NEMAČKE TRUPE VAN NEMAČKE – ZNAK DUBOKE KRIZE NATO-a

Zapadna vojna alijansa sve nemoćnija

Zbog naglašene brige SAD za Izrael, koji je u ratu s Hamasom, jača uverenje da je katastrofa Ukrajine neminovna, odnosno da se rat protiv Rusije ne može dobiti

Proksi rat u Ukrajini iscrpeo je gotovo sve potencijale NATO-a, a prava brojčana kriza kapaciteta proizvodnje i uskladištenih količina modernog teškog naoružanja, sitne i krupne municije, kao i logistike u celini, došla je do izražaja tek otvaranjem rata na Bliskom istoku, gde za Amerikance bezbednost Izraela ima apsolutni prioritet. I finansijsku pomoć iz američkog budžeta blokirao je Kongres, uprkos vapajima zbunjenog Džozefa Bajdena. Sve je jasnije da je Ukrajina ostavljena na cedilu kao propala investicija.
U isto vreme, ruska strana nema problema ni s proizvodnjom ni s kapacitetima, pa zaključak o pravcu razvoja situacije u Ukrajini nije teško izvući. Poneki ukrajinski general, kome je svega dosta, bukvalno reskirajući glavu, progovori o tome da je katastrofa Ukrajine neminovna i da se rat protiv Rusije ne može dobiti. Pre njih o tome su govorili i zapadni generali i stratezi, uglavnom oni izvan stroja, ali sposobni da procenjuju. Jedino zapadni političari još uvek vide ofanzivu ukrajinske vojske iako nje nema.

UCENJENI NEMCI Sebičnost NATO članica u pogledu tereta koji treba preuzeti i žrtava koje treba podneti kako bi se dala nova „infuzija“ ukrajinskoj vojsci postaje sve izraženija s pogoršanjem položaja te vojske na frontu. Situacija podseća na onu iz vremena najžešće epidemije virusa korona. Istovremeno, Amerika teret ukrajinskog rata sve očiglednije prebacuje na evropske saveznike, pre svega na Nemačku, čiji su lideri pod apsolutnom kontrolom CIA. Tamo su na političke funkcije namerno podmetani i forsirani bliži ili dalji potomci poznatih fašista ili oni skloni korupciji, kako bi tako kompromitovani i ucenjeni bili apsolutno poslušni. Zato nema primera, sem donekle Angele Merkel, da je neki nemački lider ili zvaničnik pružio bilo kakav otpor američkim planovima suprotnim nemačkim strateškim interesima.
I zato je jasno da, kad se Amerika izmakne, pleća mora da podmetne Nemačka, što jasno najavljuju i kancelar Olaf Šolc i ministar odbrane Boris Pistorijus. Preko noći je stvorena klima „da Bundesver ponovo mora da postane sposoban za rat“, a svima je jasno da to nije nemačka nego američka ideja. Šta bi sa američkim stavom da su u Nemačkoj zato da bi sprečili upravo ono što sada teatralno najavljuju Šolc i Pistorijus? Iako je to neprijatna senzacija, jer Nemačka prvi put nakon poraza Hitlerove armade šalje trupe van svojih granica, niko ne reaguje. Naravno, svi su shvatili šta to znači, ali sebično razmišljanje glavnog NATO partnera ide logikom – bolje Nemci nego mi da idemo „mečki na rupu“.
Uvod u „situaciju“ dali su zvaničnici EU: „Rusija je strateška pretnja za Evropu, moramo biti spremni za dugoročni sukob visokog intenziteta protiv Rusije.“ A dok govore o evropskim kapacitetima, u stvari misle na Nemačku. Iako deluje kao da je Nemačka jedva dočekala da preuzme vojnu inicijativu, svi znaju da to nije tako nego da je tajna direktiva u pitanju i da su oštre izjave Šolca i Pistorijusa iznude ucenjenih ljudi. Nemački ministar odbrane kaže: „Hoćemo i spremni smo da branimo teritoriju NATO-a“, a niti su spremni, niti imaju vojne kapacitete. Potpisan je sporazum između ministarstava odbrane Litvanije i Nemačke o trajnom stacioniranju nemačke brigade u Litvaniji, u blizini Vilnjusa. U pitanju je 4.800 nemačkih vojnika i oficira i 200 civila za koje se Litvanija obavezala da će im obezbediti sve uslove za funkcionisanje, kako vojnu infrastrukturu, tako stanove za njihove porodice, kao i vrtiće i škole na nemačkom jeziku. Nemački lideri svesno obmanjuju svoje građane pričom da su zaista nešto značajno dobili „preuzimanjem liderske odgovornosti na istočnom krilu NATO-a“.

