ILI-ILI I POSLE TOGA – LEČITE SE DA NE BISTE ZARAZILI SVOJ NAROD

Razmišljanja o iskušenjima i mukama u završnim danima februara prestupnog leta Gospodnjeg 2024

Bila je mučna poslednja nedelja februara prestupnog leta Gospodnjeg 2024. A ja sam se prisetio vremena kad je bilo i gore. Opet uzimam belešku iz dnevnika Gleza fon Horstenaua – a povodom preglasnih narativa o pritiscima koje trpe vlasti u Beogradu.

IZMEĐU RIBENTROPA I ANALENE „Prilikom posete predsednika srpske vlade Nedića Ribentropu i Hitleru (19. septembar, 1943), Fon Kronholc je bio prisutan kao prevodilac… Pričao mi je o susretu Nedića i Ribentropa. Razgovor je trajao gotovo tri puna sata… Kad je došlo na red pitanje službenog saopštenja, Nedić je odbio da potpiše prazan, besadržajan dokument. Ribentrop ga je besno zgužvao, a Nedić je hrabro ustao i hteo da napusti prostoriju. Samo zahvaljujući Nojbaheru izbegnuta je neprijatna situacija.“
Ne mogu da zamislim predstavnika vlasti iz Beograda da se tako postavi prema Analeni Berbok. Iako je deda Berbok bio redov u firerovom poretku i mogao se naći u ulozi počasnog pratioca Nedića do salona za razgovore, da li bi se iko usudio da misli da pritisak prostomislene Analene može biti uporediv s Ribentropovim. Ovo je, ipak, „meka okupacija“. Ništa, samo se povijaš pred frau Berbok. Evropski je da ne odbijaš ništa. I vrlo će te ceniti kad si hrabar da se ne suprotstavljaš!
„Nedićev razgovor sa Hitelrom, prema rečima Fon Kronholca, protekao je u boljoj atmosferi. Nedić, međutim, nije smeo da postavi pitanje teritorije. Hitler je takođe odbio da prizna Nedićevu Srbiju kao državu. No, kada se vratio, počele su da se šire netačne informacije o tome kako je Nedić dobio i neke teritorijalne ustupke, a koji se odnose na levu, bosansku obalu Drine. Neprijateljske radio-stanice počele su da šire vest o tome kako je Nedićeva poseta Hitleru jasan znak slabosti Nemačke.“
Eto, to su dometi pritiska 1943. Iz Beograda nema tih činova još od Miloševića, koji jeste umeo da „biču“ Vašingtonskog rajha Ričardu Holbruku odbije ponuđena zla za Srbiju. Kad su došli „pravi demokrati“, prodali su ga Hagu. Od tad je naš „evropski put“ samo samoponižavanje. Čini se da je čak i Ana Brnabić blizu da to shvati.

U REDU IZA VJOSE Čudesan primer tog demokratskog činjenja je prošlonedeljno potpisivanje Deklaracije samita Ukrajine i Jugoistočne Evrope. Dakle, vraćamo se rečniku Trećeg rajha. Jugoistok Evrope! Što je blentavi Zapadni Balkan plus Moldavija, Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Albanija pa i – novi član „Kosovo“.
Naš predsednik je hitno poručio da je odbio da „Kosovo“ bude u pojmu „naše države“ i – „ruski maligni uticaj“. Hrabro, vrištale su naslovne strane ili prve vesti svih emisija, ali – samo dok se ne pročita tekst Deklaracije.
Prva rečenica počinje: „Mi, predsednica Vjosa Osmani…“, pa onda slede imena deset učesnika a na petom mestu je i „predsednik Aleksandar Vučić“, „okupili smo se u Tirani 28. februara 2024. i izdali sledeću deklaraciju“… Možda je naš predsednik nekom portiru rekao da „Kosovo“ za Srbe nije država, ali Vjosa jeste predsednica. Jedan kroz jedan. Koliko i on sam. I potpisao je. Zašto? Možda je tim savetnika bio mamuran od prethodne večeri ili ko zna. Dobro, Srbi, previdi se dešavaju, ali ostaje slučaj „ruskog malignog uticaja“.
Pod tačkom 1 nalazimo da „ruska ničim izazvana vojna agresija na Ukrajinu“… Ničim izazvana! To više ne govori ni Bajden! I to ne što je zaboravio nego što svi saznasmo šta sve ne. A baš ovih dana objavi se da je „tokom proteklih osam godina u Ukrajini uz granicu sa Rusijom izgrađena mreža tajnih vojnih baza sredstvima CIA… ove baze uključuju i vojni bunker Oružanih snaga Ukrajine izgrađen u potpunosti sredstvima CIA, koji služi kao tajni kontrolni centar za ukrajinsku vojsku… CIA daje Ukrajini obaveštajne podatke za izvođenje ciljanih raketnih udara, a takođe prati kretanje ruske vojske na liniji kontakta“. Moj poznanik liberal bi rekao izmišljeno, ali ne da Njujork tajms, jer je to Pravda liberalnog CK.
Da naš predsednik nikad nije video nijednu drugu činjenicu, mogao ja da stavi veto na „ničim izazvana“. Jedino, ako mu se to činilo kao vest iz satiričnog Oniona. Pa je glupo da ne učestvuje u dobrom zezanju. Jer to je America’s Finest News Source.

VICEVI S PUTINOM I AMANPUROVOM Dobro ako je prošao i taj vic, ali čudno je da predsednik Srbije, države čije je iskustvo sa Haškim tribunalom i NATO-pravdom višedecenijsko, tragično i potpuno ponižavajuće, sa ostalim učesnicima samita ističe „našu čvrstu posvećenost da privedemo pravdi one pojedince odgovorne za zločine agresije, zločine protiv čovečnosti i druge zločine po međunarodnom pravu počinjene u vezi sa agresorskim ratom Rusije protiv Ukrajine“ (tačka 9).
Čudno je, jer on zna da spisak čine Vladimir Putin, Sergej Šojgu, pa svi generali ruske vojske, itd., itd… Zna, jer je iste ove pravdoljupce gledao kad su opsedali Srbe da izruče predsednike, srpske generale itd.
Dobro, Mile Dodik može objasniti predsedniku Putinu da je potpisnik imao na umu da Vladimir Vladimirovič nije Milošević i da nema svog Čedu Jovanovića, ali je neobično da naš predsednik sa ahbabima dekleracionistima obećava da će „poboljšati naše napore saradnje u borbi protiv dezinformacija, uključujući lažne narative o ratu, i da ćemo ostati posvećeni borbi protiv hibridnog ratovanja i izazova sajber bezbednosti“ (tačka 11).
Pobogu, kad su to „siroti mali hrčki“ mogli da određuju Si-En-Enu, Njujork tajmsu, Tajmu ili Volstrit džornalu šta je dezinformacija? Kome bi uopšte palo na um da ih, ovakve bedne i nemoćne, išta pita? Ako Kristijan Amanpur čuje da joj se petljaju u posao, „ne bi im zubi“. Slab će im biti izgovor da su mislili na Margaritu Simonjan. Zna se ko je namber 1.

MALO JE TO Ili, pitao sam se već na kraju snaga, zašto naš predsednik brine o posleratnom oporavku, kako se naziva planirana pljačka Ukrajine, a „angažujući sve relevantne partnere“ i to, obratite pažnju na redosled – „uključujući privatne kompanije i međunarodne finansijske institucije“. Šta, davaćemo subvencije „Blek roku“ da slučajno ne odustane? Posle ovoga ambasador Ukrajine u Tirani izjavljuje: Priznavanje Kosova samo je pitanje vremena.
I kad je srećni potpisnik mogao da sedne i sa savetnicom za medije ispije flašu belog vine – odjednom tras! Novinarsko pitanje! Pristali ste da pomognete izvođenje Putina na sud za agresiju, ničim izazvanu. Lepo. Ali to mož’ da bidne, ne mora da znači. Međutim, Evropska unija ima plan B, ako se odnekud pojavi liberalni demokrata u Rusiji, te na Vidovdan a preko Tuzle, isporuči predsednika (za koliko biliona!) da Putin odgovara „za smrt ruskog političara Alekseja Navaljnog“.
E, nije se ni osušilo mastilo na Deklaraciji Zelenski, a predsednik Srbije mora da se dovija kako o Deklaraciji Navaljni „ne zna ništa“. I referiše da mi usklađujemo svoje dokumente 64 odsto sa evropskim. Malo, Vučiću! Bez 1.064 odsto, to je kao nijedan. Svi su znali: Vjosa, Pendarovski, Jakov Milatović, Plenković, pa dalje… Svi sem Turske i Jermenije. I Srbije, jer Marko Đurić još nije na bordu.

PRIJATELJ KRADLJIVAC Predsedniku se tu mogao ukazati stari vic s beogradskog asfalta: džabe si krečio! I možda se seti Borisa Tadića od pre tuce godina: nema srpskog samoponižavanja na kojem će „zapadni prijatelji“ stati. I da počne da traži alter ego Mikija Rakića, koji/a će ga zamoliti da se vlast malo preda nekim od odličnih momaka iz Srbija protiv nasilja. Kakvih ti novovučića ima!
I „prijatelji“ iz EU trasiraju stazu za to rešenje izuzetno. Ako si najevropljanin, razumeš. Evropski parlament baš javlja: Vučić – kradljivac! Šef evropske parlamentarne misije Štefan Šenah potvrđuje da su „posmatrali samo parlamentarne izbore“, međutim „primetili smo da je mnogo više birača prijavljeno za gradske izbore“. „Nismo imali nadležnost da ovo dublje istražimo“, ali kažemo – krao je. I to je dovoljno! Nema ni potrebe da se istražuje. Rezultat se uvek znao. Zašto bi sad bilo drugačije. Od vernika „evropskog puta“ se ne očekuje buka ni oko čega. Nije se ni Boris Tadić preterano drao. Vučić će ponoviti izbore…
Ali predsednik radi do sudnjeg dana. Zove Benjamina Netanijahua. Kako odabran tajming! Dok i zapadni mediji javljaju da je intervencija u Gazi javno izvođenje genocida, predsednik Srbije ima dobru vest: „Dobar razgovor sa Benjaminom Netanijahuom o daljem unapređenju bilateralnih odnosa.“
Ne, neće Netanijahu otpriznati Kosovo, nismo mi sebične svinje pa da koristimo ovakve trenutke… Važno je da smo pokazali da visoko cenimo izuzetne radove starog prijatelja.

NA SVIM FRONTOVIMA Kad već imamo ovakvu državu, ništa logičnije nego da se i preko svakog reda ubacujemo u bezdan koji zapadna korporativno-politička moć implementira kao Četvrtu industrijsku revoluciju. Dok se sistematski uništava stočni fond Srbije (sledimo veliki primer Holandije!), mi se u čizmama od sedam milja u Surčinu bacamo na „veštačko meso“ – Nestle PBMS (Plant Based Meal Solutions) šnicle, medaljoni, prsa i file na bazi soje, glutena, ulja uljane repice, ekstrakta kvasca, brašna, sirćeta i vode, s dodatkom aroma. I pita „Vučić da li je ta vrsta hrane skuplja od proizvoda od mesa, na šta je dobio odgovor da će hrana iz te fabrike biti jeftinija. Predsedniku su pokazali biljne ćufte, ‘čiken nagets’ i druge proizvode.“ Odsad niko iz SNS-a na partijskoj krsnoj slavi, a najbolji ni u svom domu, više neće nasred stola stavljati svinjsku glavu s jabukom! Kakve odvratne scene iz doba pre Evro prajda!
Naravno da u državi tako avangardnih principa i ministarka prosvete daje izuzetni doprinos – roditelji će, ako im se ne dopada kako neki nastavnik ocenjuje njihovu decu – moći da ga izbace na ulicu. Peticiju potpiše pola roditelja, i – eto! Ali pošto je ta genijalnost valjda, ipak, blesava i za Četvrtu industrijsku, predsednik je bacio „inicijativu“ da se „još jednom razmisle o ovom pravilniku“. I, ne trepnuvši, (kakvo gubljenje vremena na razmišljanje!) dostojanstvena ministarka objavljuje da „izmene ovog dokumenta ili njegovo povlačenje, ako narušava dignitet nastavnika nisu nikakva katastrofa.“
Ne pitajte kako se niko dosad ne seti digniteta nastavnika. Da, setila bi se Dejanovićka da nije ministarka. Ovako nema potrebe.
Demokratizacija društva „na evropskom putu“, reći će zlobni, poprima znake društvenog besnila: teška zarazna bolest „od koje može oboleti svaki sisar“; simptomi: groznica, mučnina povraćanje, nekontrolisana uzbuđenja, akvafobija, zbunjenost, gubitak svesti i „jednom kada se pojave simptomi, rezultat je gotovo uvek smrt“. Da l’ bi to trebalo da ima na umu neko od upravljača ovim društvom?
Nije zbog naroda nego što se zovu ministri. Srbi, bre, rekli su vam „otporaši“ u vreme prve „obojene revolucije“ da je lat. minister – sluga. I ajmo, kad se igramo vlasti, da se držimo i evroscenarija tog pozorišta apsurda. Jedino, ako smo odlučili da poslušamo i neke drugačije poruke. Recimo, jednog Srbina koji se u ono Ribentropovo doba našao u Nemačkoj, ali ne u Berlinu nego u Dahauu.
„A vi, Srbi gde ste? Milioni Srba boje se Boga i stide se svetaca Božjih. Gde se nalazite vas nekoliko stotina što stojite ispred naroda srpskoga: da li ste sa Evropom ili sa svojim narodom? Ako kažete da ste sa Evropom, onda se brzo lečite da ne biste zarazili svoj narod. Ako li kažete da ste sa svojim narodom, pazite da se ne uhvatite u laži. Jer nije lak put narodni. To je uzan i tesan put posta i molitve i milostinje. Ali to je jedini spasonosni put. Bogu neka je slava. Amin.“ Napisa Vladika Nikolaj.