Uključen španski alarm

Piše Miroslav Stojanović

Iako iz Madrida to formalno još uvek ne traže, u briselskoj centrali EU i Evropskoj centralnoj banci uvereni su da hitno i neizostavno treba priskočiti u pomoć Španiji, pre nego što se reprizira dramatični grčki slučaj

Može li se lavina uopšte zaustaviti?
Kao da vreme potvrđuje pesimiste koji su strahovali da će, posle grčke dužničke drame, po fatalnom „domino efektu“, u ambis početi da upadaju i druge članice evrozone: iako zvaničnici u Madridu pokušavaju da poreknu (pred)znake finansijske agonije, u Briselu je uključen „španski alarm“.
Da je situacija alarmantna govori činjenica da su se za hitnu pomoć, dok ne bude (pre)kasno ovoj zemlji snažno angažovale ličnosti kao što su šef evropske „vlade“ (Komisije) Žoze Manuel Barozo i predsednik Evropske centralne banke Žan Klod Triše. Već od ponedeljka se u briselskoj centrali grozničavo većalo o tome šta učiniti. Tema je toliko urgentna da se nije smelo čekati do četvrtka, na samit lidera EU.

ATINA I MADRID
Izjavama predstavnika španske vlade, datim u minuli petak da Madrid, u rešavanju finansijskih problema, neće, niti namerava, da zove upomoć, malo ko ozbiljno veruje. I u tome se, uvereni su, reprizira grčki slučaj: i iz Atine su, jedno vreme i nesustalo, stizale takve poruke, dok voda nije stigla do grla, s gotovo davljeničkim pozivom upomoć.
Španija će, ako zaista „grune“, biti, međutim, daleko teži slučaj od dramatično teškog grčkog. Statistički i matematički bar šest puta: grčki udeo u bruto evropskom (EU) proizvodu iznosi skromnih 2, 5 procenata, španski 12!
Vlada premijera Hoze Luisa Rodrigeza Zapatera zavela je već program rigorozne štednje i izazvala gnev građana na čija će pleća pasti teret izlaska iz krize koju nisu sami uzrokovali. „Kontrolori“ u Briselu i eksperti tvrde da te mere nisu ni toliko rigorozne da bi bile delotvorne. Uvereni su da s akcijom spasavanja ne bi smelo da se odlaže – odlaganja u grčkom slučaju, za šta je krivica, uglavnom, svaljena na neodlučnu nemačku kancelarku, pružila su dodatnu šansu finansijskim maherima i spekulantima i ispostavila visok ceh – i da se Španija ne sme ostaviti na cedilu: u grotlo dramatične krize, koja potresa evropsku familiju, mogle bi ubrzo, i nezadrživo, da se sunovrate Portugalija, Irska, Italija. Vrag bi u tom slučaju, zaista, mogao da odnese šalu: na kocki bi se našla sudbina evra i same Evropske unije!
Španija bi, zbog svega toga, mogla da bude prva zemlja koja bi koristila „finansijsku transfuziju“ iz „paketa spasa“ teškog 750 milijardi evra, koji je „spakovan“ u ortačkom aranžmanu Evropske unije (500 milijardi) i Međunarodnog monetarnog fonda (250 milijardi). S neizvesnim ishodom i još nepredvidivim posledicama.
U samoj evropskoj familiji, naime, vlada velika konfuzija oko toga na koji način, i kojim merama, preduprediti buduće, gotovo programirane krize (nisu samo levičari uvereni da je sam kapitalizam proizvođač permanentnih kriza!): od bankrota famozne banke Leman braders, koji je predstavljao uvod u najtežu planetarnu krizu posle one s početka minulog veka, gotovo ništa nije učinjeno, osim „upumpavanja“ astronomskih svota novca u krvotok najvećih krivaca i uzročnika krize, gotovo ništa nije preduzeto uprkos zaglušujućih političkih talambasa.