NEJAKI NASPRAM JAKOG Istina o odlasku „pancer brigade“ na samo 100 kilometara od ruske granice je sasvim drugačija, i nije nimalo svetla ni za Nemačku ni za NATO. „Panceri“ su to samo na papiru – ta brigada ima samo jedan oklopni bataljon i to bez tenkova. Svoje tenkove „leopard 2“ (verovatno po američkom zahtevu) poslali su u Ukrajinu, gde su zaista brzo uništeni pa sada čekaju da se naprave drugi koji će im naknadno biti dostavljeni u Litvaniju. Nemačka nije vojna sila, ima samo 226 tenkova, čak manje i od Srbije koja ima 323, dok Rusija ima više od 12.000 tenkova. Brigada će za operativnu upotrebu biti spremna tek 2027. godine a sada nespremni idu baš „mečki na rupu“, na najneuralgičniju tačku na planeti – da svojom blizinom provociraju i prete Rusiji u vezi s koridorom Suvalki između ruske enklave Kalinjingrad i Belorusije. To je prostor dužine 100 kilometara gde najpre može doći do direktnog sudara Rusije i NATO-a.
Ispada da je NATO nemoćan da kvalitetno podrži vojnu inicijativu u Ukrajini, pa se odlučio na ovakve političke i propagandne poteze koji treba da podignu izgubljeni moral ukrajinskoj vojsci i istovremeno uplaše i zavaraju rusku stranu. Ponovo se radi o pogrešnoj proceni i potezu koji zaista može biti katastrofalno kontraproduktivan. Ako uopšte u tome postoji vojna ideja, ona je da se ugrožavanjem koridora Suvalki deo ruskih snaga povuče iz Ukrajine i tako oslabi pritisak na ukrajinsku vojsku – znači, ako ne možemo da pojačamo ukrajinsku vojsku, hajde da smanjimo ofanzivni pritisak ruskih jedinica. Ruski generalštab neće nasesti na takvu podvalu i takva varka sigurno neće sprečiti eventualnu rusku zimsku ofanzivu.
Isto tako su providne i političke izjave lidera EU koje treba da nadomeste zastoj u redovnom snabdevanju ukrajinskih snaga. Tako šef evropske diplomatije Žozep Borelj u izjavama zaobilazi vojnu situaciju u Ukrajini, i kaže da „Rusija moralno i politički gubi rat“. Pokušavajući da običnim blefom digne potonuli evropski moral, Borelj čak ne bira reči i istupa rasistički – naziva Evropu „rajskom baštom“ koja se mora zaštititi od džungle. Naravno, džungla su svi ostali, a ne vidi, ili se samo pravi da ne vidi, da upravo ta njegova „rajska bašta“ usled ekonomske krize izazvane nedostatkom ruskih energenata, finansiranjem rata u Ukrajini i najezdom migranata, postaje prava džungla.
Dok najveće nemačke kompanije protestuju, pa i tuže državu da je neodgovornim vođenjem politike stvorila uslove u kojima ekonomija ne može da funkcioniše, naglo raste broj samoubistava kod migranata pošto su shvatili gde su došli. Retoričkim manipulacijama Borelj pokušava da uveri Evropljane, pogotovo mlade ljude, studente, da su u opasnosti i da moraju da se brane, opet preko „rajske bašte“ – „Veći deo ostatka sveta je džungla, a džungla bi mogla da napadne baštu. Baštovani bi trebalo da vode računa o tome.“ Međutim, oni kojima se obraća odavno su shvatili da ih u stvari ugrožavaju vlastite političke elite svojim agresivnim i nepromišljenim odlukama.

PODSTREK RUSKOJ MOBILIZACIJI Nema sumnje da će raspoređivanje nemačkih snaga na ruskim granicama probuditi neprijatna istorijska sećanja na ogromne ruske žrtve u Drugom svetskom ratu. Nema Rusa koji se ne sećaju stradanja civila u opkoljenom Lenjingradu (sada Sankt Peterburgu), i koji nisu posetili Piskarevsko groblje u tom gradu koje čuva sećanja na 470.000 umrlih od gladi, hladnoće i nemačkog granitiranja, i 50.000 ruskih vojnika koji su poginuli braneći grad, a sada se na tom strateškom pravcu ponovo raspoređuje nemačka vojska sa sličnom dozom mržnje prema Rusima. Male su šanse da raspoređivanje nemačke vojske na rusku granice mobiliše evropske narode za rat protiv Rusije, ali će i te kako podstaći veliki broj Rusa da se dobrovoljno jave za eventualnu borbu protiv nemačke vojske koja ih podseća na fašističku opasnost. Sigurno je da predsednik Rusije Vladimir Putin više neće imati problema s regrutacijom dok Ukrajina u nedostatku vojno sposobnih ljudi počinje da regrutuje žene i starce. Sem toga i brojčani odnos moderne ratne tehnike siguran je signal ko će biti pobednik u ukrajinskom ratu, bez obzira kada će se on i kako završiti, pregovorima ili totalnim porazom i kapitulacijom ukrajinske vojske.
Međutim, nije više u pitanju samo Ukrajina. Da jeste, Kolektivni zapad bi već prelomio. U Ukrajini nije poražena samo ukrajinska vojska nego zapadna alijansa u proksi ratu koji su vodili preko ukrajinskih leđa. NATO sada ima samo dve mogućnosti, da odmah prekine sukob i ogoli sopstvenu nemoć i neefikasnost ili da rat što duže razvlači bez šansi da ga dobije. Jednostavno, NATO protiv velikih sila ne funkcioniše ni približno kako se očekivalo nakon demonstracija sile protiv malih država, tako da se sada otvora i pitanje svrhe njegovog postojanja.

ULOGA POLJSKE U ovom trenutku ispred NATO-a odlučnu konfrontaciju s Rusijom preuzima samo Poljska i prihvata opasnu ulogu koju je svojevremeno Turska odbila da igra. Takvu ulogu priželjkuju i tri pribaltičke države – Litvanija, Letonija i Estonija, ali samo Poljska ima dovoljno jaku vojsku koja u slučaju sudara velikih sila može biti pretnja Rusiji. Pribaltičke zemlje mogu ustupiti teritoriju, kao što sada radi Litvanija, ali to u strateškom smislu ne znači mnogo jer njihov prostor nema dovoljnu dubinu za vođenje velikih borbenih operacija. Ukrajinska vojska bila je takođe jaka, godinama opremana i uvežbavana po NATO standardima, ali je sada takoreći fizički i psihički uništena i nalazi se u jadnom stanju. Sada sve zavisi od Poljske i njenog rukovodstva, koje je još uvek veoma servilno kada je u pitanju stacioniranje američkih formacija, pa i raketnih postrojenja kao potencijalne nuklearne pretnje s njene teritorije.
Dogovoreno je stalno prisustvo američkih vojnika u vojnoj bazi SAD u Povidzu, u centralnoj Poljskoj, kako kažu „zbog sigurnosti Poljske i istočnog krila NATO-a“, a trenutno je na području ove zemlje oko 10.000 američkih vojnika. Međutim, to je nepouzdano na duge staze i preko noći može da se promeni ako na američkim predsedničkim izborima pobedi Trampova opcija. Servilnost kakvu pokazuje Poljska nekada je pokazivala Turska, gde je baza Indžirlik bila jedna od najvažnijih među oko 800 američkih vojnih baza u svetu, pogotovo u vreme Hladnog rata. Turska je bila jedna od najvažnijih i najpouzdanijih članica Alijanse i sa svojih 85 miliona stanovnika bila je osnovna NATO pešadija. Stratezi NATO-a svojevremeno su planirali da Turska preuzme direktnu konfrontaciju s Rusijom. Kada je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan odbio da s turskom vojskom uđe u rat u Siriji, poremetio je američke strateške interese i poljuljao čvrstinu zapadnog vojnog saveza. Zato je planirano njegovo svrgavanje, pa i likvidacija. Spasle su ga blagovremene informacije upravo od ruskih obaveštajnih službi.
Zamena za tursku NATO pešadiju trebalo je da budu Ukrajina i Poljska, koje zajedno imaju (imale su) 82 miliona stanovnika, približno koliko i Turska. Sada je Ukrajina iscrpljena i pred porazom i sve je spalo na Poljsku, tako da je i ovaj zamišljeni agresivni projekat Alijanse praktično propao. Druge NATO članice u Evropi ne pokazuju ni približno želju da se sukobe s Rusijom, kao na primer Rumunija, iako je tamo stacionirana elitna američka 101. vazdušno-desantna divizija „Vrišteći orlovi“, pa i neki raketni sistemi kao potencijalna nuklearna opasnost po Rusiju.
Pitanje je do kada će i Poljska biti tako čvrsta karika SAD i NATO-a jer su i sami veoma zainteresovani za deo Ukrajine koji Poljaci smatraju svojim po osnovu istorijskih razloga – to je deo Galicije oko grada Lavova. Pri tome ne zaboravljaju pogrom Poljaka na tom području koji su izvršile ukrajinske fašističke formacije Stepana Bandere, koga aktuelna vlast u Ukrajini pokušava nametnuti za nacionalnog junaka. Sve ukazuje na veliku krizu NATO-a koja je kulminirala nerazumnom i kontraproduktivnom odlukom da se Nemačkoj ponovo dozvoli da postane vojna sila u Evropi i da svoje snage šalje na granice Rusije. Neće to ugroziti Rusiju jer ona, za Zapad potpuno neočekivano, jača u svakom pogledu, pogotovo vojno, ali svetski mir i te kako može da ugrozi. Kad god je Nemačka postala vojna sila, svi smo bili u opasnosti.