Почетна / Свет / KIRGIZIJA Droga i krv u Ferganskoj dolini

KIRGIZIJA Droga i krv u Ferganskoj dolini

Piše Bogdan Đurović

Da li je slučajno što su revolucija i masovni pokolj Uzbeka u Kirgiziji počeli posle zaokreta Biškeka prema Moskvi? Ko gura Rusiju u ratnu avanturu koja može da se pretvori u novi Avganistan?

Neredi u Kirgiziji, odnosno u gradu Ošu na rubu Ferganske doline – u kojima je od 11. juna prema nezvaničnim procenama poginulo više od 2.000 ljudi, mahom Uzbeka, dok je preko 100.000 njih proterano iz svojih domova – nastavak su niza tragičnih događaja u kojima siromašna Kirgizija plaća ceh svom geostrateškom položaju. Sve su jači glasovi da Moskva, kao tradicionalni arbitar u ovom regionu, treba da se uključi i pošalje trupe, ali Dmitrij Medvedev još uvek okleva. Rusija brine da bi eventualni vojni angažman u ovom islamističkom „mrestilištu“ za nju mogao da se pretvori u novi Avganistan, rat koji je presudno uticao na raspad Sovjetskog Saveza. Ali, kako reagovati u situaciji gde su 25.000 kirgizijskih Rusa sada taoci podivljale mase koja, u nedostatku izbeglih Uzbeka, može u svakom trenutku da usmeri svoj bes i prema njima? I kada ova teritorija dvaput veća od Srbije, kao jedno od ključnih uporišta azijskih narko-barona, ubrzano klizi u talibanizaciju, kako je ovih dana ocenio ruski predsednik?

AZIJSKI ZAPADNI BERLIN
Uklještena između Kazahstana, Uzbekistana, Tadžikistana i Kine, ova centralnoazijska država od pet miliona stanovnika ima tu nesreću da su u neposrednoj blizini njenih granica Avganistan, Indija, Pakistan, Turkmenija, a nisu daleko ni Iran, Rusija i Mongolija. A kada se na okupu nađu svi pomenuti igrači, tu negde moraju da budu i Amerikanci, sa svojim vojnim bazama i špijunskim centrima. Tu je i droga, ista ona povodom koje Moskva upozorava SAD, u najmanju ruku, da ne preduzima ništa da spreči ekspanziju avganistanskog narkotrafikinga. Tone i tone opijuma, heroina, marihuane i hašiša, decenijama plove kroz dve kirgizijske doline – Čujsku i Fergansku – na svom putu prema ruskim kupcima. I koga, posle svega, može začuditi što kirgizijskim ulicama sada teče krv? Dugo pothranjivana nacionalna mržnja najbližih suseda, Kirgiza i Uzbeka, poput suvog kresiva lako je zapalila šibicu bratoubilačkog nasilja u Ferganskoj dolini. Nečijom tuđom rukom?
Kirgizija je važna američka odskočna daska u Aziji. Aerodrom Manas kod prestonice Biškeka, Amerikanci su preuzeli posle 2001, za potrebe snabdevanja NATO trupa u Avganistanu. Ali, jedva godinu dana nakon što je zaustio da američke trupe nisu više poželjne u njegovoj zemlji (kao i više od 2.000 „nevladinih“ organizacija pod kontrolom Vašingtona), u aprilu je silom oružja svrgnut predsednik Kurmanbek Bakijev. Isti onaj koji je, 24. marta 2005, uz pomoć SAD-a na isti način proterao u Moskvu dotadašnjeg „oca nacije“ Askara Akajeva. Sada se Bakijev krije u Minsku od revolucionarne poternice.
Kirgizija, na 30 kilometara od američke, ima i rusku bazu Kant. Time je Biškek već desetak godina neka vrsta Zapadnog Berlina u srednjoj Aziji, poligon za odmeravanje snaga velikih sila i njihove uobičajene igre – kako Rusije i Amerike, tako i Kine za koju je Ferganska dolina isuviše važna kapija. Uz jednu bitnu razliku: sa prošlogodišnjim državnim budžetom od milijardu evra, Kirgizija je prihodovala otprilike koliko i berlinski metro! Zato je ona pogodno tlo za državne udare, nasilne revolucionarne prevrate i gotovo nesmetan rad stranih agentura, ostajući pri tom ključna arterija azijskih narkokaravana.

UVLAČENJE UZBEKISTANA U KONFLIKT
Ali, i da nije ovog đavolskog transporta, značaj Ferganske doline – koju je u jednom od prvih pohoda svom carstvu pripojio i Džingis Kan – bio bi izuzetan. Ova visoravan okružena planinskim vrhovima i preko 7.000 metara, najplodnije je zemljište u celoj centralnoj Aziji. Sovjetska epoha donela je 1920. podelu doline između Tadžikistana, Uzbekistana i Kirgizije, što je posle raspada komunističke imperije prouzrokovalo stalna granična trvenja i etničke sukobe, ali i procvat organizovanog kriminala. Možda o raspoloženju Kirgiza dovoljno svedoči podatak da se kao državni praznik i dalje slavi 7. novembar, Dan Oktobarske revolucije, ali i 12. februar, Dan službe za kontrolu narkotika. Koliko je celo područje trusno, vidi se i iz toga što su granice Kirgizije i Avganistana udaljene kao Beograd i Užice. A u krugu od nekoliko stotina kilometara nalazi se čitav niz vrućih tačaka. Pomenimo samo Aksai Čin, teritoriju pod upravom Kine, na koju polaže pravo Nju Delhi, zatim Kašmir oko koga se spore Indija i Pakistan, pa Tibet koji uz podršku SAD-a traži otcepljenje od Pekinga, ili provinciju Sinđang naseljenu Ujgurima, koja ima iste namere. Čitav taj deo sveta premerežen je crvenim linijama, sa desetinama raznih pokrajina, regija, nepriznatih i poluotcepljenih republika. Uobičajena floskula „bure baruta“, koja se odnosi na Balkan ili Kavkaz, zapravo je obična petarda u poređenju sa srednjom Azijom, gde pored crnog praha – sve više miriše i na cepani atom. I gde se danas ne može pošteno zaraditi 100 dolara ni za nekoliko meseci, ali se za taj novac može lako kupiti puška ili rob.

Godinu dana nakon što je zaustio da američke trupe nisu više poželjne u njegovoj zemlji, kao i više od 2.000 „nevladinih“ organizacija pod kontrolom Vašingtona, u aprilu je silom oružja svrgnut predsednik Kurmanbek Bakijev

Da li, otuda, može ikoga da začudi ocena uzbekistanskog predsednika Islama Karimova da su krvave nemire u Ošu organizovale „treće snage“, čiji je glavni cilj „uvlačenje Uzbekistana u konflikt“. Uzbekistana, čijih je dve hiljade sunarodnika sada masakrirano u Kirgiziji, sto hiljada proterano, njihovi domovi i imovina uzurpirani i spaljeni, a dve trećine Oša, „druge kirgizijske prestonice“, izgorelo u tom pohodu. I to tačno na 20-godišnjicu prvog „oškog pokolja“, kada je u ovom istom gradu, u obračunu istih etničkih grupa, poginulo 1.200 ljudi. U Biškek je odmah doleteo i Robert Blejk, pomoćnik američkog državnog sekretara za pitanja južne i centralne Azije, koji je privremenoj predsednici Kirgizije Rozi Otunbajevoj poručio da Vašington zahteva „nezavisnu međunarodnu istragu“ događaja u Ošu. Treba podsetiti da je Otunbajeva Blejkovoj šefici Hilari Klinton još u aprilu obećala da neće imati dileme koje su mučile Bakijeva: Manas ostaje na usluzi američkoj vojsci i NATO-u, a novi saziv parlamenta daće konačnu odluku. Zanimljivo je da je prethodnik Bakijeva, pomenuti Askar Akajev, takođe pao na testu lojalnosti Vašingtonu – upravo oko ustupanja kirgizijske vazdušne luke američkim „avaksima“ za špijuniranje avganistanskih talibana, ali i vojnih aktivnosti na ruskoj teritoriji. Kada je zahtev odbio, Akajev je doživeo (i srećno preživeo) svoj 24. mart u režiji SAD-a, koji je Bakijev potom imenovao u „Dan narodne revolucije“.

REPRIZA AVGANISTANA?
Moskva analizira mogućnosti za intervenciju u Kirgiziji. Do sada se ograničila na finansijsku pomoć Biškeku, ali posle najnovije eskalacije 11. juna, traju svakodnevne konsultacije, kako unutar Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), tako i Organizacije sporazuma kolektivne bezbednosti (ODKB) – dve strukture čiji je i Kirgizija član. Pojavile su se informacije da Otunbajeva lično traži od Moskve da pošalje trupe za „zaštitu strateških objekata“, ali Kremlj još uvek odgovara da je reč o unutrašnjem konfliktu i da za sada nema uslova za takav angažman. Ipak, Sekretarijat ODKB-a primio je iz Biškeka spisak neophodnog naoružanja i teške borbene tehnike, koji je gensek Nikolaj Bordjuža prezentovao Medvedevu. Bordjuža, svojevremeno načelnik kadrovskog odeljenja KGB SSSR-a, najavljuje da će ruske specijalne službe da formiraju „grupu za pomoć“ kolegama u Biškeku, što je zapravo uvod u kontrolu nad kirgizijskim bezbednosnim sektorom. Zato ne čudi što je Vašington odmah poslao Blejka sa ultimatumom o „nezavisnoj istrazi“. Stejt department je situaciju u Kirgiziji već nazvao „humanitarnom katastrofom“, što je drugi signal Rozi iz Biškeka. Kao jedan od dragulja iz krune nekadašnje sovjetske diplomatije, ona će te impulse umeti da protumači. Pogotovo što se u „kirgizijsko pitanje“ već aktivno upliću UN i OEBS. U pomoć je priskočio i „Amnesti internešenel“, koji se već ponudio da sprovede sopstvenu – nezavisnu istragu.
Da li je slučajno što se krv prolila Ferganskom dolinom upravo posle zaokreta Biškeka prema Moskvi? I to baš u Kirgiziji, koja ima dramatičan značaj za stabilnost susedne ujgurske pokrajine u Kini, gde su već odavno iscrtali mapu „istočnog Turkestana“? Jedan od odgovora Kremlja mogao bi da bude u formiranju „mirovne baze“ kod Oša, odnosno na žili kucavici srednjeazijskog narkokoridora – gde godišnje prođe 20 tona avganistanskog heroina prema Rusiji. Ali, traume avganistansko-sovjetskog rata još su sveže i poslednje što bi Moskva želela jeste njihova savremena repriza. Neki, verovatno, baš to priželjkuju.

_____________________________

RF obnavlja srpske crkve na Kosmetu

Premijer Rusije Vladimir Putin potpisao je 15. juna odluku da se u naredne dve godine izdvoji iz budžeta dva miliona dolara „za finansiranje radova na obnovi pravoslavnih svetinja na teritoriji pokrajine Kosovo (Republika Srbija)“. Novac će, kako se navodi, namenski za ovu svrhu biti uplaćen UNESKO-u, za obnovu srpskih hramova, stradalih u pogromima posle 1999. godine.

2 коментара

  1. priznajem, nisam upućen u pitanja srednje Azije, ali iz gore navedenog izgleda mi da bi RF morala „zagrize“ u taj problem, bez obzira na reminisencije afganske traume i druge teškoće, jer ako oni ne budu hteli, hteće neko drugi a to za RF ne bilo ni zgodno, ni prijatno… dakle ili ujika Vanja ili ujika Sem…




    0



    0
  2. “Нови светски поредак“ не одступа од своје препознатљиве шеме.“Етнички немири“, “борци за слободу“,“специјални изасланици“,“међународна комисија“,УН…“Отпор“,“невладине организације“,државни удар, ДОС,…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *