Почетна / Свет / Islam, zapad i pravoslavlje

Islam, zapad i pravoslavlje

Piše Gregori Dejvis

Konflikti na Balkanu, i dugotrajna kampanja protiv Srba u čitavom regionu, posledica su post-hladnovskog rata između tri glavne snage na svetskoj istorijskoj sceni: globalizacije (čiji je predvodnik SAD), džihada (prisutnog u islamskom svetu) i starog sistema nacionalnih država (koji afirmiše pravoslavni Istok)

Za svakog istraživača koji se bavi geopolitikom Balkan je uvek predstavljao izazov, pa i konflikti u naše vreme nisu izuzetak. Analitičar oprezno traži put između jednog gledišta do drugog tragajući po dezinformacijama i ideološkim obrtima. Pokušavajući da se uhvati u koštac sa snagama koje stoje iza raspada Jugoslavije i stanjem u njenim državama naslednicama, čovek dolazi do toga da shvati koliko je neadekvatan tradicionalni realistički pristup. Sebični nacionalni interes od strane Sjedinjenih Država i drugih velikih sila sam po sebi ne objašnjava njihove postupke – a još manje upornu kampanju protiv Srba u celom regionu koju su predvodile Sjedinjene države (sada već četvrta njena administracija). Politički analitičar mora potražiti neko jače oruđe.

BALKAN ZA NAFTU
Raspad Jugoslavije i de facto secesija Kosova od Srbije predstavljaju značajne epizode u post-hladnovskom ratu između tri glavne snage na svetskoj istorijskoj sceni: Amerikom predvođene globalizacije, džihada i starog sistema nacionalnih država. Te tri snage predstavljaju tri civilizacije koje se takmiče za predominaciju na Balkanskom poluostrvu već hiljadu godina: Zapad, islamski svet i pravoslavni Istok.
Pravoslavni narodi Istočne Evrope, koji još uvek zadržavaju karakteristike „celovitih“ društava koja se baziraju na zajedničkom jeziku, etnicitetu, teritoriji i religiji, ostaju jedna od retkih autentičnih konzervativnih snaga na svetskoj sceni. Rečeno pojednostavljeno ali istinito, pravoslavni Istok još jednom se našao stešnjen u škripcu između dve imperijalističke nasilničke ideologije, koje bi bile srećne da smrve balkansku civilizaciju zbog svojih zlonamernih sebičnih interesa. Uprkos svojim hrišćanskim temeljima, Zapad je još jednom pokazao da je spreman da uništi hrišćanski Istok čak i tako što će pomagati islam, starog neprijatelja i katoličanstva i pravoslavlja. Da bi se to postiglo, za vreme građanskih ratova u Jugoslaviji devedesetih, Zapad predvođen SAD-om, takođe nazvan „međunarodna zajednica“:
a) ohrabrivao je nasilni raspad Jugoslavije;
