Homer, gusle i evropska Srbija

Piše Aleksandar Dunđerin

Dok je Zapad zahvaljujući srpskom narodnom pesništvu i guslarima otkrila mogućnost da rekonstruiše prirodu pesničke tradicije Homerovog doba, gusle su u Srbiji (p)ostale samo simbol za patriotizam ili za sprdnju

„Kulturni rat“, koji se već bezmalo dve decenije u intelektualnim krugovima Srbije vodi između „nacionalista“ i „evropejaca“, kako vreme odmiče, nažalost, sve više nas udaljuje od mogućnosti da shvatimo i prihvatimo značenje i značaj naše tradicije i istorije, te da izgradimo svest o našim tradicionalnim vrednostima kao nezaobilaznom delu vrhunske evropske kulture, odnosno kao elementu izgradnje moderne evropske civilizacije. Kao ilustrativni primer za ovu tvrdnju mogao bi sasvim dobro da posluži i odnos naših elita (kulturnih, naučnih i političkih) prema usmenoj tradiciji, odnosno narodnom stvaralaštvu, a pre svega prema epskim narodnim pesmama i guslarima.

HOMER NA BALKANU

Srpskoj javnosti verovatno malo poznati hrvatski klasični filolog Neven Jovanović nedavno je objavio knjigu eseja „Noga filologa“ (Zagreb 2006), u kojoj se nalazi i tekst „Radio Homer Đemajil“. U njemu autor podseća kako je zahvaljujući profesoru sa Harvarda, Milmanu Periju (Milman Parry) – koji je, uz pomoć sredstava nekoliko američkih naučnih ustanova, 1934. godine snimao guslare sa područja Hercegovine (Gacko) i Raške oblasti (Novi Pazar) – zapadna civilizacija na sasvim nov način počela da misli o Homeru. Naime, te 1934. godine Milman Peri, koristeći čudo tehnike tridesetih godina prošlog veka (fonograf), došao je na ideju da u središte proučavanja stavi Homerovu usmenost. Do tada, usmena književnost, pa i Homerovi epovi, proučavala se isključivo u pisanoj formi. Peri je želeo da ode korak dalje, da približi čitacoima Homera, da im omogući da osete dah Homerovog doba. Pošto nije mogao da snimi Homera uživo, tragao je za adekvatnim ekvivalentom i našao ga upravo na području Balkana, i to u srpskoj, hrvatskoj i muslimanskoj usmenoj tradiciji, narodnom pesništvu jugoslovenskih naroda! Snimio je čak 13.000 guslarskih izvođenja narodnih pesama i tako omogućio njegovom nastavljaču Albertu Lordu da na osnovu snimljenog materijala napravi komparaciju između velikog Homera i malih guslara iz Gackog i Novog Pazara.

„Nema sumnje da su nam uvidi Milmana Perija, zasnovani na posmatranju južnoslovenskih pevača, omogućili da u određenoj meri rekonstruišemo prirodu pesničke tradicije i pesničke izvedbe Homerovog doba“, stoji doslovce u „The Cambridge Companion to Homer“ (ur. Robert Fowler, 2004).

Od tog vremena zapadna civilizacija shvatila je razliku između usmene i pisane literature, saznala da je usmeno pesništvo bliže po karakteristikama pozorišnoj umetnosti ili muzici, nego književnosti (jer tekst nije fiksiran, svako izvođenje razlikuje se, čak i ukoliko je u režiji jednog te istog pevača-guslara), uočila da je formulativnost, odnosno ponavljanje stihova glavno obeležje kazivača, njegovo osnovno, a jedisntveno i originalno umetničko sredstvo, primetila da je usmena literatura neponovljiva, da je deo tradicije, da se u zavisnosti od trenutnih istorijskih okolnosti, konkretne publike, gradi, menja tokom vremena. I sve to Zapad je naučio od srpskih, hrvatskih i muslimanskih narodnih pevača, odnosno guslara. Oni su za Evropu i Ameriku predstavljali most prema Homeru, i više, jedini mogući put za upoznavanje antičke civilizacije.

