Čitav svet puca iz italijanskog oružja

Piše Milica Ostojić

Koga sve naoružava vlada u Rimu, i kako se dogodilo to da Italija postane jedan od najvećih izvoznika oružja – italijanskim naoružanjem snabdeva se, naime, većina azijskih, afričkih i južnoameričkih zemalja

Postoji oblast u italijanskoj privredi koja ne poznaje reč „kriza“. U pitanju je izvoz oružja. A Lepa Zemlja oružje izvozi u čitav svet, i u tom poslu je napravila pravi bum. Tokom 2009. godine italijanska Vlada obezbedila je izvoz oružja za više od 5 milijardi evra, i od tog posla zaradila 61,3 procenata više u odnosu na prethodnu godinu. Polovina oružja inače odlazi u zemlje koje nisu članice NATO-a i EU, među kojima se posebno ističu Saudijska Arabija i Turska, iako italijanski Zakon o izvozu oružja, shodno Ustavu, propisuje sasvim drugačija pravila izvoza.

ZAKON 185
Naime, „Zakon 185“ iz 1990. godine precizirao je da izvoz oružja autorizuje i kontroliše država, da se oružje može izvoziti samo u saglasnosti sa Vladama stranih zemalja ili preduzećima koje je autorizovala Vlada zemlje uvoznice, da je zabranjen izvoz ako je to u suprotnosti sa Ustavom Italije ili italijanskim angažmanom na međunarodnom planu i fundamentalnim interesima bezbednosti države u borbi protiv terorizma i održavanja dobrih odnosa sa drugim zemljama; s posebnim akcentom na to da je zabranjeno izvoziti u zemlje koje se nalaze u stanju oružanih sukoba, što bi bilo i u suprotnosti sa Poveljom UN. Zakon takođe precizira da je zabranjen izvoz oružja ka zemljama koje su pod totalnim ili parcijalnim embargom UN ili EU o isporuci ratnog materijala, ili u zemlje čije se vlade smatraju odgovornim za teška kršenja međunarodnih konvencija u oblasti ljudskih prava. Parlament je 2003. godine izglasao „umekšavanje“ Zakona, eliminišući obavezni finalni sertifikat u izvozu, čime se izbegava triangulacija. Korigovani Zakon takođe je manje strog i u odnosu na izvoz oružja u zemlje gde se ne poštuju ljudska prava; sada se ne može izvoziti oružje samo u zemlje gde je kršenje ljudskih prava „veoma teško“. Taj precizan politički izbor bio je rezultat Vlade Masima D’Aleme iz 2000. godine (levi centar), a izmene su usvojene kada je na vlast došla desnica. Tako su oba politička pola omogućila italijanskom oružju da se mnogo lakše kreće svetom.
Do kog apsurda se u pohlepi za što većim profitom daleko otišlo, svedoči ne mali broj slučajeva bumeranga, poput onog iz 2005. godine, kada je zabeleženo da su karabinjeri u Iraku kod pobunjenika zaplenili hiljade pištolja italijanske proizvodnje „Bereta“; iz njih je pucano na italijanske vojnike. Na kraju istrage ustanovljeno je da je prvi vlasnik tog oružja bilo Ministarstvo unutrašnjih poslova Italije.
I drugi primer je veoma ilustrativan. U izveštaju OUN iz maja 2006. godine, Italija se optužuje da je kršila zabranu slanja vojnog materijala u Somaliju. Koordinator inspektora piše u Izveštaju da je izbrojao „najmanje 18 vojnih kamiona u luci Mogadiš“. Tako se događa da na potpuno „zakonit način“ Italija izvozi u Tursku oružja u vrednosti preko jedne milijarde evra (2008). Turskoj je Italija 2008. godine isporučila desetine helikoptera za napad „Augusta“. Italija se, inače, veoma zalaže za ulazak Turske u EU.
Italijanski avioni, oružje, razne vojne tehnologije i materijal, takođe se nalaze i u Tel Avivu. „Pečat“ je bio prvi magazin koji je 3. aprila ove godine izneo dokumentovani podatak da Izrael poseduje nuklearno naoružanje, odnosno centralu u pustinji, a da je Italija bila prvi snabdevač tog postrojenja sa 560 buradi od po 200 litara oksid uranijuma. Italijanski dnevni list „Il Mesađero“ o tome piše prvi put otvoreno tek devet dana kasnije (novinar Eriko Salerno najpre je te podatke izneo za „Pečat“).
O pojedinačnim operacijama koje su autorizovale Banke, ove godine nema podataka, tako da se ne zna u koje su operacije umešane i sa kolikim iznosima. Suviše delikatno, očigledno.

CEO SVET PUCA IZ ITALIJANSKOG ORUŽJA
Već je 2007. Italija krenula gigantskim koracima i dostigla pravi rekord u izvozu oružja (preko 2,4 milijarde evra) posebno nakon što je dobijena dozvola za izvoz protivavionskih raketa za Pakistan; tako je režim u Islamabadu (sa gotovo 472 miliona evra) stao na čelo kao prvi kupac oružja „made in Italy“. Taj zabrinjavajući trend nastavio je da raste 2008. godine, i to za čitavih 28,5 odsto u odnosu na 2007. Ovi podaci o enormnom porastu izvoza oružja stoje (na oko 4.000 stranica) u Vladinom Izveštaju, i ona se raduje uspehu što je 2009. godine izdato 2.181 dozvola za izvoz, 300 više nego 2008. U Izveštaju se komentariše kako se „italijanska industrija za odbranu, de fakto, učvrstila i uvećala svoje prisustvo na globalnom tržištu proizvoda za bezbednost i odbranu, potvrđujući tako svoje tehnološke sposobnosti koje već predstavljaju avangardu u tom sektoru“.
Najveći skok u pomenutoj cifri izvoza, od oko 2 milijarde evra, usledio je zahvaljujući snabdevanju Saudijske Arabije, preko Velike Britanije, avionima lovac-presretač EFA Eurofighter koje Italija proizvodi zajedno sa Nemačkom, Španijom i V. Britanijom. To omogućuje italijanskoj „Aleniji“, specijalizovanoj za aeronautiku, da se popne na prvo mesto u klasifikaciji izvoza (Sporazum o proizvodnji i isporuci 72 letilice za Saudijsku Arabiju).
Među zemljama koje predstavljaju „najužarenije“ zone, Italija se svrstala u značajne izvoznike, kao što su Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati i Maroko. Među azijskim zemljama najveći kupac je Indija, a na latinoameričkom prostoru Kolumbija. Na jugu sveta, u Africi, u Somaliji, Nigeriji, Keniji, Alžiru puca se iz italijanskog oružja. U Libiji, Venecueli, Maleziji, Peruu i Iraku takođe. Analitičari u ovom trendu vide porast oživljavanja izvoza oružja prema zemljama koje nisu saveznice, kao što su NATO ili EU, i istovremeno uočavaju direktnu opasnost po samu Italiju u zonama gde su prisutni njeni vojnici.
Uprkos tome Italija je došla do 46,5 odsto ukupnog izvoza onog koji pripada oružju. Iako „Zakon 185“ kaže da se izvoz pre svega odnosi na glavne saveznike, danas 40 odsto italijanskog oružja ide ka zemljama koje nisu italijanski ni ekonomski niti vojni saveznici.
Sve u svemu, privilegovane zemlje, italijanski klijenti za oružje, jesu i one koje ratuju i ne poštuju fundamentalna ljudska prava. Dakle, Italija izvozi oružje potpuno u suprotnosti sa Zakonom. Tako je, uprkos svetskoj ekonomskoj krizi, 2008. godina bila zlatna godina za sektor potrošnje i zarade na naoružanju, znači da globalna finansijska kriza ne pogađa ratnu industriju (po izveštaju SIPRI, švedskog međunarodnog Instituta za istraživanje o miru i razoružanju). Globalni vojni troškovi dodirnuli su cifru od 1.464 milijarde dolara, što je 2,4 procenta svetskog bruto nacionalnog proizvoda, što znači da je u porastu za 4 odsto u odnosu na 2007. godinu (45 odsto više u odnosu na pre deset godina). Porast je uzrokovan prevashodno ratom kojeg je lansirao bivši predsednik Džordž V. Buš (SAD inače predstavlja zemlju koja u naoružanje ulaže daleko više od drugih, podaci iz 2008. kažu 607 milijardi dolara, sa sigurno daleko većom cifrom u 2009). „Reč je o strategiji koja je doprinela da sve države investiraju više u naoružanje.“
I tako, dok pacifistička vokacija Vladine palate u Rimu ostaje samo na papiru, vojna industrija u Italiji grabi krupnim koracima napred: šesto mesto u svetskoj klasifikaciji izvoza sveukupnog naoružanja, i drugo mesto po izvozu lakog oružja.