navodi nas na zaključak da su srpski političari shvatili da podrška secesiji Kosova nije usmerena protiv Srbije, već bi se moglo reći naprotiv – ona treba da pomogne sređivanju situacije i stabilizacije regiona. Stoga bi, ako dobro razmislimo, Turskoj, koja je naš tradicionalni prijatelj i saveznik, trebalo da zahvalimo na svemu tome podizanjem spomenika Kemala Ataturka u Novom Pazaru (umesto spomenika Stefanu Nemanji kako predlažu neki nacionalisti), a što da ne i u Beogradu, ako se muftija Zukorlić složi.

ANKARA BLIŽA OD MOSKVE
Iz svega priloženog očigledno je da srpska vlast, pre svega predsednik Tadić i ministar Jeremić uviđaju kako se konstruktivna uloga Turske očitava u garanciji integriteta BiH i njenog puta u NATO, popločanog svođenjem Republike Srpske na turističku atrakciju. Onima koji misle da je preskupa cena „očuvanja bosanskog integriteta i suvereniteta“ u vidu pretvaranja srpskog entiteta u puku formu, naši političari odgovaraju – regionalne integracije pod turskim mentorstvom nemaju alternativu. Naravno, kako ni Srbija ni Turska očigledno nemaju evropsku budućnost, onda se sirotinji raji mora ponuditi nova perspektiva. Kako Amerikanci ne žele da nas vide bliske Rusima (od same pomisli na to javlja im se geopolitički osip), a kako nećemo biti „član biblioteke“ zvane EU – onda je jedino rešenje Turska.
Da se Srbi kojim slučajem ne bi predomislili u vezi sa nekoliko meseci starom idejom da im je bliži Stambol od Moskve, posao su odradili lokalni političari i mediji. Naime, Srbija je prihvatajući Euleks odstupila od dogovorene sa Moskvom pozicije oko Kosova, a zatim je dajući signale da želi da na mala vrata uđe u NATO, definisala svoje odnose sa Rusijom. Čini se da ni Rusija nije imala čistu sliku svoje pozicije u regionu (osim dosledne podrške Srbiji u vezi sa Kosovom i Republikom Srpskom oko očuvanja dejtonskog statusa), ali joj je pronatovska orijentacija Beograda i Banja Luke „razjasnila“ srpsku poziciju. Kako smo od NATO-lobista preusmereni od Rusije ka NATO-u, a kako nemamo nikakvu evropsku budućnost, jedina realna opcija je da se okrenemo Turcima.
Oni koji ne žele da rizikuju sa jogunastim Srbima, kojima je kroz istoriju svašta padalo na pamet da urade, nastoje da što je moguće više udalje Beograd od Moskve; i obrnuto. Tako se i sada od strane proameričkih analitičara i novinara šire priče o tome kako je Rusija prepustila Srbe Turskoj i NATO-u. To, naravno, nije tačno, jer je ruski interes da i ovaj region uđe u NATO strukture koje nisu nikad bile blagonaklone prema Moskvi. No, isto tako Rusija nastoji da ima što je moguće bolje odnose sa Turskom – pre svega u energetici i trgovini, ali i u rešavanju problema na Kavkazu. Isto tako, ruski strateški interes je da Turska bude u što većoj meri autonomna u odnosu na Vašington, pa je sklona da u tom pogledu podrži njeno „osamostaljivanje“. Tek će vreme pokazati u kom pravcu idu ti odnosi.
Ipak to ne znači da Rusija želi da se okrene od Balkana u trenutku kada se vratila na svetsku scenu, i kada Zapad strepi od drugog razornog talasa ekonomske krize. Rusko-turski odnosi prolaze fazu značajne energetsko-ekonomske saradnje, dok se u sferi geopolitičkih pitanja traga za zajedničkim interesima, pre svega na Kavkazu. Tu situaciju „strateškog opipavanja“ koriste domaći NATO-lobisti kako bi proširili perfidnu i zlonamernu priču o ruskom prepuštanju Balkana američko-turskom tandemu. Dakle, zaključak koji žele da nametnu opet je jasan: Turska nema alternativu – u osmanskim integracijama je naša najnovija srećna budućnost.