I dok je Zapad iskoristio naše guslare da približi sebi duh antičkog vremena, guslanje je u Srbiji, u zavisnosti od ideoloških matrica, ili simbol zaostalosti, primitivnosti i ruralnosti, ili, pak, okamenjeni epitet koji, najčešće semantički prazan, ponekad ukrašava pojam patriotizma. Međutim, ni evropjeci ni nacionalisti, čini se, nisu upoznati sa dostignućima Perija i Lorda, pa samim tim ne poznaju u dovoljnoj meri ni guslare, a kamoli umetničke domete našeg usmenog pesništva. Definišući na sličan način problem u hrvatskom društvu, Neven Jovanović njegove uzroke vidi u pojavi „novokomponovanih guslara“, odnosno pseudo-tradicije. S jedne strane pevače koji improvizuju (a improvizacija je takođe jedna od osnovnih odlika usmenog pesništva) zamenili su pevači koji uče tekst napamet, a sa druge strane udžbenici i zbirke narodnih pesama nisu mogli sačuvati bitne karakteristike usmene tradicije, kao što su, recimo, fluidnost i vokalno-instrumentalno izvođenje.

GUSLE U EVROPI

I zaista, kao i u Hrvatskoj, i u Srbiji je došlo do drastičnog pojednostavljivanja guslarske tradicije, koje je iz naučno-umetničkog aspekta lako presađeno na polje ideologije. U pokušaju da kroz usmeno stvaralaštvo, i guslare, objasni nacionalni identitet, „patriotska Srbija“ prenebregnula je činjenicu da suštinska vrednost usmenog pesništva nije samo u virtuoznosti izvođača (iako je guslar koji u isto vreme i peva i proizvodi muziku, i to na samo jednoj žici, pri tom na pauzi posle svakog stiha ubacujući po koju stilsku figuru, razmišljajući o onome što će kazivati dalje – uistinu nenadmašni umetnik) koji izaziva rodoljubivi zanos kod publike, svedočeći o herojskoj prošlosti srpskog naroda. Savršenstvo usmenog pesništva, na strukturalnom, metričkom i stilskom nivou, pa i tematskom i idejnom, rezultat je toga što je jedna pesma brušena decenijama i vekovima, što joj je svaki narodni pevač, svaka publika, svaki istorijski trenutak, dodavao po jedan sloj, što, dakle, nije samo trag jednog vremena, nego trag u protoku vremenu, tradicija koja živi, traje; i koja se menja, sticajem istorijskih okolnosti pravi otklon od Homera, ide korak dalje, transformiše i modifikuje se, postaje od nadnacionalne izrazito nacionalna, a kasnije, kao takva biva okamenjena u pisanoj formi.
Druga, evropska Srbija, nije ni želela da zagrebe ispod površine pseudotradicije. Jedino što je videla u srpskoj usmenoj tradiciji jeste opasnost koja preti da ugrozi evropske vrednosti. Tako su veličanje srpskog junaštva, herojstvo izuzetnih pojedinaca, kolektivna borba za nacionalni opstanak, bitka na Kosovu, povezani sa novokomponovanim guslarima, postali za većinu srpskih evroreformatora predmet sprdnje i izrugivanja, izraz povratka srpskog društva u „mračni srednji vek“, u mitomaniju, rečju politički nekorektan elemenat. A da ne egzistiramo u mestu i vremenu apsurda, bilo bi sasvim logično da pomislimo kako bi evropejci trebalo da prigrle našu usmenu tradiciju, da iskoriste Peri-Lordova istraživanja, da povežu guslare sa Homerom, a od gusala naprave srpski brend, ističući kako su one direktna veza na osnovu koje je Zapad stupio u živi kontakt sa antikom. Jer, ne treba zboraviti, antička dostignuća bila su temelj za izgradnju moderne evropske civilizacije, presudno su uticali na evropsku filozofiju, kulturu i nauku, duhovnost i ideologiju.

Tragajući za Homerom, Zapad je pronašao najautentičniji, a možda i najoriginalniji produkt južnoslovenske umetnosti, spoj tradicije (i to one koja traje) i individualnog talenta – usmeno pesništvo, gusle i guslare. A mi bismo, tragajući za Zapadom, mogli otkriti da smo upravo uz pomoć gusala već odavno utkani u sistem evropskih vrednosti.

3 коментара

  1. Avatar

    Слободан Јарчевић, књижевник

    СПОРТ И НАЦИОНАЛИЗАМ У СРБИЈИ
    Београђани и Новопазарци су исте националности

    Медији у Србији су посветили пажњу фудбалској утакмици између београдског „Партизана“ и „Новог Пазара“ из истоименог града у Србији, одиграној 13. августа 2011, у Београду. Навијачи два клуба су се обострано вређали и зачуђује, да су медији у Србији то оценили као вређање на националној основи. То се није могло десити на овој фудбалској утакмици, јер су фудбалери „Партизана“ – Срби и фудбалери „Новог Пазара“ су Срби; навијачи „Партизана“ су Срби и навијачи „Новог Пазара“ су Срби! Овако сулуда одредница за међусобно вређање две групе навијаче исте националности је прихваћена и од спортских руководилаца, фудбалских судија и државника у Србији?! Сви се заклињу да је међунационалног вређања било и сви су закључили, да, због њега, треба казнити управу „Партизана“.
    Оваква оцена се не може прихватити ни у једној другој држави, осим у Србији. Пођимо од тога – да различито верско исповедање не чини посебне нације. Ако се у Немачкој вређају протестанти и католици, то се не сматра увредом на националистичкој основи, јер су и протестанти и католици у Немачкој – Немци. Ако је то тако, онда је једноставно закључити, да су и муслимани и православни хришћани у Србији – само Срби. Но, државници у Србији немају ни мудрости, ни храбрости – да бране ту (научно) ненарушиву историјску и етничку истину, да у Рашкој (Санџаку) живе Срби исламске и православне вере.
    – Српски државници имају своју дипломатију, па би неко од дипломата у Истамбулу (Цариграду или Константинпољу) могао завирити у турске архиве, или матичне књиге у џамијама и преписати јасне податке, да су у време турске власти у српским земљама, Турци исламизирали Србе. Ако су их исламизирали, нису могли генетски да их претварају у припаднике друге нације.
    – Српски државници би могли да прибаве списе Друштва српско-турског пријатељства, те би видели, да милиони турских држављана, који су дошли у Турску из српских земаља, представљају себе за Србе исламске вероисповести. То чине и потомци оних који су у Турску дошли из Рашке (Санџака).
    – Српски државници имају поуздана документа, да су западноевропске колонијалне силе одлучиле на Берлинском конгресу (1878), да спрече уједињење две српске државе (Црне Горе и Србије) – тако што ће Рашку (Санџак) доделити Турској, с програмом да овде Турска исламизира што већи број српских породица. Ово је учињено на предлог Енглеске – у Рашкој и данас има породица које су половично с муслиманском, а половично с православном вером. Кришом, већина муслиманских породица посећује православне цркве и манастире – оног дана у години кад су им преци славили српске кресне славе. И најчешће – за Ђурђевдан, 6. маја.
    – Српски државници имају непобитне документе, у којима пише које су породице у Рашкој дошле из Београда, Крагујевца, Краљева, Смедерева, Пожаревца… кад их је на то приморала власт Турске, јер су Турци захтевали од свих муслимана да напусте територије које хришћани ослободе – тако су Србијанци муслимани напустили Србију Милоша Обреновића и населили се у Рашку. То им је била заповест у Хатишерифу 1830. године (значи, муслиман из Крагујевца не може бити ништа друго до Србин, никако – Бошњак).
    – Државници Србије имају непобитне податке о томе, да су Ватикан и Аустрија (у 19. столећу), уз сагласност с Турском, одлучили, да исламизираним Србима наметну ново национално име – бошњачко. Једноставно, узелу су српско завичајно име – Босна – и од њега створили национално. Аустријска документа су о томе сачувана, али их у Србији нико не користи, а српски државници и званични интелктуалци, прихватају тај колонијални инжињеринг и из петних жила се напињу – да признају постојање бошњачке нације у Рашкој!
    – Државници Србије не схватају, да исламизирање није једина полуга, којом су колонијалне силе стварале нове нације од Срба (Бошњаке – и Шиптаре), него су то чинили и католичењем Срба – преводећи их у хрватску нацију. А ти Срби у новој хрватској нацији су се најокрутније односили према преосталим Србима – вршећи, у светским ратовима, геноцид над њима, а у време разбијања Југославије су их прогнали из Републике Српске Крајине.
    – Српски државници имају све научне податке о расрбљивању – на основу вероисповести и на основу завичајног имена. На основу српског завичајног имена створили су македонску, црногорску, па и бошњачку нацију. Све ово успева и успеваће, ако се државници у Србији томе не супротставе – ничим другим него науком (историјском, лингвистичком, медицинском…)
    Значи, да поновимо – на стадиону „Партизана“ у Београду, на фудбалској утакмици, 13. августа 2011, нису се две групе навијача вређале на националистичкој основи, јер су и једни и други припадници српске нације.
    Вређали су се незнањем.

    Београд, 17. август 7519 (2011).

  2. Avatar

    SRPSTVO ČISTO KAO SUZA
    (Alija S. Konjhodzić)

    Izdaja Hrvata u ratu, pokolj milion Srba od strane ustaša, među kojima je bilo i muslimanskih izroda, okupacija Srbije i njezin put ka novoj Golgoti, strašnijoj od Albanske, konačno su iz mojih misli i osećanja izbrisali i poslednji trag zabluda i svih zastranjivanja, kojima sam u mladim danima bio izložen, jer sam uzalud verovao da se očuvanjem Jugoslavije i širenjem jugoslovenske ideje među Hrvatima, čuvaju srpski ideali i cementira samo Srpstvo.
    Nisam bio jedini grešnik u ovom pogledu. Bili su veći i daleko znamenitiji od mene, mudriji i politički zreliji, koji su, polazeći od svojih plemenitih nastojanja i dalekosežnosti povezivanja ne samo Srba i Hrvata već i svih Slovena na Balkanu, u tome videli mogućnost, da ćemo se u času opasnosti lakše odupreti tuđinskim nasrtajima, kojima je kroz vekove bio izložen Balkan.
    To su koreni mog srpskog stabla, čije su žile protkale sve moje misli i svaki moj damar i daju mi snage da u borbi za slobodu Srpskog naroda budem istrajan i dosledan samom sebi. Moje srpsko osvedočenje čisto je kao suza sa izvora. Svo je u punoj svetlosti sjajne srpske prošlosti, u apoteozi herojstva srpskih generacija, koje su kroz vekove padale za ideale Srpstva, da bi večno živele. I pisanom i živom rečju ispovedam ta moja srpska osećanja, bez zazora i bez ikakve jeftine propagande, ili materijalne koristi. Probijajući se i boreći se sa mnogim teškoćama za ideale Srpstva još od rane mladosti do danas ostao sam veran tim idealima. Kroz prizmu tih mojih doživljaja i osećanja, na vrelu Srpstva nalazim nadahnuća i smisao životu. Borim se i pevam Srpstvu, i tako će biti do poslednjeg daha moga života.
    Iz ovih korena niklo je moje srpsko osvedočenje, koje je igrom sudbine i istoriskim razvojem bilo donekle pomračeno bledunjavom svetlošću integralnog jugoslovenstva, s kojeg puta me nikakva sila odvratiti neće.
    Ispisane stranice “Bratstva” za dvadest godina, od 1954. do 1974. godine, koje neke prenosim u ovu Spomenicu, ubedljivo govore ne samo o mojim naporima već i o naporima celokupne rodoljubive srpske emigracije koja me je razumela, izdašno moralno i materijalno pomogla i bez čije pomoći ne bilo na “Bratstva” ni Spomenice, dokaz su moje neograničene odanosti Srpstvu, moje čvrste i nepokolebljive vere u Srpski narod, kome je istorija, kao stožeru Balkana i nosiocu svih zdravih nacionalnih snaga i međunacionalne i verske trpeljivosti među balkanskim narodima, dodelila misiju čuvara i branioca ovog istoriskog tla od svih stranih osvajača i uticaja.

  3. Avatar

    * Borim se i pevam Srpstvu, i tako će biti do poslednjeg daha moga života…*
    ………………………………………………………………………………………………………………
    “Narod koji peva, misli i dela kao srbski, ne zaslužuje da nosi ime podjarmljenog naroda.”… Meni pak, koji sam davno prepevao Žalosnu pjesanicu plemenite Asan- aginice i za tu lepu pesmu kod mnogih probudio interesovanje, svakako je stalo do toga da usrednije preporučim jedan jezik, koji nam je sada postao pristupačan preko gramatike, rečnika i tolikih uzornih pesama. Nikada nisam prestajao da se upoznajem sa pesmama iz srbskih narečja.

    Johan Volfgang Gete (Nemačka), 1824.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *