НЕМАЧКЕ ТРУПЕ ВАН НЕМАЧКЕ – ЗНАК ДУБОКЕ КРИЗЕ НАТО-а

Западна војна алијанса све немоћнија

Због наглашене бриге САД за Израел, који је у рату с Хамасом, јача уверење да је катастрофа Украјине неминовна, односно да се рат против Русије не може добити

Прокси рат у Украјини исцрпео је готово све потенцијале НАТО-а, а права бројчана криза капацитета производње и ускладиштених количина модерног тешког наоружања, ситне и крупне муниције, као и логистике у целини, дошла је до изражаја тек отварањем рата на Блиском истоку, где за Американце безбедност Израела има апсолутни приоритет. И финансијску помоћ из америчког буџета блокирао је Конгрес, упркос вапајима збуњеног Џозефа Бајдена. Све је јасније да је Украјина остављена на цедилу као пропала инвестиција.
У исто време, руска страна нема проблема ни с производњом ни с капацитетима, па закључак о правцу развоја ситуације у Украјини није тешко извући. Понеки украјински генерал, коме је свега доста, буквално рескирајући главу, проговори о томе да је катастрофа Украјине неминовна и да се рат против Русије не може добити. Пре њих о томе су говорили и западни генерали и стратези, углавном они изван строја, али способни да процењују. Једино западни политичари још увек виде офанзиву украјинске војске иако ње нема.

УЦЕЊЕНИ НЕМЦИ Себичност НАТО чланица у погледу терета који треба преузети и жртава које треба поднети како би се дала нова „инфузија“ украјинској војсци постаје све израженија с погоршањем положаја те војске на фронту. Ситуација подсећа на ону из времена најжешће епидемије вируса корона. Истовремено, Америка терет украјинског рата све очигледније пребацује на европске савезнике, пре свега на Немачку, чији су лидери под апсолутном контролом ЦИА. Тамо су на политичке функције намерно подметани и форсирани ближи или даљи потомци познатих фашиста или они склони корупцији, како би тако компромитовани и уцењени били апсолутно послушни. Зато нема примера, сем донекле Ангеле Меркел, да је неки немачки лидер или званичник пружио било какав отпор америчким плановима супротним немачким стратешким интересима.
И зато је јасно да, кад се Америка измакне, плећа мора да подметне Немачка, што јасно најављују и канцелар Олаф Шолц и министар одбране Борис Писторијус. Преко ноћи је створена клима „да Бундесвер поново мора да постане способан за рат“, а свима је јасно да то није немачка него америчка идеја. Шта би са америчким ставом да су у Немачкој зато да би спречили управо оно што сада театрално најављују Шолц и Писторијус? Иако је то непријатна сензација, јер Немачка први пут након пораза Хитлерове армаде шаље трупе ван својих граница, нико не реагује. Наравно, сви су схватили шта то значи, али себично размишљање главног НАТО партнера иде логиком – боље Немци него ми да идемо „мечки на рупу“.
Увод у „ситуацију“ дали су званичници ЕУ: „Русија је стратешка претња за Европу, морамо бити спремни за дугорочни сукоб високог интензитета против Русије.“ А док говоре о европским капацитетима, у ствари мисле на Немачку. Иако делује као да је Немачка једва дочекала да преузме војну иницијативу, сви знају да то није тако него да је тајна директива у питању и да су оштре изјаве Шолца и Писторијуса изнуде уцењених људи. Немачки министар одбране каже: „Хоћемо и спремни смо да бранимо територију НАТО-а“, а нити су спремни, нити имају војне капацитете. Потписан је споразум између министарстава одбране Литваније и Немачке о трајном стационирању немачке бригаде у Литванији, у близини Вилњуса. У питању је 4.800 немачких војника и официра и 200 цивила за које се Литванија обавезала да ће им обезбедити све услове за функционисање, како војну инфраструктуру, тако станове за њихове породице, као и вртиће и школе на немачком језику. Немачки лидери свесно обмањују своје грађане причом да су заиста нешто значајно добили „преузимањем лидерске одговорности на источном крилу НАТО-а“.

