Kina: Istočni ekspres

Piše Zoran Milošević

Prema rečima britanskog ministra inostranih poslova Dejvida Milibanda, „godine 1989, kapitalizam je spasio Kinu, a 2009. godine ova zemlja spasila je kapitalizam“

Do svetske ekonomske krize u SAD-u i Evropskoj uniji vladao je stereotip da je Zapad i duhovno nadmoćan nad Istokom. Međutim, razorna snaga ekonomske krize doprinela je da moć i prestiž neoliberalne „teologije“ propadne, dok se reputacija „vašingtonskog konsenzusa“ urušila preko noći.
Sa druge strane stajala je Kina, koju kriza tek da je očešala. Zbog toga su analitičari počeli da istražuju duhovne vrednosti Kineza. Svoju savremenu (duhovnu i ekonomsku) nadmoć Kinezi su iskazali ne samo u činjenici da je njihova kultura jedna od najstarijih (traje preko pet hiljada godina), već i u količini deviznih rezervi (2,4 triliona dolara), a koje se sada mesečno u proseku uvećavaju za 30 milijardi dolara. Prošle godine (2009) Kina je postala veće tržište automobila od SAD-a, a istovremeno je pretekla Nemačku po izvozu robe i postala jedan od najvećih svetskih izvoznika. Ne samo da Kinezi zarađuju izvozom roba, oni i štede. Dok prosečni Kinez 40 odsto svoje plate ostavlja u banku na štednju, dotle isti takav Amerikanac u banku ulaže maksimalno tri odsto svoje plate.
Osim toga, prema rečima ministra inostranih poslova Velike Britanije, Dejvida Milibanda, „godine 1989, kapitalizam je spasio Kinu, a 2009. godine Kina je spasila kapitalizam“. Spas je došao pomalo neočekivano. Naime, zbog nerazvijenog vlastitog bankarskog sistema i tržišta kapitala, Kina je viškove novca ulagala u zapadni finansijski sistem i tako pomogla da se on spasi od još veće štete.

UČITI OD KINEZA
Danas Amerikanci troše novac koji su pozajmili od Kine. Na primer, od svakog dolara koji će Amerikanci potrošiti u 2010. godini 30 centi je kinesko. To navodi neke autore da zaključe: došlo je vreme da učimo od Kineza!
Trebalo je, dakle, imati znanja i sposobnosti za ovakav uzlet. Sve je počelo ekonomskim reformama 1989. godine, koje je inicirao bivši predsednik Narodne Republike Kine, Den Sjaoping. „Siromaštvo nije socijalizam. Biti bogat – to je put ka veličini“, pamte se njegove proročke reči. Reforme su poboljšale proizvodnju u poljoprivredi, industriji, uvećale dohodak stanovništva, dozvolile radnoj snazi da emigrira iz sela u grad…
Razmatrajući pitanje postojećeg zapadnog kapitalističkog obrasca Anatol Kalecki (The Times) postavlja važno pitanje: kako će izgledati kapitalizam posle svetske ekonomske krize? Da li će Zapad uspeti da osmisli svoju reformu kapitalizma ili će prihvatiti kineski model kapitalizma? U tom smislu, on smatra da bi bilo bolje (za Zapad) da njegovi naučnici iz oblasti društvenih nauka krenu u stvaranje četvrtog modela zapadnog kapitalizma. To bi, smatra ovaj autor, pokazalo duhovnu superiornost Zapada. Sadašnji politički sistem Zapada treba reformisati jer je postao trom i neefikasan, odnosno doneo je svekoliku paralizu institucija. Novi sistem treba da popravi sve to i omogući brže postizanje konsenzusa i važnih odluka. Na ekonomskom planu mora se razmišljati o tome da li nam je potrebna ekonomija u kojoj bi država igrala veću ulogu u finansijskom, energetskom, i ekološkom sektoru, a takođe i u investiranju u stratešku infrastrukturu. Međutim, to je proces i zahteva vreme. U tom duhu razmišlja i Poljakinja Kristina Bobinska, autorka knjige zanimljivog naslova „Od nekontrolisanog globalizma ka institucionalizovanoj svetskoj ekonomiji“.
Ne treba mnogo spominjati da rešenje vidi i kineskom ekonomskom obrascu. Ovome treba dodati i mišljenje Gabora Štajngarta koji smatra da postoji premoć kineskog ekonomskog i političkog obrasca samo zato jer Kinezi imaju plan, a Amerikanci nemaju. Da će centralizovana i planska ekonomija biti bolja od tržišne, to nijedan od udžbenika zapadne ekonomije nije predvideo.
Sa druge strane Kina, ističe Kalecki, sve upornije i samouverenije odbacuje zapadnu demokratiju i politički sistem. Sve više je uverena da je njen politički sistem kvalitetniji i da ne treba ona da preuzima već propali zapadni sistem, nego to treba da radi Zapad.

VREDNOSTI KINESKOG SISTEMA
Ovu tezu podržava i bračni par Džon i Doris Najsbit, autori veoma popularne knjige „Megatrends“. Naime, bračni par Najsbit je izneo tezu da je Kina demokratičnija od zapadnih država. Oni ističu da u Kini poslovanje ne počiva na ugovorima, već poverenju i dogovorima (overavaju se rukovanjem), a politički sistem je jedinstven i takav ne postoji na Zapadu.
Naime, na Zapadu se partije takmiče, a vlada dokazuje da je u pravu time što je izabrana od većeg ili manjeg broja birača (u zavisnosti od stope izlaznosti). Kod Kineza toga nema. Oni pribegavaju stručnosti. Na funkcije biraju mudre ljude odličnih stručnih kvalifikacija. Oni da bi doneli odluku pribegavaju konsultacijama. Zatim se formuliše cilj, a potom stvaraju infrastrukturu da bi se dogovoreno ostvarilo. Ako vlada nije uverena da će određeno rešenje funkcionisati, onda ona to primeni u jednoj od oblasti Kine (znači, eksperiment). Ako funkcioniše, preuzima se i primenjuje u celoj državi. Ako ne funkcioniše – to odbacuju i na oblasnom i na državnom nivou.
Ima mnogo primera da inicijativa dolazi od dole i biva prihvaćena od rukovodstva i proširena na celu državu. To je zaista stvarna demokratija. Uzmimo, na primer, sporove oko zdravstvene zaštite u SAD-u. U Kini bi jednostavno isprobali novi sistem u nekoj oblasti. To u zapadnim demokratijama nije moguće. To znači da vlada na Zapadu dokazuje da je u pravu pobedom na izborima – u Kini ne! Dokazuje se postignutim rezultatima.
Demokratija – to je, prema definiciji, vlast naroda. U Kini vlada ispunjava želje naroda. Za ne poverovati je, ali to su rezultati istraživanja zapadnih naučnika iz „Pew Reseaech Center“, da kinesku vladu podržava 89 odsto stanovništva. Takođe, Kina ne ograničava, kako se često misli, slobodu stvaralaštva, posebno ne slobodu umetnika.
Tipična zabluda zapadnog sveta je da u Kini kao i ranije postoji Komunistička partija. Tačno je da je sačuvala ime, ali to nisu nekadašnji komunisti. Oni nemaju ideologiju. Nema ni komunizma ni kapitalizma. Njih vodi ideja stvaranja novog progresivnog i bogatog kineskog društva.

SVET ETIČKIH PATULJAKA
Kinezi su velike patriote i pobornici moralnih normi. To su dva ključna elementa koja su doprinela usponu Kine. Naime, Čžan Desjuan smatra da je poslednjih 200 godina Zapad nosio štafetu napretka. Zapad je pokrenuo industrijalizaciju i proširio je diljem sveta. Zapad je uz pomoć vojne sile stvorio kolonije, te uz pomoć jeftine a kvalitetne industrijske robe razorio lokalne ekonomije i stvorio svetsko tržište. Ovaj proces se poklapa sa rasprostiranjem zapadne kulture i religije uz pomoć misionara. Danas, piše Desjuan, u svemu što jedemo, oblačimo, koristimo, slušamo, gledamo – svuda je moguće pronaći niti zapadne kulture. Ne možemo, dakle, poreći da je blagostanje i progres svetu donela kapitalistička civilizacija. Međutim, to je jedna strana medalje. Ne smemo zaboraviti drugu stranu koju je ovaj sistem doneo: krv, suze i poniženje ljudi.
Zbog toga su se na Zapadu javljali ljudi koji su tražili reformu kapitalizma, pre svega njegovo obogaćivanje kompasom morala. Tako se citiraju reči poznatog američkog generala Omara Nelsona Bredlija, koji je na jednom skupu veterana u Bostonu, rekao: „Kod nas je mnogo ljudi koji su od nauke, a malo ljudi od Boga. Mi smo ovladali tajnom atoma, ali smo se odrekli Hrista. […] Naš svet – to je svet nuklearnih giganata i etičkih patuljaka“!
Ključna američka vrednost je uspeh! Ako ste uspešni – sve je oprošteno. Zbog toga američka kultura ispoljava veliku manu – to je kultura bez morala.
Na drugoj strani je Kina. Kako se spasila? Kako je izdržala? Čžan Desjuan smatra da je izdržala samo zahvaljujući kineskoj kulturi koji uzdiže patriotizam i Otadžbinu kao glavnu vrednost u društvu. „Pokoljenje je smenjivalo pokoljenje, a jedne patriote drugi. Patriote su stalno želeli da pomognu otadžbini! Sve zbog toga što kineska kultura uvek teži da državu stavi iznad porodice, a porodicu ispred pojedinca“. Od davnina Kinezi su govorili: „Usavršavaj sebe, ako to učiniš možeš uvesti red u porodicu. Ako uvedeš red u porodici možeš upravljati državom, ako upravljaš državom, možeš umiriti ceo svet. Iz ovoga sledi da je cilj ličnog samousavršavanja – služenje Otadžbini!“