Роман река није мртав!

Пише Наташа Анђелковић

Норвешки писац Карл Уве Кнаусгор, за само три године, од 2009. до 2011, написао је аутобиографски роман у шест књига под називом Моја борба, и изазвао својеврсну читалачку грозницу, нестрпљиво ишчекивање сваког наредног тома, упркос томе што ниједан нема мање од 500 страна

Иако је општа, светска „дијагноза“ то да се књиге, а посебно велики, епски романи, више не читају, јер су људи преусмерени на друге моделе и брзине живљења, догодио се током последњих неколико година велики обрт као деманти оваквог стања, најпре у Скандинавији, потом и у Европи и Америци, да би се обриси тог књижевног „праска“ указали и код нас. Норвешки писац Карл Уве Кнаусгор, за само три године, од 2009. до 2011, написао је аутобиографски роман у шест књига под називом Моја борба, и изазвао својеврсну читалачку грозницу, нестрпљиво ишчекивање сваког наредног тома, упркос томе што ниједан нема мање од 500 страна.

НАШ САГОВОРНИК Шта је то у садржају и начину Кнаусгоровог писања што је нагнало свеколику светску књижевну јавност да се врати читању такозваних романа река, које смо последњи пут савлађивали с Прустовим „Трагањем за изгубљеним временом“? Овде би чак морало да се допусти неком цинику да постави питање да ли смо сигурни да смо сви заиста прочитали свих једанаест Прустових томова и да смо их до краја разумели? Ако Пруста можда и нисмо, Кнаусгора свакако јесмо разумели, јер је својом прозом он постао наш саговорник, неко ко, откривајући своју духовну унутрашњост, разоткрива и нашу, неко ко пишући о својим манама, страховима, опсесијама и грешкама утиче да и ми почнемо да трагамо по својим.
На српском језику за сада су преведена и објављена прва два тома и стиче се утисак да их је публика са занимањем дочекала, да их чита и да чека „шта ће бити после“. Мада је Кнаусгор и као писац и као истоимени књижевни јунак типичан Скандинавац и његова проза је изразито обојена норвешким и шведским особеностима – како географским тако и културолошким и менталитетским – оно што он пише превазилази локалне оквире и уздиже се на универзални ниво, као прича о човеку који покушава да сагледа смисао свог живота и да се избори са својим слабостима и искушењима, и постане човек. Управо у тој тачки, у искрености и храбрости с којима се упушта у анализирање и огољавање сопственог живота и сопствене личности, сустиче се опште читалачко одобравање, разумевање, па и одушевљење овим романима, који су истовремено и мемоари и аутобиографија.
На једном месту, у другом тому, јунаку његов пријатељ Гејр, такође писац, каже како га је у вези с његовим романом потресла чињеница да је толико далеко отишао у разоткривању себе, за шта је потребна изузетна храброст. Чини се, међутим, да изузетност ових романа није толико у храбрости и огољавању, колико у способности да се од онога што је документ направи прича, а од оног што је биолошко, инстинктивно и фактографско – уметност.

„НЕМИЛОСРДНОСТ” Карл Уве Кнаусгор у првом тому исцепканим дигресијама, записима и сећањима освешћује време свог детињства, одрастања, живота у породици, школског доба, првих сексуалних спознаја, повезујући све те епизоде позадинском причом о односу са својим оцем, која ће у другом делу (првог) романа заузети централно место, али из позиције одраслог човека који се суочава са смрћу оца, а којег је изгубио много пре тог завршног чина. Кнаусгор приповедач није ни психолог ни судија, он не даје „завршну реч“, али једним наглашено непристрасним тоном којим описује своје одрастање и свога оца, дискретни развод својих родитеља, усамљеност и жеђ за породицом и топлином, он постаје немилосрдно натуралистичан сликар живота, и њему се мора веровати. Та „немилосрдност“ у нарацији долази до изражаја на страницама на којима описује затечено стање у кући у којој је отац живео са баком до своје смрти, и док читалац више не жели ни о чему другом да чита него само о томе како он и брат детерџентима спирају прљавштину и потиру наталожени воњ алкохолизма и смрти, неосетно, када склопи странице књиге, схватиће да је то био начин да разуме страшну борбу у јунаку између љубави и мржње према оцу, презира и поштовања, који га одређују и обликују као младог човека.
Хронолошког низања догађаја у Кнаусгоровим аутобиографским романима нема, али бреме емотивне недоречености из детињства повезује све те делове кроз лик јунака који је углавном растрзан и неспреман да стабилно стоји у свом животу. Зато се у другом тому обрађује период јунаковог живота скоро двадесет година касније, када је након развода и већ постигнуте професионалне афирмације као писца, напустио Норвешку и преселио се у Стокхолм. Отпочињање „новог“ живота, у новом браку, рађање деце, неће, међутим, донети очекивану срећу и хармонију, него ће, напротив, отворити терен за ново емотивно и морално лутање, преиспитивање и ломове. Жудња за оцем из првог дела, претвориће се у жудњу за писањем у другом делу. Питање „да ли сам ја отац, муж или писац“ као да заокружује други том и тај болни расцеп између три једнако јака зова унутар једне личности отварају драму идентитета.
Иако заплет, као градивни елемент романа, овде изостаје, Кнаусгор је својим приповедањем остварио нешто што би се могло назвати роман живот, а што је уједно и одговор на питање с почетка овог текста – шта ће нама књижевност и зашто бисмо ми читали књиге? Зато што је, код писаца попут Кнаусгора, у књигама живот. займ на карту сбербанка срочно без отказавзять займ онлайн на киви кошелекденежный займ онлайн