НЕЈАКИ НАСПРАМ ЈАКОГ Истина о одласку „панцер бригаде“ на само 100 километара од руске границе је сасвим другачија, и није нимало светла ни за Немачку ни за НАТО. „Панцери“ су то само на папиру – та бригада има само један оклопни батаљон и то без тенкова. Своје тенкове „леопард 2“ (вероватно по америчком захтеву) послали су у Украјину, где су заиста брзо уништени па сада чекају да се направе други који ће им накнадно бити достављени у Литванију. Немачка није војна сила, има само 226 тенкова, чак мање и од Србије која има 323, док Русија има више од 12.000 тенкова. Бригада ће за оперативну употребу бити спремна тек 2027. године а сада неспремни иду баш „мечки на рупу“, на најнеуралгичнију тачку на планети – да својом близином провоцирају и прете Русији у вези с коридором Сувалки између руске енклаве Калињинград и Белорусије. То је простор дужине 100 километара где најпре може доћи до директног судара Русије и НАТО-а.
Испада да је НАТО немоћан да квалитетно подржи војну иницијативу у Украјини, па се одлучио на овакве политичке и пропагандне потезе који треба да подигну изгубљени морал украјинској војсци и истовремено уплаше и заварају руску страну. Поново се ради о погрешној процени и потезу који заиста може бити катастрофално контрапродуктиван. Ако уопште у томе постоји војна идеја, она је да се угрожавањем коридора Сувалки део руских снага повуче из Украјине и тако ослаби притисак на украјинску војску – значи, ако не можемо да појачамо украјинску војску, хајде да смањимо офанзивни притисак руских јединица. Руски генералштаб неће насести на такву подвалу и таква варка сигурно неће спречити евентуалну руску зимску офанзиву.
Исто тако су провидне и политичке изјаве лидера ЕУ које треба да надоместе застој у редовном снабдевању украјинских снага. Тако шеф европске дипломатије Жозеп Борељ у изјавама заобилази војну ситуацију у Украјини, и каже да „Русија морално и политички губи рат“. Покушавајући да обичним блефом дигне потонули европски морал, Борељ чак не бира речи и иступа расистички – назива Европу „рајском баштом“ која се мора заштитити од џунгле. Наравно, џунгла су сви остали, а не види, или се само прави да не види, да управо та његова „рајска башта“ услед економске кризе изазване недостатком руских енергената, финансирањем рата у Украјини и најездом миграната, постаје права џунгла.
Док највеће немачке компаније протестују, па и туже државу да је неодговорним вођењем политике створила услове у којима економија не може да функционише, нагло расте број самоубистава код миграната пошто су схватили где су дошли. Реторичким манипулацијама Борељ покушава да увери Европљане, поготово младе људе, студенте, да су у опасности и да морају да се бране, опет преко „рајске баште“ – „Већи део остатка света је џунгла, а џунгла би могла да нападне башту. Баштовани би требало да воде рачуна о томе.“ Међутим, они којима се обраћа одавно су схватили да их у ствари угрожавају властите политичке елите својим агресивним и непромишљеним одлукама.

ПОДСТРЕК РУСКОЈ МОБИЛИЗАЦИЈИ Нема сумње да ће распоређивање немачких снага на руским границама пробудити непријатна историјска сећања на огромне руске жртве у Другом светском рату. Нема Руса који се не сећају страдања цивила у опкољеном Лењинграду (сада Санкт Петербургу), и који нису посетили Пискаревско гробље у том граду које чува сећања на 470.000 умрлих од глади, хладноће и немачког гранитирања, и 50.000 руских војника који су погинули бранећи град, а сада се на том стратешком правцу поново распоређује немачка војска са сличном дозом мржње према Русима. Мале су шансе да распоређивање немачке војске на руску границе мобилише европске народе за рат против Русије, али ће и те како подстаћи велики број Руса да се добровољно јаве за евентуалну борбу против немачке војске која их подсећа на фашистичку опасност. Сигурно је да председник Русије Владимир Путин више неће имати проблема с регрутацијом док Украјина у недостатку војно способних људи почиње да регрутује жене и старце. Сем тога и бројчани однос модерне ратне технике сигуран је сигнал ко ће бити победник у украјинском рату, без обзира када ће се он и како завршити, преговорима или тоталним поразом и капитулацијом украјинске војске.
Међутим, није више у питању само Украјина. Да јесте, Колективни запад би већ преломио. У Украјини није поражена само украјинска војска него западна алијанса у прокси рату који су водили преко украјинских леђа. НАТО сада има само две могућности, да одмах прекине сукоб и оголи сопствену немоћ и неефикасност или да рат што дуже развлачи без шанси да га добије. Једноставно, НАТО против великих сила не функционише ни приближно како се очекивало након демонстрација силе против малих држава, тако да се сада отвора и питање сврхе његовог постојања.

УЛОГА ПОЉСКЕ У овом тренутку испред НАТО-а одлучну конфронтацију с Русијом преузима само Пољска и прихвата опасну улогу коју је својевремено Турска одбила да игра. Такву улогу прижељкују и три прибалтичке државе – Литванија, Летонија и Естонија, али само Пољска има довољно јаку војску која у случају судара великих сила може бити претња Русији. Прибалтичке земље могу уступити територију, као што сада ради Литванија, али то у стратешком смислу не значи много јер њихов простор нема довољну дубину за вођење великих борбених операција. Украјинска војска била је такође јака, годинама опремана и увежбавана по НАТО стандардима, али је сада такорећи физички и психички уништена и налази се у јадном стању. Сада све зависи од Пољске и њеног руководства, које је још увек веома сервилно када је у питању стационирање америчких формација, па и ракетних постројења као потенцијалне нуклеарне претње с њене територије.
Договорено је стално присуство америчких војника у војној бази САД у Повидзу, у централној Пољској, како кажу „због сигурности Пољске и источног крила НАТО-а“, а тренутно је на подручју ове земље око 10.000 америчких војника. Међутим, то је непоуздано на дуге стазе и преко ноћи може да се промени ако на америчким председничким изборима победи Трампова опција. Сервилност какву показује Пољска некада је показивала Турска, где је база Инџирлик била једна од најважнијих међу око 800 америчких војних база у свету, поготово у време Хладног рата. Турска је била једна од најважнијих и најпоузданијих чланица Алијансе и са својих 85 милиона становника била је основна НАТО пешадија. Стратези НАТО-а својевремено су планирали да Турска преузме директну конфронтацију с Русијом. Када је турски председник Реџеп Тајип Ердоган одбио да с турском војском уђе у рат у Сирији, пореметио је америчке стратешке интересе и пољуљао чврстину западног војног савеза. Зато је планирано његово свргавање, па и ликвидација. Спасле су га благовремене информације управо од руских обавештајних служби.
Замена за турску НАТО пешадију требало је да буду Украјина и Пољска, које заједно имају (имале су) 82 милиона становника, приближно колико и Турска. Сада је Украјина исцрпљена и пред поразом и све је спало на Пољску, тако да је и овај замишљени агресивни пројекат Алијансе практично пропао. Друге НАТО чланице у Европи не показују ни приближно жељу да се сукобе с Русијом, као на пример Румунија, иако је тамо стационирана елитна америчка 101. ваздушно-десантна дивизија „Вриштећи орлови“, па и неки ракетни системи као потенцијална нуклеарна опасност по Русију.
Питање је до када ће и Пољска бити тако чврста карика САД и НАТО-а јер су и сами веома заинтересовани за део Украјине који Пољаци сматрају својим по основу историјских разлога – то је део Галиције око града Лавова. При томе не заборављају погром Пољака на том подручју који су извршиле украјинске фашистичке формације Степана Бандере, кога актуелна власт у Украјини покушава наметнути за националног јунака. Све указује на велику кризу НАТО-а која је кулминирала неразумном и контрапродуктивном одлуком да се Немачкој поново дозволи да постане војна сила у Европи и да своје снаге шаље на границе Русије. Неће то угрозити Русију јер она, за Запад потпуно неочекивано, јача у сваком погледу, поготово војно, али светски мир и те како може да угрози. Кад год је Немачка постала војна сила, сви смо били у опасности.