b) pomagao je tvrdokornog islamistu, supremacistu, Aliju Izetbegovića, predsednika Bosne i Hercegovine, u njegovim naporima da izgradi prvu modernu islamsku državu u Evropi;
c) pomagao je, diplomatski i vojno, muslimanske teroriste u Bosni i na Kosovu u njihovim naporima da pobiju i etnički očiste srpske civile.
Zapadna politika, predvođena SAD-om, nastavila je na sličan način sa priznavanjem Kosova za vreme Bušove administracije i, nažalost, pokazuje malo znakova da će doći do promene u Obaminoj administraciji.
U izvesnom smislu, napad na Jugoslaviju 1990, potpomognut Zapadom, može se posmatrati kao iskorišćena mogućnost za ostvarivanje cilja. Komunizam se raspadao u celoj Evropi. Jedna od jugoslovenskih republika, Hrvatska, bila je stari saveznik ponovo ujedinjene, ponovo obnovljene Nemačke, koja je jedva dočekala da uvede svog starog saveznika u zapadnjačko stado, a sama Jugosavija, u deceniji posle Titove smrti, nije imala dovoljno uspeha u nastojanju da poništi svoje unutrašnje etničke i religiozne nepravedne granice.
Zapadu je bilo lako da demonizuje Srbe. Prvo, Srbi su predstavljali razumljivu pretnju za zapadne interese tako da nije bilo nikakve opasnosti da se prikažu kao neprijatelji; drugo, oni sami su se pokazali nesposobni da sa bilo kakvom efikasnošću predstave zapadnoj publici svoju stranu priče. Uostalom, nije ništa koštalo učiniti zločince od njih. Mnogo je lakše usmeriti se na neku slabu, uglavnom nedužnu stranu, nego na onu jaku, onu koja je kriva ali ima mogućnost da se osveti. Bacivši Srbe u prašinu, namera Zapada očigledno je bila da se dodvore islamskom svetu. Komentarišući američku podršku secesiji Kosova od Srbije, bivši predsednik američkog Komiteta za strane poslove, Tom Lantoš, ovako je to opisao:
„Samo da podsetimo pretežno promuslimanske vlade u svetu da je ovo još jedan primer kako SAD predvodi na putu da se uspostavi jedna promuslimanska vlada u samom srcu Evrope. To mora biti prepoznato kako od odgovornih lidera islamističkih vlada, kao što je Indonezija, ali tako i od džihadista svih boja i njihovih prijatelja. Principi SAD-a su univerzalni, i u ovom slučaju, SAD postavlja kamen temeljac za jednu pretežno muslimansku zemlju u samom srcu Evrope.“
Ukratko, Zapad je pokušavao da zadovolji islamski svet podupirući njihovu stvar na Balkanu, u nadi da će imati koristi od toga što će, možemo pretpostaviti, olakšati pristup nafti i osigurati da se manje aviona zaleće u zgrade sa prepunim kancelarijama.

Činjenica da je islam uspostavio rani oblik globalizacije čini ga ideološki srodnim Zapadu, ali i saveznikom sa kojim će neuočljivo moći da deluje protiv zajedničkog neprijatelja: starog sistema nacionalnih država, a time i protiv nezavisnosti Srbije, koja se tokom svoje istorije odupirala i jednom i drugom od ovih sistema

ISLAMSKA GLOBALIZACIJA
Međutim, to što je Zapad nastavio sa optuživanjem Srbije godinama pošto je Jugoslavija nestala, upućuje da se radi o nečem dubljem. Američka podrška muslimanskim albanskim teroristima na Kosovu, posebno, ne donosi ništa. Jasno je da, čak iza užasno izopačenog značenja realpolitike, ovde postoji jedna ideološka srodnost između savremenog Zapada i islama, što je promaklo većini posmatrača. Ta privlačnost dovela je do toga da Zapad i islam rade neuočljivo protiv zajedničkog neprijatelja: starog sistema nacionalnih država i glavnih reprezenata tog sistema u pravoslavnom hrišćanstvu, slovenskog Istoka. Shvatanje te srodnosti je ključ da se razumeju Zapadni motivi na Balkanu i kontinuirani antiruski, antislovenski, antipravoslavni stav na Zapadu, posebno u Sjedinjenim državama.
Na prvi pogled, tvrdnja da Zapad i islam mogu biti sposobni da sarađuju na neki značajan način izgleda da se ne bi mogla potkrepiti. Zapad i islam izgledaju kao potpune suprotnosti. Islam, u svom  tradicionalnom obliku, zalaže se za uvođenje šerijatskog prava na celoj zemaljskoj kugli, a to uključuje kamenovanje žena za bračno neverstvo, odsecanje udova za krađu, potpunu zabranu na gradnju jevrejskih i hrišćanskih hramova, kao svih propovedi, nasilnu islamizaciju pagana i ateista pod pretnjom smrću, žigosanje preljube i smrtnu kaznu za izdajnike – da navedemo samo za početak. Dok islam traži političku nadmoć „boga“i njegovog zakona, Zapad danas nastoji da potisne Boga i njegove zakone što je moguće dalje od javnih poslova. Zapadni čovek je sada suveren; on ne može učiniti ništa loše. (Nema potrebe ni pomenuti da on ne bi dugo opstao pod šerijatskim pravom)
Ipak, iako postoje suštinske razlike između islama i Zapada, postoje i značajne sličnosti. Od samog početka islam je pokazivao težnju za globalnom vladavinom. Prema Muhamedu i Kuranu, zakon Alaha se odnosi na celi svet; svaka nacija ili individua koja se ne pokorava islamskim zakonima je ipso facto u stanju pobune protiv Alaha i mora biti silom dovedena u poslušnost.
Ukratko, islam je uspostavio rani oblik globalizacije. On ne priznaje legitimitet nacija, naroda i vlada, osim u slučaju kada se pokoravaju islamu kao vrhovnom gospodaru. A danas je tako i sa Zapadom. Samo ona nacionalna država koja je voljna da igra po pravilima Zapada, smatra se legitimnom. Kao i u slučaju islama, ambicije Zapada su globalne: više uopšte nije moguća nikakva trajna saradnja između Zapada i alternativnih sistema. Zapad upotrebljava svoje ograničene definicije „ljudskih prava“, „demokratije“, „slobodne trgovine“, da bi zaveo i zaplašio nacije ako odbiju da se povinuju njegovoj ekonomskoj i strateškoj hegemoniji, ili upotrebljava ekonomski pritisak i, u slučaju da to ne uspe, vojnu silu. Narodi u državama kao što su Kina, Pakistan, Kazahstan i Saudijska Arabija, u kojima je provera „ljudskih prava“, ocenjena najboljom ocenom, izbegle su ozbiljan pritisak Zapada zahvaljujući njihovoj volji da igraju zapadnjačku političku i ekonomsku igru.
To znači da ono što povezuje Zapad i islam jesu njihovi programi globalizacije koja ima za svoj cilj destrukciju starog sistema nacionalnih država zasnivanih na suverenitetu države i nacionalnosti koja je definisana etničkim, lingvističkim, kulturnim i teritorijalnim zajedništvom. I islam i savremeni Zapad su u stvari imperije koje teže globalnoj hegemoniji i ne priznaju legitimitet drugačijih oblika političke, društvene i kulturne organizacije ako ona odbija da se podredi suverenitetu većeg sistema. Ako imamo to na umu, nije teško shvatiti da će Zapad i islam prećutno odobriti uništavanje nezavisnih nacionalnih, država kao što je Srbija, koja se tokom svoje istorije odupirala i jednom i drugom od ovih sistema. Marksovim rečima  – oni  su „objektivni saveznici“ u postizanju zajedničkog cilja.

RAT PROTIV TERORIZMA
Posle raspada Sovjetskog bloka, istočne evropske zemlje, naročito pravoslavne zemlje, postale su vodeći pobornici starog sistema nacionalnih država. Zahvaljujući železnoj zavesi, te zemlje su bile relativno sačuvane od otrovnih efekata Zapadnog potrošačkog društva, multikulturalizma i opšteg društveno-kulturnog samoubistva. Posle pada sovjetskog komunizma većina država istočnog bloka utrkivale su se da uskoče u lopovski vagon. One komunističke države, kao Rusija i Srbija, koje su više zadržale svoju slovensku, pravoslavnu i nacionalnu svest, i koje zbog toga predstavljaju najveći mogući otpor zapadnoj i islamskoj ekspanziji, izazvale su posebnu odbojnost i jednih i drugih.
Moramo imati na umu da je politika Zapada za poslednjih trideset godina bila u osnovi proislamska i prodžihadska: američka podrška mudžahedinima u borbama protiv Sovjeta u Avganistanu; podrška Evropske zajednice, kasnije Evropske unije, muslimanskom useljavanju u Evropu i propagiranje islamskog identiteta među evropskim muslimanima; zamena od strane Zapadnih snaga relativno sekularnog režima Sadama Huseina vladom koja se zasniva na šerijatu; kritika Rusije za njene efektivne mere protiv džihada u Čečeniji i na Karpatu; podrška izborima na palestinskim teritorijama koje su dovele do uspeha formiranja džihadističke grupe Hamas itd.
Štaviše, lako je dokazati da, i pored sve buke oko „rata protiv terorizma“, SAD nije u stvari tako ozbiljan u tome da spreče pretnju od islamskog terorizma. Bivši potpredsednik Ričard Čejni primetio je, ubrzo posle napuštanja svog položaja, da drugi veliki teroristički napad nije pitanje da li nego kada. A ipak, verovatnoća da će se drugi takav napad desti mogla bi da se spreči sa samo nekoliko jednostavnih koraka koje SAD i Zapad odbijaju da preduzmu.
Devet godina posle 11. septembra, najspektakularnijeg promašaja nacionalne bezbednosne službe u svetskoj istoriji, SAD, najmoćnija ekonomska i vojna sila svih vremena, još uvek nema kontrolu svojih granica i nije uspela da označi neprijatelja protiv koga sa navodno bori. Umesto toga, ona insistira da drži svoje granice uglavnom bez kontrole i tvrdi, ponavljajući, protivno zdravom razumu, da je islam „religija mira“, što je u suprotnosti sa samom osnovom tekstova i istorijskih zapisa same te religije. U jednom tako apsurdnom kontekstu, američka podrška muslimanskoj ekspanziji na Balkanu, ne može nas ni iznenaditi.
To što je propustio da uspostavi ozbiljne mere bezbednosti na svojim granicama ili da označi svog neprijatelja, pokazuje da je SAD manje zainteresovan da se zaštiti od terorističkog napada nego što želi da nastavi u nameri da izgradi svoju globalnu imperiju, svoju „imperijalnu demokratiju“. Građenju imperije značajno pomaže upornost ukorenjene, nasilničke, religiozne ideologije kao što je islam. Potpomažući rast džihadističke kulture, kako u islamskom svetu tako i na Zapadu, zapadna imperija u isto vreme potcenjuje stare nacionalne identitete i pothranjuje opravdanje za svoju moć koja se stalno širi. Islam je savršena podloga za zapadni imperijalizam: on pruža moćno sredstvo za slabljenje starih nacionalnih država, što se lepo uklapa sa kulturnim otuđenjem koje je Zapad odabrao kao svoje sredstvo. Islamističke globalne ambicije pomažu da se opravdaju Zapadne vojne i špijunske avanture po celom svetu, tj. „globalni rat protiv terora“.

AMERIKA NA PRVOM MESTU
Međutim, dok ideologije islama i Zapada obe teže da vladaju svetom, činjenica je da je, sve više, samo ova druga jedina koja vodi igru. Dok male grupe ortodoksnih muslimana nastavljaju da vrše pritisak svojim nasilničkim džihadskim programom sporadično po celom svetu – sa povremenim spektakularnim uspehom – zapadna ekonomska, kulturna i vojna moć, krši sve pred sobom. I same islamske zemlje, osim nekoliko izuzetaka, integrišu se u globalnu igru koju predvodi Zapad. Islamski svet koji se još pridržava svoje religiozne orijentacije, ostaje fragmentaran i uglavnom nesposoban da pridobije nove nacije pod islamsko okrilje, oslanjajući se samo na taktiku naseljavanja muslimana (i to samo dotle dok im druge nacije to dozvoljavaju, tj. Zapadna Evropa).
Centralna tačka islama sve više slabi. Islamske vlade uspostavljaju istančanu liniju između šerijatskog prava, koje je u osnovi nepraktično, i prevlađujuće vojne i ekonomske moći Zapada. Sve više i više, islamske zemlje pokazuju želju da učestvuju u igri sa Zapadom, gurajući striktni šerijat i džihad na periferiju i u Dar al Harb, The House of War, nemuslimanski svet. Sirija, Jordan, Egipat, Libija, Saudijska Arabija, Irak, Indonezija, Kazahstan, Turska i većina muslimanskih zemalja, prilično su dobro integrisane u zapadnjački ekonomski i vojni svetski poredak, čak i kada mnogi ljudi u tim zemljama osećaju nostalgiju za starim dobrim vremenima kada je šerijat vladao velikim delom sveta i Dar al Islam izazivao strah u neverničkim zemljama. Jedina vidljiva islamska politika tih zemalja, takvih kakve su, vidi se u sprovođenju šerijata kod kuće onoliko koliko je potrebno da se umire muslimanski konzervativci, i smirivanju džihadskog terorizma u inostranstvu. Njihovi lideri su srećni kada se sretnu i rukuju sa onima iz vodećih neverničkih moćnih zemalja jer znaju da te moćne zemlje drže u rukama ekonomske i vojne adute.
Ti aduti su uvek u igri sa neverovatnom doslednošću, bez obzira na stranačku orijentaciju određenih zapadnih vlada. Kakve god bile razlike između suprotnih polova „mejnstrima“ političke misli danas na Zapadu, napredovanje ka konačnom cilju imperijalne demokratije je tačka na kojoj se svi slažu, naročito u SAD-u. Ako je na vlasti desno krilo američke administracije, imperijalizam se predstavlja pod lakirovkom „Amerika na prvom mestu“; ako je administracija levog krila, „multikulturalizam“, „kooperacija“ i „saradnja“ služe kao pokriće. Avanture predsednika Klintona u Jugoslaviji obično su se predstavljale kao „humanitarne“ akcije; ratovi u Aziji i Starijeg i Mlađeg Buša prekrivali su se bojom „patriotskih“ ratova koji štite američke interese i love loše momke. Zrno istine u svakom od tih slučajeva, naravno, dolazi na gomilu laži. Tako Zapadni imperijalizam, predvođen SAD-om, uzima različite oblike u zavisnosti od stranačkog ukusa vladajuće administracije, ali opšti program uveliko nesmetano napreduje.
Ni levica ni desnica ne mogu obezbediti uspešan otpor opštem imperijalnom programu.
Na levici imamo kritiku američke spoljne politike kao provokativne, destruktivne i nepravedne. Ima mnogo istine u tome. Na nesreću, u vezi sa takvom kritikom je izgovor za sve drugo, uključujući islamski svet, kao nedužne žrtve američke agresije, i prezir prema preostalim plemenitim vrednostima Zapada kao što je hrišćanstvo i izvorni patriotizam.
Na desnici se prepoznaju (sve više) opasnosti i izopačenosti ne-zapadnih ideologija, kao što je islam, i progresivno kulturno samoubistvo Zapada, iako ima malo razumevanja za promašaje američke politike i destruktivnosti Zapadnog vojnog avanturizma.
Greške jednih napadaju drugi, i vice versa, tako da se besmisleni ping-pong nesmetano nastavlja. Aktuelna politika oba krila, međutim, pokazuje savršenu sličnost. Američka administracija je od kraja hladnog rata bila angažovana, u nekom trenutku, u svim glavnim prekookeanskim avanturama koje su direktno uključivale američke borbene snage. Kontinuitet ide čak i dalje, ali, posle propasti sovjetskog komunizma, nema nijedne važne protivteže američkoj moći, i imperijalne težnje Zapada su se odjednom otvoreno pokazale. Prvi zalivski rat, NATO kampanja protiv bosanskih Srba, NATO kampanja protiv Srbije, Drugi zalivski rat, i nova ofanziva Obamine administracije u Avganistanu u stvari su deo istog programa, onda i kada republikanska i demokratska administracija pronalaze donekle različite načine da ga sprovede. Imperijalna demokratija nastavlja svojim putem.
Nade da će nova demokratska administracija ponovo razmotriti program imperijalne demokratije nije se pojavila. Pošto je obećao „promene“, oni koji su podržali predsednika Obamu dobili su u stvari obećanje da će se zadržati 50.000 hiljada vojnika u Iraku na neodređeno vreme, i još veći rat u Avganistanu. Obamina administracija nije razmatrala koliko je mudro slediti imperijalnu demokratiju nego je ne razmišljajući nastavila da ide tim putem.

Rat Zapada protiv Srba deo je opšteg programa koji zapadna imperija želi da proširi na onog koji sada ima glavnu ulogu u sistemu nacionalnih država, i istorijskog saveznika Srba – Rusiju

RAT PROTIV SRBA
Od posebne važnosti za Srbe je povratak logike Klintonove politike na Balkan. Žalopojke zbog „dezangažovanosti“ Bušove administracije na balkanskoj sceni dovele su do novih poziva za „ponovno angažovanje“, što samo može značiti loše vesti za Srbe i opšte stanje u regionu. Pozivi SAD-a da preuzme vođstvo u Bosni koje su izneli večiti Pedi Ešdaun i Ričard Holbruk, kao i razni „tink-tenkersi“, nestrpljivi da obnove slavne dane Klintonove antisrpske jake diplomatije, pomognute vojno, svi dele istu veru: Srbi – bilo da su u Beogradu, Republici Srpskoj, ili preostali Srbi na Kosovu – još nisu naučili lekciju, i ponovo ih treba naučiti.
Sve dok Srbi budu želeli da ostanu Srbi – da zadrže svoj etnicitet, jezik, kulturnu svojstvenost – ostaće personae non gratae. Pišući u Vol Strit Džernalu 2009, Morton Abramovic i Danijel Server, podržavajući program bosanskog muslimanskog vođstva kojim se potkopava aranžman podele vlasti sa Republikom Srpskom u federalnoj republici, požurili su da okrive Srbe za tenzije koje se ponovo pojavljuju, kako u Bosni tako i na Kosovu: „Koren za to uglavnom i dalje je u Beogradu“.
Sada su, izgleda, svi spremni da postave to pitanje da li je Dejtonski sporazum zapravo išta rešio. Stalne „tenzije“ u regionu, kao posledica zapadnih nastojanja, koje omogućavaju da glavni problemi ostaju nerešeni i otvaraju mogućnost za generacije zapadnih diplomata da se bave svojim otrcanim glupim ratovima. Poseta Džozefa Bajdena regionu – jednog od najbučnijih neprijatelja Srba u vreme Klintona – potvrđuje da je američka politika prema Srbima ponovo ozbiljna, ali i ozbiljno pogrešna.
Rat Zapada protiv Srba deo je opšteg programa koji zapadna imperija veoma želi da proširi na onog koji sada ima glavnu ulogu u sistemu nacionalnih država, i istorijskog saveznika Srba – Rusiju. Ono što danas razlikuje Rusiju od drugih država jeste:
a) to što je to nacionalna država – jedinstvena teritorijalno, etnički, lingvistički, kulturno i religiozno;
b) da pokazuje želju i mogućnost da takva i ostane.
Kao i u Srbiji, njena nacionalno-religijska svest zadire dublje nego što to većina zapadnjaka može shvatiti. Posle razarajućih devedesetih, kada je Rusija prihvatila „reforme“ zapadnog stila, Vladimir Putin poveo je svoj narod nazad na put nacionalnog oporavka, tako što je postavio klipove u točkove zapadnjačke globalizacije.
Jedan od najvećih ruskih grehova jeste odbijanje zapadnjačkog „odvajanja“ crkve od države. U pravoslavnoj tradiciji, nacija je jedinstven organizam koji se ne može bezuslovno deliti na političko naspram religijskog, sekularno naspram spiritualnog. „Odvojiti“ crkvu od države isto je kao odvojiti dušu od tela, odnosno: ubiti je. Plodovi zapadnjačkog „odvajanja“ vidljivi su svuda: prazne crkve, povećanje broja zločina i delikventnog ponašanja, razvodi, sve više samoubistava, slabljenje volje društva za preživljavanjem u obliku smanjenja broja rođenih. Ti problemi ne javljaju se samo na Zapadu, ali oni preovlađuju u onoj proporciji u kojoj je određeno društvo prihvatilo savremeni zapadni program moralno-kulturnog samoubistva.
Proganjanje Srba koje se danas odvija, a koje predvodi SAD, usko je povezano sa jednim od najupornijih osobina zapadne politike, rečju, rusofobije. Od kolapsa sovjetske hegemonije u Evropi, Zapad, predvođen SAD-om,  započeo je čitav niz veoma agresivnih političkih poteza koji jasno pokazuju potpuno potcenjivanje tradicionalne ruske sfere uticaja. Buduće širenje NATO-a na ruske granice može direktno uključiti SAD i Zapadnu Evropu u neki konflikt između Rusije i Baltičkih zemalja, teritorija kojima je Rusija vekovima vladala. Da bi dobili neku predstavu o tome koliko je daleko antiruska politika, predvođena SAD-om, stigla od kraja hladnog rata, zapadnjaci bi trebalo da sagledaju stvari sa ruske tačke gledišta.

MORALNI RELATIVIZAM
Kako bi Amerika reagovala, čovek se pita, ako bi nekadašnji SSSR sprovodio politiku kao što to čini Amerika od 1989? Pokušajmo ovako: pre dvadeset godina, demokratski režimi NATO država se raspadaju i zamenjuju pro-sovjetskim režimima koji izbacuju američke trupe. Zatim, 1991, same Sjedinjene Američke Države zahvata unutrašnja pobuna iza koje sledi ogromna ekonomska propast i odvajanje Aljaske, Havaja i Teksasa. Za vreme te slabosti SAD-a, izbija građanski rat u Ujedinjenom Kraljevstvu, u kojem interveniše Varšavski pakt i omogućava raspad zemlje. U 1998. godini SAD bankrotira i dolar se ruši. Zatim, 1999, nezadovoljan „ugnjetavanjem“ Škota od strane Engleza, SSSR bombarduje London sedamdeset devet dana. Sovjetski Savez tada stavlja pod zaštitu Varšavskog pakta Zapadnu Evropu, Kanadu i bivše američke države Havaje i Aljasku. Tada SSSR priprema zajednički odbrambeni sporazum sa Teksasom i gradi projektilski štit u Kvebeku da bi se zaštitio od otpadničkih država Latinske Amerike.
Apsurdno? To što smo naveli uglavnom je približno verna pretpostavka kako izgleda politika Zapada sa ruske tačke gledišta. Da se takva agresivna politika iskreno brani na Zapadu kao razumna i defanzivna, svedoči neograničeno naoružanje Zapada. Dok takvi ciljevi teže subverzivnom i konačnom uništenju jakih nacionalnih država kao što je Rusija, proces nacionalne dezintegracije ne odnosi se samo na strane države. Do sada je Zapad bio najuspešniji u potkopavanju svojih vlastitih nacionalnih država. Glavna strategija imperije je da potkopa prirodno i vitalno značenje političke i društvene organizacije, tako da bi moć imperije ostala netaknuta – čak i po cenu svojih vlastitih nacionalnih država. Imperijalna demokratija je zaista nadnacionalna. Nacionalne države na Zapadu su gotovo isto toliko ciljevi društvenog, političkog, ekonomskog i teritorijalnog razaranja kao i ne-Zapadne nacionalne države.
Ideološki pokreti koje sponzoriše Zapad, kao što je multikulturalizam i moralni relativizam (da navedemo samo dva), služe da delegitimizuju princip opšte etničnosti, jezika, religije i teritorije, ono oko čega su se ljudi u nacionalnim državama u prošlosti organizovali. Ostavljajući državne institucije naizgled netaknutim, dok im iznutra oduzimaju značenje, imperija može da postigne svoje ciljeve bez bojazni da će doći do organizovanog otpora kroz legalno uspostavljene kanale moći.
Interes novca i medija koji služe programu imperije postali su pravi centri moći, prava vlast, čak i kada zvanične zakonodavne, izvršne i pravne institucije naizgled zadržavaju svoj autoritet. Lepota „demokratije“ jeste u tome da ona stalno započinje novu promenu slike kojom je lako manipulisati. Delegitimizacijom etniciteta (posebno među dominantnim Zapadnim etnicitetima, belcima) jezika, religije (posebno tradicionalnih hrišćanskih vera) i teritorije, unapred se zaustavlja svaki napor predstavnika u državnim institucijama da povrate svoje nacionalne ingerencije.
Priznavanje Zapadnih zločina protiv Srba, okončanje neprestane nepravde u Haškom „sudu za ratne zločine“ i promena politike na Kosovu bili bi pravi potezi da se započne proces dugotrajnog oporavka. A zatim, podupiranje nacionalnog i religioznog buđenja Rusije, kao zdravog modela za nacionalne države svuda po svetu.
Uporna ekspanzija Zapadne imperije danas je najveća pretnja miru i slobodi u svetu. Diplomatska i vojna kampanja usmerena protiv Srba za poslednjih dvadeset godina i spremnost Zapada da za svog saveznika izabere jednu tako stranu i destruktivnu ideologiju kao što je islam, neki su od najjasnijih primera koliko daleko Zapad, predvođen Amerikom, može da ide kako bi nametnuo svoju volju narodima koji žele da se odupru imperijalnoj demokratiji.
Ponašanje Zapada prema Srbima trebalo bi da bude poučna priča za narode kao što su Rusi, koji su se do sada odupirali pritisku koji Zapad provodi zahvaljujući svojoj veličini i moći. Zapad danas nudi narodima sveta dve opcije: pokoriti se zapadnoj ekonomskoj i strateškoj dominaciji i ostati zaštićen, ili ostati izvan zapadne orbite i suočiti se sa uništenjem. I u jednom i u drugom slučaju rezultat je isti – gubitak nezavisnosti i nacionalnosti. To je ista vrsta „izbora“ koji su revolucionarne ideologije od islama do komunizma pružale i koji bi trebalo svugde da podstakne na otpor.
Kao svi revolucionarni programi koji su nastojali da zavladaju svetom, imperijalna demokratija može završiti samo materijalno i duhovno prezrena. Zapadni politički i ekonomski poredak već pokazuje napetost. Pitanje je da li će izvorne snage na Zapadu uspeti da ga sačuvaju od razuzdanosti imperijalne demokratije pre unutrašnjeg urušavanja Zapada ili nekog neobuzdanog sukoba sa Rusijom. Kako stvari sada stoje, nema mnogo osnova za optimizam.

_________________
Gregori Dejvis

Saradnik u američkim časopisima „Human Events“, „WorldNet Daily“ i „Chronicles“, autor je knjige „Religion of Peace?“ (2006) i producent i reditelj dokumentarnog filma „Islam: What the West Needs to Know“.

Један коментар

  1. Једноставна,јасна и језгровита анализа.Требало би додати да у нашем случају САД контролише нашу скупштину и друштво преко “клуба 30 сребрењака“који, нажалост, не укључује само владајућу коалицију, већ је то много шири “прозападни фронт“ поклоника и љубитеља лажних пророка и идола.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *