FRANCUSKA Kozmetika, fudbal i politika

Piše Mira Popović

Francusku ove nedelje potresaju dve nezavisne afere – jedna se odnosi na poresku utaju najbogatije Evropljanke Lilijan Betankur, naslednice L’ Oreala, a druga se tiče fijaska francuskih fudbalera na svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. Obe afere imaju političku pozadinu

Zbivanja u Francuskoj poprimila su u poslednje vreme obličje uzbudljivog feljtona čiji sadržaj čine vlast, bogataši i – sport. Reč je, pre svega, o dve nezavisne afere, jednoj koja se odnosi na najbogatiju Francuskinju i Evropljanku, naslednicu kozmetičke industrijske grupe „L’ Oreal“, Lilijan Betankur, i o onoj koja se tiče fijaska Francuske na svetskom prvenstvu u fudbalu u Južnoj Africi. Obe su snažno politizovane i obe su poprimile obrise državne afere. U obema je, iz različitih razloga, intervenisao sveprisutni, nepopularni  predsednik zemlje Nikola Sarkozi, koji čini sve da popravi svoju sliku među sunarodnicima, nezadovoljnim njegovom politikom i svojim socijalnim položajem.

AFERA BETANKUR
Nenadano, u središtu „afere Betankur“ našao se jedan od Sarkozijevih miljenika u vladi, ministar rada Erik Vert koji je zadužen za rešavanje jednog od najbolnijih problema sa kojima su Francuzi danas suočeni – za reformu penzijskog sistema. Kalendar je hteo da se u jeku priprema reforme (treba da uđe u parlamentarnu proceduru početkom jula) obelodani da je Vertova supruga Florans od 2007. godine bila zaposlena u preduzeću Klimen, gde je radila kao savetnica u upravljanju profesionalnim bogatstvom 87-godišnje milijarderke Betankur. Naravno, svako može da radi gde hoće, ali problem je u tome što je u vreme kada je – kako proizilazi iz snimaka razgovora koje je upravnik milijaderkinog domaćinstva neočekivano dostavio medijima – Florans Vert savetovala naslednicu „L’Oreala“ da prebaci deo bogatstva u neki fiskalni raj, njen muž bio (sve do marta ove godine) ministar budžeta, znači odgovoran za sprovođenje poreske discipline. Iako su oboje supružnika demantovali bilo kakvu umešanost u poreske utaje Lilijan Betankur, koje će ubrzo izbiti na videlo, i pored toga što su odlučno odbili postojanje sukoba interesa, Florans Vert je podnela ostavku u preduzeću Klimen. Njen muž, koji je dobio podršku ne samo uglednih članova vlade, počevši od premijera Fransoe Fijona, već i samog šefa države, ostao je u sedlu, dok je feljton afere, praćen novim po njega kompromitujućim otkrićima, nastavio da se odvija, uporedo sa kritikama opozicione levice i štampe.
Destabilizovan i oslabljen zbog sumnji da je umešan u „aferu Betankur“, Erik Vert suočio se u četvrtak 24. juna sa masovnim protestom Francuza protiv njegovog nacrta reforme penzijskog sistema, čija je suština produženje starosne dobi za odlazak u penziju sa sadašnjih 60 na 62 godine. Oko dva miliona Francuza izašlo je širom zemlje na ulice, a protest je snažno propraćen štrajkom u obrazovnim ustanovama, bolnicama i javnom saobraćaju. Odgovarajući na autizam vlasti u pogledu socijalnog nezadovoljstva građana, generalni sekretar jednog od vodećih francuskih sindikata CGT, Bernar Tibo je poručio da „ako se vlada i šef države ponašaju kao da se ništa nije dogodilo, suočiće se na jesen sa još jačim protestima“.
Skandal oko raspodele bogatstva Lilijan Betankur izbio je prošle godine i donedavno je imao samo privatni i porodični karakter, jer je milijarderkina kćerka Fransoaz Betankur-Mejers odlučila da se obrati sudu zbog činjenice da je njena majka poklonila fotografu i piscu Fransoa-Mari Banijeu milijardu evra. U tom suđenju, koje je počelo 1. jula, Fransoaz Betankur-Majers pokušaće da dokaže da je Banije zloupotrebio njenu ostarelu majku koja je njoj i dvojici unuka već prepisala 95 odsto  imovine, dok njena majka ostaje pri stavu da ima prava da slobodno raspolaže onim što je zadržala za sebe i ne pristaje na ekspertizu o svom mentalnom stanju. Bogatstvo Lilijan Betankur procenjuje se na fantastičnih 16 milijardi evra.

BOGATI I MOĆNI
Skretanje skandala u političke i državne vode dogodilo se pošto je Patris de Mestr, koji upravlja bogatstvom Lilijan Betankur, nedavno obelodanio da ona poseduje dva tajna računa u Švajcarskoj „teška“ 78 miliona evra, i jedno ostrvo na Sejšelima, što je sve izmaklo francuskim poreskim vlastima. Erik Vert je utoliko više doveden u pitanje što je centralno tužilaštvo ovih dana upoznalo javnost da je od ministarstva budžeta zatražilo prošle godine, kada je on bio na njegovom čelu, istragu o poreskoj situaciji Lilijan Betankur. Ispostavilo se da je Vert naredio istragu, ali onu koja se tiče ispunjenja poreskih obaveza fotografa Banijea, a ne i naslednice „L’ Oreala“.
Sumnje u eventualnu umešanost sadašnjeg ministra rada u utaju poreza bogataša još su više potkrepljene najnovijim otkrićem dobro obaveštenog lista „Žurnal di dimanš“ da je Vert ove zime, takođe u vreme kada je bio ministar budžeta, večerao sa naslednikom moćne automobilske grupe „Pežo“, Roberom Pežoom, neposredno posle provale u njegov stan iz kojeg su odnete zlatne poluge. Problem je u tome što je Rober Pežo u prvobitnim izjavama vrednost ukradenog plena procenio na 500.000 evra, da bi posle sastanka sa Vertom smanjio cifru na 150.000 evra. „Žurnal di dimanš“ ocenjuje da je to učinio po Vertovom savetu, da bi izbegao pitanja poreske policije o poreklu ukradenih zlatnih poluga. Rober Pežo odlikovan je, inače, nedavno ordenom Legije časti, a orden mu je, početkom juna, uručio glavom Erik Vert.
U jeku tog feljtona, čije se epizode utrkuju pred očima osiromašenih Francuza, francuska štampa, naročito ona levo orijentisana, ne prestaje da kritikuje spregu vlasti sa bogatašima, odsustvo morala i odgovornosti, te da traži Vertovu ostavku. „Afera je duboko neprijatna i spada u one koje hrane najcrnje sumnje javnosti u pogledu političara na vlasti: gledanje kroz prste, sukob interesa i nekažnjivost moćnih“, napisao je socijalistima blizak „Liberasion“, dok komunistički „Imanite“ napada „suštinu sarkozizma: stalni sukob interesa, dominaciju privatnih interesa, nipodaštavanje opšteg interesa.“
Francuski predsednik odlučio je, pak, da pruži potpunu i bezrezervnu podršku svom ministru. Samo prošlog vikenda u dva navrata je iz Kanade, gde je učestvovao na samitu „Grupe 20“, poručio da ima puno poverenje u Erika Verta i da „nema šta da mu zameri“.
Skandali koji potresaju Francusku dolaze u vreme kada je zemlja suočena sa ozbiljnom krizom – ogroman budžetski deficit od osam odsto BNP, umesto tri odsto propisanih pravilima igre u zoni evra. Vlada nastoji da ga smanji raznim merama (u domenu penzija najavljenim produžetkom rada za dve godine), uključujući smanjenje javnih troškova. Jedan primer štednje državnih para, ili uzdržavanja o njihovog rabljenja, pokušao je da pruži sam Nikola Sarkozi iznenadno ukinuvši „garden party“ u Jelisejskoj palati za nacionalni praznik, Pad Bastilje, 14. juli. Iako je to samo kap u moru javnih izdataka, ostaje činjenica da je gozba u Jelisejskoj palati prošle godine za sedam hiljada zvanica koštala 750.000 evra. Sasvim je drugo pitanje što Sarkozijevoj vladi ne polazi za rukom da obuzda troškove ministarstva i pojedinih ministara, uprkos skromnim pokušajima – poput javnog poziva premijera Fijona državnom sekretaru za razvoj oblasti Pariza, Kristijanu Blanu, da plati iz svog džepa, a ne od državnih para, fakturu od 12.000 evra za cigarete – da to učini.

FUDBALERI – BANDA HULIGANA
U slične pokušaje zamajavanja ubraja se i Sarkozijev poziv da se povede stroga kontrola odluke da se francuskim fudbalerima koji su, ne toliko lošom igrom koliko lošim ponašanjem, osramotili Francusku u Južnoj Africi, ne isplate novčane nagrade koje povlači kvalifikacija za  svetsko prvenstvo. Sarkozi se, uz to, javno obavezao da će ispitati ko je kriv za debakl „plavih“, i održao radni sastanak sa premijerom Fijonom, ministarkom sporta Rozlin Bašlo i državnom sekretarkom za sport Ramom Jade o reformi francuskog fudbala, najavljujući za oktobar održavanje vanredne fudbalske skupštine. To, kao i njegov malo uvijena, a sasvim otvorena opaska ministarke Bašlo o „neizbežnosti“ odlaska Žan-Pjer Eskaleta sa položaja predsednika Francuske fudbalske federacije, podstakla je Fifu da upozori Francusku protiv nedozvoljenog mešanja politike u fudbal.
Za fudbal kažu da je najvažnija sporedna stvar na svetu. Ta se izreka odnosi na igru, ali kako francuski fudbaleri, koji u Južnoj Africi nisu pobedili ni u jednom meču pre nego što su ispali sa prvenstva posle prvog kruga, nisu na tom planu pokazali ništa, i kako je njihovo učešće dobilo političku konotaciju, u izreci je ovde prevagnula važnost fudbala. Jer, posvađanost francuskog tima sa trenerom Rejmonom Domenekom, pošto je tokom utakmice sa Meksikom isključio iz igre Nikolu Anelku (u štampi je procurelo da ga je ovaj bio grdno opsovao), odbijanje fudbalera da treniraju pred utakmicu – štrajk izgleda „teče venama“ Francuza – ali i činjenica da pojedini crnoputi igrači afričkog porekla nisu pevali Marseljezu, duboko su uvredili ponos Francuza. Znatiželjan da „iz prve ruke“ sazna šta se dogodilo, ali i da pokaže sunarodnicima koliko mu je krivo što su fudbaleri okaljali obraz zemlje, Sarkozi je sutradan po povratku francuskog tima iz Južne Afrike (retki svedoci kažu da je dolazak igrača na vojni aerodrom Burže, skriven od javnosti i uz snažno žandarmerijsko i policijsko obezbeđenje – valjda u strahu od odmazde ozlojeđenih navijača – ličio na „razmenu zatvorenika u Berlinu u vreme Hladnog rata“) primio fudbalsku zvezdu Tijeri Anrija. To po sebi ne bi bilo neobično da francuskog predsednika ne bije glas da ne poznaje i ne voli naročito fudbal. Zbog toga su njegovi kritičari zaključili da je, budući nepopularan, pokušao da izvuče iz situacije političku korist za sebe.
U pozadini fijaska Francuske na svetskom fudbalskom prvenstvu krije se jedan daleko ozbiljniji problem, a to je da je razbijena slika francuskog fudbalskog tima kao simbola multietičnosti zemlje, stvorena 1998. godine kada je tim sastavljen od crnaca, belaca i Arapa, osvojio to prvenstvo. Sada se sa svih strana čuju povici koji, prema mišljenju državne sekretarke za predgrađa Fadele Amare, imaju „rasistički naboj“. Ona smatra da „postoji tendencija da se da etnički pečat sportskim događajima u Južnoj Africi“ i da „ljudi sumnjaju da su igrači imigranti sposobni da iskažu patriotizam i poštovanje prema naciji.“
Ako neki i sumnjaju, drugi nemaju dileme. Tako je poznati srbomrzac, francuski filozof Alen Fileknkrot u jednom radijskom intervjuu rekao da „sada imamo dokaze da francuski (fudbalski) tim nije uopšte tim, već banda huligana koja poznaje jedino moral mafije.“
Poraženi, poniženi i uvređeni zbog debakla, Francuzi u čudu prate razbijanje iluzije o harmoniji njihovog multietničkog društva uporedo sa beskrajnim feljtonom na temu nedodirljivosti moćnih i bogatih.