KRIZA OBOGATILA BOGATE
Banke opet beleže, zahvaljujući često spekulantskim i mutnim poslovima, debele profite, a njihovi menadžeri visoke profite. Po onoj narodnoj, da je „rat nekom brat“, i ovoga puta se ispostavilo da su najveću korist iz velike krize izvukli bogati: studija jedne konsaltinške firme iz Bostona (BCG) pokazala je da se, posle „crne rupe“ iz 2008. u 2009. osetno povećao broj milionera (dakako i milijardera). Njih je sada jedanaest milionera. Zanemarljiva cifra u odnosu na broj stanovnika. Oni, međutim, raspolažu sa gotovo četrdeset odsto ukupnog imetka i bogatstva.
Najviše milionera imaju SAD (4,7), sledi Japan (milion i dve stotine hiljada) i, potom, na iznenađenje mnogih, Kina (670 000), pa Velika Britanija (485 000) i Nemačka (430 000).
Konfuziju u evropskoj familiji oko borbe protiv izazivača kriza pokušala je, ironijom sudbine, da prekine ličnost koja je najčešće, i najviše, optuživana za odsustvo ideja, kolebljivost i poziciju „skrštenih ruku“: Angela Merkel je, uz asistenciju njenog ministra finansija Volfganga Šojblea, na prepad zabranila spekulativnu trgovinu akcijama deset najvećih finansijskih i osiguravajućih institucija u zemlji, među kojima su se našli Dojče banka, Komercbanka, Alijans, i izazvala – šok u Briselu i među partnerima. Odluka se, pre svega, odnosila na (oročenu) zabranu takozvanih finansijskih proizvoda (garancije za slučaj državnog bankrotstva) i otvorene prodaje akcija kojima se spekuliše sa javnim gugovima članica evrozone.
Uzbuna, ravna panici, koja je nastala posle ove ishitrene odluke, o kojoj Nemci prethodno nikog nisu obavestili i konsultovali, uslovila je dalji pad evra i svih svetskih berzanskih indeksa, a troškovi osiguranja dugova od bankrota neke države, osetno su skočili za većinu država, uključujući i Nemačku, sa skokom od pet na 44 poena. Primer za ilustraciju: trošak osiguranja duga od deset miliona dolara iznosi (sada) 44 000 dolara godišnje. To je gotovo zanemarljivo prema italijanskom (sa šest na 136 poena), portugalskom (sa devet na 271 poen), pogotovo grčkom, astronomskom skoku, sa ionako visokih 58 na 607 poena!
Strategija izlaska iz krize je za nas veoma važna i, sasvim iskreno, priznala je Angela Merkel pred učesnicima međunarodne finansijske konferencije u Berlinu, to je problem koji je „najviše okupira“. Ministar finansija Volfgang Šojble je, u razgovoru s novinarima Fajnenšel tajmsa upozorio da tržište ne može da funkcioniše normalno ukoliko su rizik i profit u potpunom neskladu, uz konstataciju da je „profit od najmanje 25 odsto nezamisliv u realnoj privredi“.

Ekonomska kriza u Španiji toliko je urgentna tema za Eu, da je u Briselu uključen „španski alarm“: šef evropske vlade Žoze Manuel Barozo odmah je priskočio u pomoć španskom premijeru Hoze Luisu Rodrigezu Zapateru

RAŠTIMOVANI EVROPSKI ORKESTAR
Iznenađenje zbog nemačke zabrane, obelodanjene polovinom maja, bilo je veliko a reagovanja u Briselu i svetskim prestonicama žustra. Francuska ministarka privrede Kristin Lagard je promptno saopštila da njena zemlja neće slediti Nemačku (odmah su to saopštili i Holanđani), ocenjujući odluku Berlina, u „najmanju ruku, diskutabilnom“, izražavajući u isto vreme čuđenje što ministar Šojble o nemačkim namerama nije izustio nijednu reč na sastanku ministara finansija evropske familije, koji je održan neposredno pre obelodanjivanja nemačke odluke.
Šojble je na taj „šlagvort“ uzvratio upozorenjem da se, kad je reč o regulisanju finansijskog tržišta, ne može ostati samo na rečima i najavama, mora se videti šta se, u odsustvu globalnih rešenja, može učiniti na nacionalnom nivou.
I luksemburški premijer i ministar finansija, trenutno predsednik evrogrupe, bio je veoma „iznenađen jednostranom odlukom Nemačke“, pokušavajući da, makar upozorenjem, vrati „raštimovani evropski orkestar“ u normalu:  uspešna koordinacija ekonomske politike zahteva „prethodni i zajednički dogovor pre konačne odluke“.
Bojazan od utiska o toj raštimovanosti, i nemačkim odlukama „na svoju ruku“, izrazio je, u obazrivim formulacijama, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo: Komisija razume nemačku odluku ali žali zbog odsustva koordinacije, što može stvoriti sliku „malo manje ujedinjene Evrope“.
Zvanični predstavnik komesara za unutrašnje tržište Mišela Barniea bio je direktniji od „diplomate“ Baroza, očitavši malu lekciju Nemcima: moramo brže delovati, ali ne smemo improvizovati, razumemo nemačko nezadovoljstvo, što sve dugo traje, ali „tržište je veoma kompleksno i nepredvidljivo“ da bi se donosile ishitrene i „ad hoc“ odluke, uz najavu da će Brisel izaći sa celovitim konceptom tek na jesen.
Neočekivani akcionizam kolebljive nemačke kancelarke bio je, očigledno, „proizvod“ i posledica žestokih kritika sa kojima se Merkelova suočava upravo zbog odsustva svake inicijative u vreme krize kroz koju prolazi i njena zemlja. Bivši nemački šef diplomatije (i vicekancelar) u vladi Gerharda Šredera, Joška Fišer govorio je o „velikoj blamaži“ za vodeću članicu EU i najsnažniju privredu Starog kontinenta. Merkelova je, konstatuje Fišer, nesnalaženjem u vreme dramatične krize jednostavno „propustila susret sa istorijom“: nije ispoljila refleks kakav je pokazao njen politički patron Helmut Kol 9. novembra 1989, u vreme pada Berlinskog zida, angažmanom koji je doveo do (ponovnog) nemačkog ujedinjenja. Umesto da bude predvodnik (tu ulogu preuzeo je francuski predsednik Nikola Sarkozi) Merkelova je izolovala Nemačku i čak podstakla u nekim zemljama (Grčkoj posebno) otvorena antinemačka raspoloženja.
Nekadašnja ikona zelenih, Fišer postavlja i krucijalno pitanje od kojeg zavisi sudbina Evropske unije: njena dublja integracija ili – rastakanje.
To krucijalno pitanje zapravo glasi: može li monetarna unija, s jedinstvenom monetom (evo), uopšte biti, na dužu stazu, uspešna i efikasna bez političke unije. A ideja o političkoj uniji je unutar evropske familije veoma varničava tema: njena realizacija bi, neminovno, vodila ka (ujedinjenim) Sjedinjenim Državama Evrope što za mnoge, ne samo uvek skeptične Engleze (to ih je i zadržalo izvan evro zone i šengena), predstavlja pravu jeres.

ZAHTEV ZA PREVREMENIM IZBORIMA
Merkelova je, očigledno, ovim ishitrenim potezom, u kojem su i neki nemački eksperti, koji, inače, ne spore neodložnu potrebu regulisanja (raspojasanog) finansijskog tržišta, videli „više demagogije nego analize“ (nemačka zabrana bi imala smisla i efekta samo ako bi bila sprovedena na globalnom nivou), pokušala da „dođe do daha“ i izađe iz političke agonije kroz koju prolazi na početku drugog mandata: zbog stalnih, i javnih, gloženja koalicionih partnera, konzervativaca i liberala, podrška njenoj vladi i njoj lično je drastično i dramatično pala.
Najnovije ankete pokazuju da bi u ovom času liberali šefa diplomatije (i vicekancelara) Gvida Vestervelea jedva osvojili pet odsto glasova (na izborima za Bundestag u septembru prošle godine impozantnih 14,6!) a konzervativci Angele Merkel jedva trideset odsto.
Dosta je onih koji veruju da su dani crno – žute koalicije (političke boje konzervativaca i liberala) praktično odbrojani. Jedan od prvaka među liberalima, bivši savezni ministar unutrašnjih poslova Gerhart Baum je uveren da koalicija ne bi preživela još jedan neuspeh na pokrajinskim izborima, poput poraza u najmnogoljudnijoj pokrajini Severnoj Rajni Vestfaliji, 9. maja.
Lideri opozicije su to osetili i pokušavaju da politički eksploatišu. Iako u ovoj zemlji nisu skloni olakim zahtevima za prevremenim izborima, karte su se, očigledno, već tako složile da, bez posebnog dogovora, socijaldemokrati, zeleni i Levica zahtevaju od kancelarke da u parlamentu postavi pitanje poverenja. Uvereni su, naime, da zbog oštrih trvenja koalicionih partnera puca po svim šavovima – oko pitanja naslednika Horsta Kelera na položaju šefa države, programa rigorozne štednje na šta je prinuđena takođe prezadužena Nemačka, eventualne profesionalizacije Bundesvera, reforme zdravstvenog sistema i, dakako, mera za spasavanje evra – kancelarka više ne raspolaže većinskom podrškom.
Najpošteniji izlaz iz očigledne krize vladajuće koalicije bio bi, konstatuju Frank Valter Štajnmajer (SPD), Renate Kinast i Jirgen Tritin (zeleni) i Gregor Gizi (Levina) vraćanje i vraćanje mandata biračima i izlazak na prevremene izbore, iako od minulih nije prošlo još ni godinu dana!

Један коментар

  1. Avatar

    Kaze nas narod odijelo ne cini covjeka,ali koga briga za nase izreke ni mi ih ne izgovaramo a ne da ih jos u djelo sprovodimo.Barozo Zapatero i redom da ne nabrajam sve su to klonirani politicari po istom sablonu dosli na vlast,pogleajte samo izgled ovih ljudi ili bolje reci menadzera sve je to manje vise jedna ista druzina koja se strogo pridrzava upustva o izgledu i ponasanjau.Starost ovih ljudi je u prosjeku od 40 do 45 godina moraju biti prilicno vitki u svakom slucaju ne smiju biti gojazni,svi su sa dobrom ili dobrok kosom od crne do prosijede boje skoro istim odijelima i sve uglavnom slicno ili priblizno ali izvan kalupa niko ne smije da bude ,nekada su u javnosti uvjek bili sa kravatom danas je to samo na zvanicnim satancima u medjuvremenu svi skinu kravate ama bas svi ,dali slucajno ili obavezno,pa kada ih ovako dresiraju sigurno da za stvari za koje su birani na izborima nemaju svoja misljenja a ako ih i imaju ne smiju da ih kazu a kamoli sprovedu u djelo.Svi imaju savjetnike od mode do politike i na kraju imate ovo sta imate P R O P A S T.Spanija je napravila 1,5 milion stanova za prodaju i to uglavnom strani investitori kojima je spanska banka dala garancije 380 milijardi evra, iza banke naravno stoi drzava,stanovi su tu samo nema ko da ih kupi , sta to znaci za drzavu ima rezerve hrane koje moze da upotrebi samo kada i dali ce se hrana pokvariti ne zna niko tacno.
    U medjuvremnu se dogodio drugi Versaj ,Njemacka je pristala na taj paket od 750 milijardi koji je kao srestvo zastite ali se taj novac vecu u punoj svojoj cifri stavio u pokret ,narvno u Njamckoj pljuste ostavke ali pobjeda protivu Australije je sve za trenitak ucinila da se to zaboravi.Stavri izmicu kontroli u stavri odavno su izmakle ovdje u Njemackoj kada su Srederi Fiser 1999 dozvolile potpunu bankarsku ne kontrolu i omogucile ovo sto danas imamo ,zasto ovo napominjem smijesno je kako zeleni i SPD kazu da bi bilo drukcije da su oni na vlasti a u zadnjih 11 godina su bili manje ili vise na vlasti.
    Kako ce se stvari odvijati tesko je i nezahvalno prognozirati,Merkelova se vratila sa putovanja po Saudiskoj Arabiji Kataru sa porucbinom na desetine cak se pominje i suma stotine aviona tipa Erbas A 380 da bi umirila domacu privredu sa jedne strane a vjerovatno je i to dio plana ili kapitulacije koju je potpisala.Formira se EU komisija na finasiskom planu koja ce vjerovatno imati ovlascenja da kontrolise svaku zemlju clanicu ponaosbno tako da je to jedan novi vid demokratije ili takozvanog evropskig federalizma jednom rijecju DIKTATURA iz Brisela.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *