VEK LOGORA ZA SRBE Dvojno knjigovodstvo smrti

Piše Đorđe Stanković

Knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhauzena „Istorija Srba od 19. do 21. veka“ grubo je gaženje istorijskog nacionalnog bića naroda koji je najviše stradao u Prvom svetskom ratu, te u vreme ratnih vihora prošlog veka često bio sabiran u centre i logore širom Evrope

Knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhauzena „Istorija Srba od 19. do 21. veka“ nije pogled na istoriju Srbije iz drugog ugla. Ovaj lažno istoriografski, ali nikako i benigni pokušaj indoktrinacije Srba naišao je ne samo na prijem srpskih izdavača (izdavač je zabeležio da je knjiga nastala „zahvaljujući podršci književne mreže Traduki, „koju su zajednički osnovali Austrijsko ministarstvo za evropske i inostrane poslove, Savezno ministarstvo inostranih poslova Nemačke, švajcarski Savet za umetnost „Pro Helvecija“, „Kultur Kontakt“ iz Austrije, Gete institut i Fondacija S. Fišer) već je iskrivljena, krnja i nenaučna studija nemačkog autora postala tema dva okrugla stola, te doživela i feljtonizaciju (čime je čini se opravdala svoje postojanje) u nekada srpskoj novini „Politici“.
Bez oslanjanja na naučne metode i bez namere da doprinese naučnoj misli, Zundhauzen grubim zahvatima prelazi preko dvovekovne istorije našeg naroda, nudeći, kao novinu, jedno naručeno i zlonamerno političko čitanje. Kako je u „Pečatu“, po pojavljivanju ove knjige, napisao akademik Vasilije Krestić, ona je pokušaj da se srpskim čitaocima nedovoljno obaveštenim o istorijskim procesima  „pomutiti svest i uveriti ih da su Srbi već odavno, od Prvog srpskog ustanka, od Vuka Karadžića i njegovog spisa ‘Srbi svi i svuda’, Petra Petrovića Njegoša, njegovog ‘Gorskog vijenca’, Ilije Grašanina i njegovog ‘Načertanija’, kao i drugih, bili na putu da postanu zli, da budu krivi za sva zlodela koja su se desila u vreme ratnih zbivanja prilikom raspada Jugoslavije“.
Cilj ovog istorijskog nedonoščeta je da multiplikovano, podržano i omasovljeno prodre u svest, te tezom da je reč o jednom, srpskom narodu sklonom mitomaniji i megalomaniji ospori njegov značaj i legitimiše sve zločine nad njim.  Istorija u takvim slučajevima, postaje „sluškinja politike“. Pisana neistorijskim pristupom penzionisanog nemačkog istoričara, namenjena neistoričarima, ova knjiga je grub rad na gaženju istorijskog nacionalnog bića naroda koji je samo učešćem u Prvom svetskom ratu izgubio trećinu stanovnika, te tako ostao bez trećine genetskog koda.
A kada se tako ideologizovana i subjektivna istorija s akcentom na politici Slobodana Miloševića nađe u masovnim medijima, pokušaj naknadnog opravdanja NATO bombardovanja i odvajanje Kosova s stanovišta američke aparature može se smatrati delom zadovoljenim. Sada već neka svetska medijska kuća, poput Si-En-Ena može preneti pisanje srpske štampe, te unekoliko to tumačiti kao stav dela srpske javnosti.
I kao što je davne 1943. godine Vinston Čerčil na Hardvarskom univerzitetu izjavio: „Kontrolisati ono što čovek misli nudi mnogo veće dobiti od  oduzimanja zemlje ili provincija drugih naroda ili njihovog iscrpljivanja eksploatacijom. Buduće imperije će biti imperije uma“.
Da li Srbija ima svoje hroničare, istoričare i dokumentariste?
Da li Srbija ima ideju državotvornosti? Zašto se nismo poveli za primerom Rusije u kojoj je Medvedev formirao Komisiju za sprečavanje pokušaja falsifikovanja istorije na štetu ruskih interesa? Da li je dovoljno da promociju novčano podrže nemačke institucije da bi se jedno delo (u kojem autor iznosi sumnju da je Miloš Obilić bio ugarski vitez) koje potpuno marginalizuje značaj srpkog naroda našlo u orbiti javnog interesovanja? Da li zaboravljamo onog Srbina, koji je po definiciji kroz istoriju svetskih ratova nosio žig čoveka logora?
U tekstu dr prof. Đorđa Stankovića „ Dvojno knjigovodstvo smrti“ koji objavljujemo, slede dokumentovane istine o logorima, stradanjima, zverskim ubistvima srpskih majki i sinova, srpske inteligencije i srpkog seljaštva kroz dva veka naše istorije.
Za mnoge od ovih konclogora smrti veći deo naše javnosti nikada nije ni čuo. Ali je zato rezolucija o Srebrenici postala opšte mesto javnog diskursa, izvinjenje retorička figura predsednika Srbije – i to tamo, poput Srebrenice ili Mađarske, gde činjenice, koje govore u prilog našoj nevinosti, ne trpe izvinjenja.

Nataša Jovanović

__________________________

Piše prof. dr Đorđe Stanković

Dvojno knjigovodstvo smrti

Srpske žrtve za vreme austrijske okupacije Srbije

Dr Holm Zundhausen, profesor Berlinskog univerziteta u penziji, objavio je knjigu „Istorija Srbije od 19. do 21. veka“, koja je u izdanju „Klia“ prošle godine prevedena i na srpski jezik, da bi „Politika“ početkom marta ove godine počela da prenosi deo teksta, u vidu feljtona, koji se odnosi na rušenje Miloševićevog režima. O ulozi zvanične Nemačke, njenih obaveštajnih službi i elita nema ni reči. Takođe, nema ni reči o tome da je nemački Vermaht, prvi put posle Drugog svetskog rata, učestvovao u vojnim operacijama izvan svojih granica. Možemo razumeti profesora, ako je uvažio ispravan teorijski model, da je to „blizu vatre“. Ali, nemački avioni su precizno pogodili voz pun civila na varvarinskom mostu! Tako je Srbija jedina zemlja u svetu po kojoj je germanska sila gazila tri puta u jednom veku!
SRBIJA NA SEDAM STRANA
Profesor je, ipak, dosledan. Kada piše o sarajevskom atentatu i Prvom svetskom ratu (1914–1918) Nemačku ne pominje, a njena presudna uloga dva puta se svodi na uzgrednog austrougarskog kamarada. Da ne govorimo o tome da je profesor Balkanske ratove Srbije nazvao „ostvarenjem svojih teritorijalnih ambicija na Kosovu i u Makedoniji“ (na Kosovu je tada bilo oko 50 odsto Srba, a u Makedoniji 18 odsto!), da bi se onda Bosna i Hercegovina našla u „žiži nacionalnih aktera“. Bosnu i Hercegovinu tumači po „Bosancu Ivi Andriću“, Vejnu Vučiniću i Vladimiru Dedijeru; bitke i broj poginulih u ovoj „srpskoj junačkoj priči“ rezimira na osnovu još samo četiri knjige, jednog članka i jedne zbirke izvora. Od srpskih istoričara tu su samo Vladimir Dedijer (jednom) i Andrej Mitrović (dva puta). I, to bi bilo sve o Srbiji u Prvom svetskom ratu na sedam strana! Za osnovno obrazovanje sasvim dovoljno.
Svetska i jugoslovenska istoriografija, posebno srpska, o ovom pitanju ima produkciju od blizu hiljadu bibliografskih jedinica, a Nemačka ima samo Frica Fišera i Jirgena Koku.! U nedoumici smo: da li se to profesor u penziji svrstava u onaj vladajući deo nemačkih elita koji još od Bizmarka uporno ne odustaje od stvaranja „Imperium  Germanikum“? Nemamo nameru da obezvređujemo profesorovo delo, što je postulat svake naučne tolerancije i demokratskog duha. Srpska javnost, posebno naučna, trebalo bi, međutim, da zna ono što profesor nije hteo da zna.
Kada se pomno iščita, obimna knjiga profesora uglednog nemačkog univerziteta deluje haotično i kao heuristički invalid. Prošlost Srba i Srbije izgleda kao jedna neuredna istorija, koju autor nastoji da umije i očisti, stavljajući nam do znanja šta nije trebalo da radimo. Posredi je neki rusvaj koji su ostavili naši dedovi i očevi, zbog koga bi, na neki nedefinisani način, naše pokoljenje trebalo da se oseća krivcem. To je vrlo opasan presedan političke prirode! Sa naukom nema nikakve veze, a sa profesorovim namerama, iskazanim na njegovim promocijama u Beogradu, gde je na njegov izričit zahtev stručnom auditorijumu zabranjeno da vodi polemiku i prema njemu se mora isto tako oštro postupati. Primenjivati pruski dril.
Nemački vojnik je na tlu Srbije – Kosovu – gde ponovo sa lokalnim stanovništvom igra „Šotu“!

Srpski zarobljenik u Bugarskoj za vreme Prvog svetskog rata

STRATIŠTA O KOJIMA NEMA NI REČI
Da li profesor zna da su austrijski monitori sa Save i Dunava danonoćno od 28. jula 1914. bombardovali Beograd i da je tom prilikom srušeno i oštećeno 311 kuća,  poginulo 523 osobe, da je uništen Hemijski institut Beogradskog univerziteta, a po okupaciji oktobra 1915. godine taj isti Univerzitet (Kapetan Mišino zdanje) pretvoren u konjušnicu? Da bi srpski narod bio još više ponižen Narodna skupština je pretvorena u vojni magacin, vojničku kuhinju i spremište za ostali vojni provijant. Od 1.823 studenta, koliko je Beogradski univerzitet  imao na početku rata, 351 je poginuo u ratu, a 528 internirano je u koncentracione logore, prve moderne logore posle britanskih u Burskom ratu. Da li profesor zna da je u koncentracioni logor Braunau (u severnoj Češkoj) iz Srbije bilo internirano oko 5.000 dečaka u dobi od 7 do 15 godina, koji su živeli u stravičnim uslovima, te u oskudici hrane bili primorani da jedu otpatke sa đubrišta, korenje, travu… Polovina ih je umrla u logoru! U koncentracionom logoru Nađmeđer, jednom od najvećih, zbog fizičke torture, iznurivanja glađu, usled nehigijenskih uslova i iscrpljujućeg rada u močvarnom području, prema najnovijoj monografiji Isidora Ćukovića, smrtnost je u pojedinim razdobljima iznosila i do 40 odsto.
Posebno su bili organizovani koncentracioni logori za ratne zarobljenike. Prema zvaničnom izveštaju Međunarodnog crvenog krsta od 19. septembra 1917. godine, u tim logorima, isključivo smeštenim na teritoriji Nemačke, Austrije i Bugarske, bilo je 156.630 srpskih oficira i vojnika: u Nemačkoj 25.879, u Austrougarskoj 96.363 vojnika i 709 oficira i u Bugarskoj 31.942 vojnika i 189 oficira. Da ne pominjemo da su vojske sve tri države od početka rata svakodnevno na najbezočniji način kršile Hašku konvenciju o ratovanju na kopnu, ubijajući ranjenike, bolničko osoblje, crkvene velikodostojnike, ratne zarobljenike itd. O zločinima, po surovosti do tada nepoznatoj u istoriji ratovanja (počinjena su masovna zverstva u Mačvi, gde su ubijane i vešane o drveće ne samo žene, već i njihova deca, ljudi su ubijani u crkvama i školama, bacani u bunare), nepobitno svedoče knjige sa fotografijama neutralnog švajcarskog kriminologa dr Ričarda Arčibalda Rajsa. On je samo u toku decembra 1914. godine ustanovio broj od 1418 pobijenih muškaraca, 386 žena i 124-oro dece. Prošlo je skoro 100 godina, a austrijske, nemačke i bugarske arhive o stratištima i koncentracionim logorima još nisu dostupne istraživačima. Uvaženi profesor više bi doprineo svom i srpskom narodu da je istražio i objavio obimnu knjigu o koncentracionim logorima u Ašahu, Nađmeđeru, Mauthauzenu, Boldogasanju, Rabsu, Nežideru, Cegledu, Drozendorfu, Karlštajnu, Aradu, Paksu, Lopronju, Sobošlou, Braunau, Grosau, Milčinu, Kenigsbriku, Demeđeru, o šest logora u okolini Sofije, Kopali itd. Prema istraživanjima akademika Vladimira Stojančevića, u njima je bilo oko 260.000 civila iz Srbije, a prema istraživanju dr Dušice Bojić oko 60.000 srpskih izbeglica nalazilo se na svih šest kontinenata. Gotovo polovina nije više videla svoje ognjište. Koncentracioni logor za zatečene srpske državljane na teritoriji Austrougarske i Nemačke postojao je i u starom krajiškom mestu Turanj kraj Karlovca.

Razrušeni hotel Moskva 1914. godine

BRISANJE TRAGOVA
Najviđeniji zagovornici jugoslovenske ideje bili su zatočeni u dobro čuvanom zatvoru u Mariboru. Među njima 21 narodni poslanik! Koncentracioni logor za srpske zarobljenike, kao i one sa fronta  na Soči bio je u Šentilju. Na području Hrvatske i Slavonije, Vojvodine, te Bosne i Hercegovine bilo je, prema našim istraživanjima, 19 sabirnih i stalnih logora: Koprivnica, Virovitica, Osijek („tvrđava“), Tenje, Čepin, Borovo, Dalj, Belišće, Donji Miholjac, Petrovaradin – gde su već 12. septembra ispod zidina tvrđave javno streljali 12 najviđenijih Srba iz Sremskih Karlovaca, Beške i Vojke (među streljanim je bila i već afirmisana slikarka „minhenske škole“ Danica Jovanović) – Doboj, Pleternica, Početin, Bobota, Sisak, Turanj, Poganovci, Bršadin, Žljebić itd. Tokom jeseni 1914. godine izvršeno je „prvo čišćenje srpskih sela uz Drinu“ i 47 sela u Sremu. Iz tih krajeva u logore je oterano preko 60.000 stanovnika; sela su delimično spaljena, delimično opljačkana i ostala zaparložena do kraja 1916. godine. Prilikom „čišćenja Srema“ mađarski honvedi su u nastupanju ubili 356 lica, među njima i desetak dečaka od 14-15 godina! Samo u logoru Doboj bilo je stalno između 30.000 i 40.000 logoraša, mahom čuvanih od strane muslimanskih šuckora. S obzirom na to da je logor bio pod otvorenim nebom  polovina logoraša je pomrla. Šuckori su Srbe iz Mostara, koje nije mogao da primi zatvor, zatvarali u pećine planine Velež. Najgoru torturu Srbi su pretrpeli u Sarajevu, gde je spaljeno ili devastirano nekoliko stotina kuća, radnji i drugih objekata; zatvori su bili puni, tako da su skoro svakodnevno grupno internirani u druge logore. Nikola Stojić, Srbin iz Like, komandant čete „dobrovoljaca pučko-ustaša“, koja je čuvala logor u Pleternici, naterao je sve logoraše da se za pravoslavni Božić 1915. godine goli kupaju u zaleđenoj reci Orljavi! Logor koji je bio smešten u Trenkovoj vojarni i vlastelinskim barakama kraj reke Orljave sravnjen je sa zemljom 1945. godine, prilikom višednevnih borbi za oslobođenje, ali je u parku do ulice ostao spomenik Hrvatima poginulim za domovinu u Prvom svetskom ratu, koga je  1925. godine svečano otvorio veliki župan Jovo Polovina. Odgovorni za osnivanje logora i progon Srba u Monarhiji bili su vladin poverenik za Hrvatsku i Slavoniju baron Bela Talijani, za sremsku županiju Imbre pl. Hidegeti, vojni komandanti feldmaršallajtnant Lorenci i general pukovnik Oton pl. Brangenan. Logoraško groblje, zajedno sa pravoslavnim, buldožerom je sravnjeno sa zemljom za vreme Maspoka; posađen je mladi vinograd koji je kasnije donosio čuveno vino „Klikun“! Ne samo da nema ni traga logorima na području jugoslovenskih zemalja Monarhije, nego nema traga ni većini logora u Austriji, Mađarskoj, Nemačkoj; nešto čuvaju Česi, dok Bugari odriču da su i postojali, smatrajući da su u stvari oni najveće žrtve ratova u 20. veku.

Žene i deca u Mačvi za vreme austrijske okupacije Srbije 1914. godine

NESTALI BEZ TRAGA
Prema dokumentima Mirovne konferencije u Parizu 1919–1920. godine, međutim, bugarska vojska je prilikom zauzimanja „svoje okupacione zone u Srbiji, samo u srezu Surdulica pobila 6.000 odabranih Srba“. Od toga je 1.000 Srba živo bačeno u najdublje bunare u Surdulici i okolnim selima. Tokom novembra 1916. godine u opštinama Caribrod i Bosilegrad ubijeno je 1.000 Srba, a u Leskovačkom srezu 2.000. Po istom izvoru, u toku rata pobijeno je 50.000 Srba na jugu Srbije, razoreno i spaljeno 55 sela, a prodato 5.000 imanja; rekviriran je gotovo celokupan stočni fond i najveći deo žitnih prinosa. Oskrnavljene su crkve i ubijeno 16 sveštenika. Mitropolit prizrensko-raški Nićifor interniran je u logor kraj Sofije gde je 1918. godine ubijen. Demontirano je i u Bugarsku preseljeno nekoliko fabrika tekstila i manufakturnih proizvodnih radnji u Leskovcu, Pirotu i Vranju. U Monarhiji je zakonom bila zabranjena upotreba ćirilice, kao i štampanje ćiriličnih knjiga, novina i kalendara. Županijskim ukazima zabranjivane su srpske krsne slave, crkvene slave i nošenje litije; sa pravoslavnih popova skidane su trake za opasivanje, ukoliko su bile u bojama „srpske trobojke“. Čak je i nošenje šubara bilo kažnjavano; pastirima su oduzimane drvene čaše za vodu i pastirski štapovi, ako su na sebi imali izgraviran bilo kakav srbijanski heraldički grb! Đaci u „pučkim školama“ morali su da daju priloge za „Zitin fond“, a u nedostatku rudnih minerala skidani su kvake sa vrata kuća, crkvena zvona i uzimano oruđe za poljoprivredni rad. Pretapano je i pravljeno novo oružje u češkim fabrikama. Seljacima je bilo zabranjeno pečenje rakije i slobodna prodaja sitne i krupne stoke sve do početka 1918. godine.  Ipak,  prevratna anarhija i „zeleni kader“ uzeli su masovni oblik od smrti cara Franje Josifa, novembra 1917. godine. Po naređenju Berlina, iz koncentracionih logora u Habzburškoj monarhiji poslato je „oko 12.000 zdravih logoraša na rad u Tursku“. Preko polovine ih je do kraja  rata netragom nestalo. U poslednjoj godini rata sve više logoraša sa određenom strukom radilo je kao robovska radna snaga u fabrikama i na vlastelinskim imanjima. Treba pitati uvaženog profesora da li to ima  neke veze sa istim statusom logoraša u vreme nacističke Nemačke? Gde li su Hitler i Šper ovo videli i naučili? Nemačke trupe su u Prvom svetskom ratu zadržale pravo da ovladaju i drže dolinu Pomoravlja i Povardarja. O toj okupacionoj zoni nemamo nikakvih saznanja niti su nam pristupačni nemački izvori! Nemačke trupe su tom prilikom kontrolisale i deo Kosova.

Srušena četvrt u Šabcu 1914. godine

KAD SU BATALJUNI KRETALI NA SRBIJU
Ne znamo kako bi sve ovo protumačio ugledni profesor Berlinskog univerziteta, ali prema onome na čemu je u svom delu neprekidno insistirao, dajući lekciju današnjim generacijama, kao i onome što je prećutao, verovatno ovi događaji nije trebalo ni da se odigraju. Kao da su o njima odlučivali Srbi i Srbija! Pokušaćemo da damo odgovor iz pera poznatog hrvatskog istoričara i publiciste, Josipa Horvata: „Pokoljenje, koje je ušlo u prve svoje školske klupe početkom 20. stoljeća, bijaše uz školski sustav izvrgnuto i snažnim uticajem vjerskog odgoja, koji nije počeo formirati budućeg čovjeka samo etnički, nego i zadirao u čitav njegov duševni i tjelesni razvitak. Crkva i država u Habzburškoj monarhiji isprepletale su se i popunjavale, crkva sa svojom feudalnom strukturom bijaše vjeran čuvar habzburškog baroknog feudalizma. Barokna ceremonijalnost vjerskih svečanosti, blještavilo kostima, ekstatičnost crkvene glazbe, sve same žive slike nadzemaljstva moći svjetovne i duhovne, davahu prodornost utjecaju vjerskog odgoja, koji je u hrvatskim masama silno djelovao“. Hrvatski narod, duboko religiozan, „sada je“, po Horvatu, „slušao sa propovjedaonice kako je već Krist rekao da Bogu treba dati što je božje, a caru što je carevo, da je sveta dužnost svakog vjernog državljanina – vjernost je uvijek bila prva krepost Hrvata – da se odazove kraljevom pozivu pod – oružje, pogotovo kada treba osvetiti tako mrski zločin, koji je toliko ucvelio premilostivog starog vladara. Vojevati za nj – to je Bogu ugodno djelo, a kao vidljiv placet vrhovnog autoriteta crkveni su poglavari blagosiljali oružje, da što uspješnije zada smrt protivniku“. U tome se odmah istakla 42 „vražja divizija“ u Mačvi. I, ponovo po Horvatu, „Oj, hrvatski hrabri sine, prevezi me preko Drine! Osvećena krv još nije Ferdinanda i Sofije“! Kako i sam Horvat  sa zaprepašćenjem konstatuje, po nalogu Beča i Berlina, „prve hitce“ morali su „izmjeniti upravo Hrvati i Srbi… Nitko se nije zgrozio nad tragikom uzajamnog prolijevanja bratske krvi! Šta više, u redovima vojske vidi mnoge svoje uzorne starije drugove. Začudo, kao da su zaboravili lanjske zanose – pobjede Srbije u balkanskim ratovima – i oni veselo stupaju, vidi se, uživaju u zveckanju sablje, ostrugama, remenju, revolveru, uniformi“. U tom sistemu opšte kontrole i represije „uvijek su se u posljednji čas odnekle našle i velike hrvatske zastave, za svaku satniju po jedna, podoficiri iz stožera dijele vojnicima trobojne kokarde i vrpce sa sličicama bistričke Marije ili Srca Isusova, obol crkve osuđenicima na smrt“. Tu još nije kraj – „konačno se uspinje na govornicu svećenik, blagosilja vojnike i oružje, kad su bataljuni kretali na Srbiju“, uz zvonjavu crkvenih zvona, tu „ekstatičnost barokne crkvene glazbe“. Novine su pune mržnje i najprimitivnijih karikatura na račun „svinjske Srbije“ i njenog jadnog seljačkog „svinjskog kralja“ Pere. Pa i nemački car je na margini jednog izveštaja iz Beča o sarajevskom atentatu napisao: „svinjarija“! O višedecenijskom vaspitavanju germanske omladine u militarističkom duhu i sa jasno izraženom mržnjom prema Slovenima ne treba ni da govorimo.
Pitamo se kako bi dr Holm Zundhausen odgovorio na jednu ukradenu „đinđuvu“ akademika Milorada Ekmečića: „Nama je jasno zašto jedan nemački car ili vođa kreće da osvoji čitav svet, ali nam se otima racionalnom objašnjenju zašto se odmah počnu ubijati balkanski čobani?“ Ne znamo, takođe, ni koliko je kroz istoriju bilo žrtava ovih ubijanja. Uvaženi profesor nas, međutim, germanskom hladnoćom upućuje na podatak po kome je Srbija u Prvom svetskom ratu imala 1,2 miliona žrtava – 28 odsto od ukupnog broja stanovnika (propustio je da kaže kako je čak 80 odsto ovih žrtava nastalo u akcijama germanskih vojski). Naša istraživanja pokazuju da je toliko žrtava imao srpski nacionalni korpus na jugoistoku Evrope. Srbija nije imala više od 800.000 vojnih i civilnih žrtava. Svojom knjigom profesor Zundhausen ovo osporava, pomažući time srpsku mitomaniju koju inače sve vreme kritikuje i izvrgava ruglu.

9 коментара

  1. Avatar

    ”Knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhauzena „Istorija Srba od 19. do 21. veka“ grubo je gaženje istorijskog nacionalnog bića naroda koji je najviše stradao u Prvom svetskom ratu, te u vreme ratnih vihora …”- нечиста савест и прање биографије, као и Хаг, светска медијска сатанизација нападнутог и суров крволочан напад.Зликовци спаљују своје досијее, подмићују и убијају сведоке, а жртви трпају свој крвав нож у руку дерући се ”убица” и дозивајући полицију.

  2. Avatar

    trba mi sve informacije o modosanov jovan,bio je transportovan preko rumunije za nemacku,od 1941-1945 bio je u logor”stalag”II-D,zarpbljenicki broj 70040 radio je na farmi

  3. Avatar

    Molim Vas, da li negde na sajtu ili u nekoj literaturi postoje spiskovi nestalih i poginulih srba na ruskom frontu u toku prvog svetskog rata? Gde bih mogla to da saznam?

    • Avatar

      Ljudi moj pradeda je kraj rata docekao u logoru u gradu Cugu a inace je 7 puta izvodjen na streljanje ,mucen ,tucen izgladnjivan… docekao kraj rata i dosao kuci,, interesuje me zasto niko nigde ne pominje taj logor

  4. Avatar

    Zna li neko neki izvor informacija o Šapčanima(ženama i deci) koji su u I svetskom ratu odvedeni u logor Arad u Mađarskoj?

  5. Avatar
    Miodrag Joksimović

    Naжалост, српска трагедија у свим ратовима, била је правило страдања и моје породице. Често смо и ми Срби партиципирали у сопственом страдању. Рецимо, ћутећи, из разних основаних, полуоснованих, а најчешће неразумљивих разлога. (Јасеновац, Крагујевац, Краљево, Шабац…)
    Мој стриц Миодраг Јоксимовић, рођен у Врању 10.11.1897. (стари календар) , је као гимназијалац са непуних 18 година , одведен у неки од бугарских концентрационих логора (Пише “Политика” од 24. 5.1940.г.), kao odmazda za “neposlušnost” njegovog oca prof. Vučka Joksimovića, koji je bolestan ubijen kod Manajlovskog tunela, jer nije hteo da postane JOKSIMOV, niti da kaže na bugarskom OČE NAŠ, već ga je izgovorio na srpskom. Bugari su ga ubili, i obezglavili. Njegove kosti su nađene tek 1919.g.(2017.g. Pećka Patrijaršija je Vučka kanonizovala са сурдуличким мученицима u Večnom Saboru Svetih). Svojom “neposlušnošću” je rizikovao živote svouje porodice: supruge Danice, i troje dece: Miodraga (najstarijeg), Svetolika i Petra. Miodrag je posle logora i postratnih patnji ipak postao građevinski inženjer sa reputacijom, ali je od teškog rada i tretmana u bugarskom logoru vrlo mlad umro!
    Najljubaznije molim sve kojima su bilo kakvi podaci dostupni i koji nešto znaju o logorima i eventualnim spiskovima logoraša, da se jave. Biću bezmerno zahvalan.

    M.

  6. Avatar
    Sladjana prijovic

    Da li postoji spisak zarobljenika u nemačkim logorima koji su preživeli i ostali da žive u nemačkoj

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *