ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – ЛЕЧИТЕ СЕ ДА НЕ БИСТЕ ЗАРАЗИЛИ СВОЈ НАРОД

Размишљања о искушењима и мукама у завршним данима фебруара преступног лета Господњег 2024

Била је мучна последња недеља фебруара преступног лета Господњег 2024. А ја сам се присетио времена кад је било и горе. Опет узимам белешку из дневника Глеза фон Хорстенауа – а поводом прегласних наратива о притисцима које трпе власти у Београду.

ИЗМЕЂУ РИБЕНТРОПА И АНАЛЕНЕ „Приликом посете председника српске владе Недића Рибентропу и Хитлеру (19. септембар, 1943), Фон Кронхолц је био присутан као преводилац… Причао ми је о сусрету Недића и Рибентропа. Разговор је трајао готово три пуна сата… Кад је дошло на ред питање службеног саопштења, Недић је одбио да потпише празан, бесадржајан документ. Рибентроп га је бесно згужвао, а Недић је храбро устао и хтео да напусти просторију. Само захваљујући Нојбахеру избегнута је непријатна ситуација.“
Не могу да замислим представника власти из Београда да се тако постави према Аналени Бербок. Иако је деда Бербок био редов у фиреровом поретку и могао се наћи у улози почасног пратиоца Недића до салона за разговоре, да ли би се ико усудио да мисли да притисак простомислене Аналене може бити упоредив с Рибентроповим. Ово је, ипак, „мека окупација“. Ништа, само се повијаш пред фрау Бербок. Европски је да не одбијаш ништа. И врло ће те ценити кад си храбар да се не супротстављаш!
„Недићев разговор са Хителром, према речима Фон Кронхолца, протекао је у бољој атмосфери. Недић, међутим, није смео да постави питање територије. Хитлер је такође одбио да призна Недићеву Србију као државу. Но, када се вратио, почеле су да се шире нетачне информације о томе како је Недић добио и неке територијалне уступке, а који се односе на леву, босанску обалу Дрине. Непријатељске радио-станице почеле су да шире вест о томе како је Недићева посета Хитлеру јасан знак слабости Немачке.“
Ето, то су домети притиска 1943. Из Београда нема тих чинова још од Милошевића, који јесте умео да „бичу“ Вашингтонског рајха Ричарду Холбруку одбије понуђена зла за Србију. Кад су дошли „прави демократи“, продали су га Хагу. Од тад је наш „европски пут“ само самопонижавање. Чини се да је чак и Ана Брнабић близу да то схвати.

У РЕДУ ИЗА ВЈОСЕ Чудесан пример тог демократског чињења је прошлонедељно потписивање Декларације самита Украјине и Југоисточне Европе. Дакле, враћамо се речнику Трећег рајха. Југоисток Европе! Што је блентави Западни Балкан плус Молдавија, Румунија, Бугарска, Хрватска, Албанија па и – нови члан „Косово“.
Наш председник је хитно поручио да је одбио да „Косово“ буде у појму „наше државе“ и – „руски малигни утицај“. Храбро, вриштале су насловне стране или прве вести свих емисија, али – само док се не прочита текст Декларације.
Прва реченица почиње: „Ми, председница Вјоса Османи…“, па онда следе имена десет учесника а на петом месту је и „председник Александар Вучић“, „окупили смо се у Тирани 28. фебруара 2024. и издали следећу декларацију“… Можда је наш председник неком портиру рекао да „Косово“ за Србе није држава, али Вјоса јесте председница. Један кроз један. Колико и он сам. И потписао је. Зашто? Можда је тим саветника био мамуран од претходне вечери или ко зна. Добро, Срби, превиди се дешавају, али остаје случај „руског малигног утицаја“.
Под тачком 1 налазимо да „руска ничим изазвана војна агресија на Украјину“… Ничим изазвана! То више не говори ни Бајден! И то не што је заборавио него што сви сазнасмо шта све не. А баш ових дана објави се да је „током протеклих осам година у Украјини уз границу са Русијом изграђена мрежа тајних војних база средствима ЦИА… ове базе укључују и војни бункер Оружаних снага Украјине изграђен у потпуности средствима ЦИА, који служи као тајни контролни центар за украјинску војску… ЦИА даје Украјини обавештајне податке за извођење циљаних ракетних удара, а такође прати кретање руске војске на линији контакта“. Мој познаник либерал би рекао измишљено, али не да Њујорк тајмс, јер је то Правда либералног ЦК.
Да наш председник никад није видео ниједну другу чињеницу, могао ја да стави вето на „ничим изазвана“. Једино, ако му се то чинило као вест из сатиричног Ониона. Па је глупо да не учествује у добром зезању. Јер то је America’s Finest News Source.

ВИЦЕВИ С ПУТИНОМ И АМАНПУРОВОМ Добро ако је прошао и тај виц, али чудно је да председник Србије, државе чије је искуство са Хашким трибуналом и НАТО-правдом вишедеценијско, трагично и потпуно понижавајуће, са осталим учесницима самита истиче „нашу чврсту посвећеност да приведемо правди оне појединце одговорне за злочине агресије, злочине против човечности и друге злочине по међународном праву почињене у вези са агресорским ратом Русије против Украјине“ (тачка 9).
Чудно је, јер он зна да списак чине Владимир Путин, Сергеј Шојгу, па сви генерали руске војске, итд., итд… Зна, јер је исте ове правдољупце гледао кад су опседали Србе да изруче председнике, српске генерале итд.
Добро, Миле Додик може објаснити председнику Путину да је потписник имао на уму да Владимир Владимирович није Милошевић и да нема свог Чеду Јовановића, али је необично да наш председник са ахбабима деклерационистима обећава да ће „побољшати наше напоре сарадње у борби против дезинформација, укључујући лажне наративе о рату, и да ћемо остати посвећени борби против хибридног ратовања и изазова сајбер безбедности“ (тачка 11).
Побогу, кад су то „сироти мали хрчки“ могли да одређују Си-Ен-Ену, Њујорк тајмсу, Тајму или Волстрит џорналу шта је дезинформација? Коме би уопште пало на ум да их, овакве бедне и немоћне, ишта пита? Ако Кристијан Аманпур чује да јој се петљају у посао, „не би им зуби“. Слаб ће им бити изговор да су мислили на Маргариту Симоњан. Зна се ко је намбер 1.

МАЛО ЈЕ ТО Или, питао сам се већ на крају снага, зашто наш председник брине о послератном опоравку, како се назива планирана пљачка Украјине, а „ангажујући све релевантне партнере“ и то, обратите пажњу на редослед – „укључујући приватне компаније и међународне финансијске институције“. Шта, даваћемо субвенције „Блек року“ да случајно не одустане? После овога амбасадор Украјине у Тирани изјављује: Признавање Косова само је питање времена.
И кад је срећни потписник могао да седне и са саветницом за медије испије флашу белог вине – одједном трас! Новинарско питање! Пристали сте да помогнете извођење Путина на суд за агресију, ничим изазвану. Лепо. Али то мож’ да бидне, не мора да значи. Међутим, Европска унија има план Б, ако се однекуд појави либерални демократа у Русији, те на Видовдан а преко Тузле, испоручи председника (за колико билиона!) да Путин одговара „за смрт руског политичара Алексеја Наваљног“.
Е, није се ни осушило мастило на Декларацији Зеленски, а председник Србије мора да се довија како о Декларацији Наваљни „не зна ништа“. И реферише да ми усклађујемо своје документе 64 одсто са европским. Мало, Вучићу! Без 1.064 одсто, то је као ниједан. Сви су знали: Вјоса, Пендaровски, Јаков Милатовић, Пленковић, па даље… Сви сем Турске и Јерменије. И Србије, јер Марко Ђурић још није на борду.

ПРИЈАТЕЉ КРАДЉИВАЦ Председнику се ту могао указати стари виц с београдског асфалта: џабе си кречио! И можда се сети Бориса Тадића од пре туце година: нема српског самопонижавања на којем ће „западни пријатељи“ стати. И да почне да тражи алтер его Микија Ракића, који/а ће га замолити да се власт мало преда неким од одличних момака из Србија против насиља. Каквих ти нововучића има!
И „пријатељи“ из ЕУ трасирају стазу за то решење изузетно. Ако си најевропљанин, разумеш. Европски парламент баш јавља: Вучић – крадљивац! Шеф европске парламентарне мисије Штефан Шенах потврђује да су „посматрали само парламентарне изборе“, међутим „приметили смо да је много више бирача пријављено за градске изборе“. „Нисмо имали надлежност да ово дубље истражимо“, али кажемо – крао је. И то је довољно! Нема ни потребе да се истражује. Резултат се увек знао. Зашто би сад било другачије. Од верника „европског пута“ се не очекује бука ни око чега. Није се ни Борис Тадић претерано драо. Вучић ће поновити изборе…
Али председник ради до судњег дана. Зове Бењамина Нетанијахуа. Како одабран тајминг! Док и западни медији јављају да је интервенција у Гази јавно извођење геноцида, председник Србије има добру вест: „Добар разговор са Бењамином Нетанијахуом о даљем унапређењу билатералних односа.“
Не, неће Нетанијаху отпризнати Косово, нисмо ми себичне свиње па да користимо овакве тренутке… Важно је да смо показали да високо ценимо изузетне радове старог пријатеља.

НА СВИМ ФРОНТОВИМА Кад већ имамо овакву државу, ништа логичније него да се и преко сваког реда убацујемо у бездан који западна корпоративно-политичка моћ имплементира као Четврту индустријску револуцију. Док се систематски уништава сточни фонд Србије (следимо велики пример Холандије!), ми се у чизмама од седам миља у Сурчину бацамо на „вештачко месо“ – Nestle PBMS (Plant Based Meal Solutions) шницле, медаљони, прса и филе на бази соје, глутена, уља уљане репице, екстракта квасца, брашна, сирћета и воде, с додатком арома. И пита „Вучић да ли је та врста хране скупља од производа од меса, на шта је добио одговор да ће храна из те фабрике бити јефтинија. Председнику су показали биљне ћуфте, ‘чикен нагетс’ и друге производе.“ Одсад нико из СНС-а на партијској крсној слави, а најбољи ни у свом дому, више неће насред стола стављати свињску главу с јабуком! Какве одвратне сцене из доба пре Евро прајда!
Наравно да у држави тако авангардних принципа и министарка просвете даје изузетни допринос – родитељи ће, ако им се не допада како неки наставник оцењује њихову децу – моћи да га избаце на улицу. Петицију потпише пола родитеља, и – ето! Али пошто је та генијалност ваљда, ипак, блесава и за Четврту индустријску, председник је бацио „иницијативу“ да се „још једном размисле о овом правилнику“. И, не трепнувши, (какво губљење времена на размишљање!) достојанствена министарка објављује да „измене овог документа или његово повлачење, ако нарушава дигнитет наставника нису никаква катастрофа.“
Не питајте како се нико досад не сети дигнитета наставника. Да, сетила би се Дејановићка да није министарка. Овако нема потребе.
Демократизација друштва „на европском путу“, рећи ће злобни, поприма знаке друштвеног беснила: тешка заразна болест „од које може оболети сваки сисар“; симптоми: грозница, мучнина повраћање, неконтролисана узбуђења, аквафобија, збуњеност, губитак свести и „једном када се појаве симптоми, резултат је готово увек смрт“. Да л’ би то требало да има на уму неко од управљача овим друштвом?
Није због народа него што се зову министри. Срби, бре, рекли су вам „отпораши“ у време прве „обојене револуције“ да је лат. minister – слуга. И ајмо, кад се играмо власти, да се држимо и евросценарија тог позоришта апсурда. Једино, ако смо одлучили да послушамо и неке другачије поруке. Рецимо, једног Србина који се у оно Рибентропово доба нашао у Немачкој, али не у Берлину него у Дахауу.
„А ви, Срби где сте? Милиони Срба боје се Бога и стиде се светаца Божјих. Где се налазите вас неколико стотина што стојите испред народа српскога: да ли сте са Европом или са својим народом? Ако кажете да сте са Европом, онда се брзо лечите да не бисте заразили свој народ. Ако ли кажете да сте са својим народом, пазите да се не ухватите у лажи. Јер није лак пут народни. То је узан и тесан пут поста и молитве и милостиње. Али то је једини спасоносни пут. Богу нека је слава. Амин.“ Написа Владика Николај.