U toku je raspeće – Bog se bori s đavolom

Nikolaj Kolja Burljajev

Ne postoji mesto na kugli zemaljskoj kao što je Kosovo i Metohija – na tako malom prostoru s 1.500 bogomolja pale crkve, ruše krstove i kopaju oči Isusu Hristu

Uživotu sam bio na mnogo liturgija. Svake subote i nedelje sam u crkvi. Ali samo u Dečanima sam osetio nešto što nisam nikada pre ni posle toga. Trideset monaha je živelo pod stražom italijanskih vojnika koje ubijaju Albanci. Kada sam bio tamo, dotad su ubili 21 italijanskog vojnika. Monasi su mogli da izlaze izvan zidina manastira samo u pratnji četiri Italijana koji su ih čuvali. Stigli smo u pet ujutru u Dečane na liturgiju, koju ću pamtiti do kraja života. Sećam se da je u neosvetljenom hramu, gde je bila samo blaga jutarnja sunčeva svetlost, vladala tišina. Trideset srpskih monaha, obučenih u belo, leteli su po hramu kao anđeli, hodali, molili se. Posmatrao sam ih i to je za mene bila glavna liturgija. A zbog čega glavna? Tih 30 monaha prinose sebe kao žrtvu, žrtvu krstu. Oni mogu da budu ubijeni svakog trenutka, s tim znanjem služe Gospodu. Otišao sam s Kosova sa uverenjem da će proći vreme i da će Kosovo, srce Srbije, ponovo kucati kao srpsko srce – kaže u nastavku razgovora za „Pečat“ Nikolaj Kolja Burljajev, jedan od najistaknutijih savremenih ruskih umetnika.
Kosovo i Metohiju posetili ste odmah nakon zvaničnog prekida sukoba. U kakvom sećanju vam je ostalo putovanje u svetu srpsku zemlju koja je tih dana zvanično postala okupirana?
Zaista sam želeo da odem na Kosovo i tim povodom zamolio sam našeg ambasadora u Beogradu da mi pomogne. Odgovorio mi je da ne može da mi garantuje bezbednost. Tada su se moji srpski prijatelji dogovorili s Kforom da nas prate i čuvaju. Bilo je to neverovatno putovanje, prvo putovanje ličnosti iz sveta kulture – nas troje Rusa i šestoro Srba.
Sećam se kako smo se vozili autobusom, nas devetoro i naoružano italijansko obezbeđenje. Na prozorima su bile zavese. Rečeno nam je da ih ne pomeramo jer ako Albanci vide da su tu Rusi i Srbi, svašta može da se desi, a Italijani, s druge strane, nemaju ovlašćenja da pucaju i ubijaju. Vozili smo se tim autobusom s navučenim zavesama dok našem ruskom reditelju beloruskog porekla Mihailu Ptašuku nije sve dosadilo. Otvorio je putnu torbu, izvadio flašu beloruske votke, otvorio je i dao Italijanu. Italijan je uzeo. Posle 15 minuta svukli smo zavese i zapevali „Tamo daleko“. Eto, tako je bilo. Bio je to trenutak inspiracije i otkrivanja istine.
Otad do danas malo se šta promenilo – KiM je i dalje pod okupacijom i zastavom samoproklamovane države. Kako vidite budućnost Kosova i Metohije u svetlu novih podela, novih granica?
Pitanje Kosova je najvažnije pitanje za Srbiju. Srbija se nikada neće pomiriti sa činjenicom da joj je ukradeno Kosovo, srce srpskog naroda, gde ima 1.500 crkava na veoma malom prostoru. Takvo mesto ne postoji nigde više na planeti – 1.500 crkava koje pale, ruše krstove, kopaju oči Isusu Hristu… U toku je raspeće, đavo se bori s Bogom.
Zbog nepromišljenosti prethodnih vođa, dozvolili ste da se na srpsku zemlju dosele ljudi, tuđi po duhu – Albanci. Šta njima znači Kosovo? A za vas je Kosovo sve, to je vaše srce. Ono još kuca i nastaviće da kuca. Pokušaće da učine nešto strašno Kosovu, da oteraju sve Srbe odatle, ali proći će neko vreme, ne znam koliko, 5, 10, 20 godina, i Srbija će biti kosovska i Kosovo će biti srpsko.
Tokom vašeg nedavnog boravka u Srbiji sreli ste se s patrijarhom Porfirijem. Kako je protekao taj susret?
S patrijarhom Porfirijem sam se susretao i ranije u manastiru Kovilj, kada je tamo bio iguman. Podsetio me je na to da smo se sreli tri puta. Imali smo veoma jednostavnu, bratsku komunikaciju, zadivljujuću, od srca srcu. Razgovarali smo o veoma važnim tačkama za život srpske i ruske crkve i njihovoj interakciji, jer sam u ruskom parlamentu, po promislu Božjem, odgovoran za kontakte između države i crkve. Predložio sam da preko Državne dume sprovedemo neke zajedničke programe za srpsku i rusku crkvu, uz podršku državnog budžeta. Tu ideju je patrijarh Porfirije blagoslovio i kada se vratim u Moskvu, radiću na tome.
Tokom svih ovih godina bili ste u prilici da upoznate naš narod. Kako pojašnjavate tu našu međusobnu duboku, snažnu i neraskidivu vezu, odanost i privrženost naroda Rusije i Srbije na čemu nam toliko zamera onaj deo sveta koji nazivamo Zapadom?
To je ta ista tajanstvena ruska duša. Ljubav se ne može poništiti jer ljubav je Bog. Nedostatak ljubavi u ovom svetu vodi svet u katastrofu, u globalnu katastrofu. Naš predsednik je rekao: „Za šta se Rusija sada bori u Ukrajini? Ne bori se samo za ruski svet.“ Inače, Ukrajina je moja domovina, moji preci su Ukrajinci. Mi se sada borimo za ceo svet, a svet to ne zna. Ali ljudi koji su živeli na Zapadu, u različitim zemljama, u Americi, vidovnjaci Edgar Kejsi, Nostradamus, mislioci u različitim vekovima, govorili su isto – spas Rusije je spas sveta, smrt Rusije je smrt sveta. Mi nećemo umreti. Pobedićemo, sigurno ćemo pobediti. I postaćemo primer nove civilizacije za svet u nastajanju, civilizacije koja je harmonična, svetla, pravedna, koju ruski narod želi da vidi.
Ne ide nam sada sve kako treba s tajkunima i dalje, sa ovim kapitalizmom. Ali u redu je, to je borba. Mi ćemo uspostaviti red. I, naravno, mi sada čuvamo svet. O tome je odlično govorio Andrej Končalovski, koji je rekao da Zapad odustaje od ruske kulture, ali to je glupost. Pa kako se može odreći svetlosti Božje kulture? To je nemoguće, ona će ipak pobediti! Mi čuvamo zapadnu kulturu i sačuvaćemo je. Oni se rugaju svojim klasicima, prihvatili su homoseksualnost i LGBT osobe, a Rusija je rekla ne. Ponosan sam što sam bio jedan od tri poslanika koji su predložili anti-LGBT zakon. Taj zakon su potpisali skoro svi poslanici Dume, njih 430. Mi ćemo spasti ovaj svet!
Kakvi su vam planovi u budućnosti kada je u pitanju filmsko stvaralaštvo?
Nisam želeo da snimam film posle Ljermontova. To je bilo 1986. godine. Došla je perestrojka, tržišna kinematografija i ja sam otišao. Ali onda sam odigrao ulogu u „Majstoru i Margariti“. I posle te uloge odbijam 25 godina da igram u ruskoj kinematografiji, jer mi nije bliska. Meni tržišni film, taj bazar ne treba.
Snimaću novi film o jednom od mojih najbližih prijatelja, o kome, kao i o Tarkovskom, samo ja mogu da kažem ono što ću reći. O njemu se mnogo snimalo, pisalo, o tom mom novom junaku. Ali nadam se da će mi Bog to dati, jer volim tog čoveka, želim da otpevam pesmu o njemu. Nakon toga planiram film o Svetom Sergiju Radonješkom, za šta sam dobio blagoslov Njegove svetosti patrijarha Kirila. Ne znam da li će do snimanja tog filma doći, ali pokušavam da ga snimim, da sve to „izguram“ preko državnih službenika. Pojavila se još jedna ideja, da snimim film o Suvorovu i da ga odglumim i znam da ću to uraditi. Dok sam u vezi s drugim junacima bio sumnjičav u pogledu upitanosti da li su te uloge za mene, ovde ne sumnjam ni najmanje, ovo je moje.
Planiram da nastavim i podizanje kulturnog fronta Rusije i aktivno delovanje kroz naš parlament. Mene slušaju u parlamentu. Pokušaću i da do šefa države prenesem jednostavnu ideju – da su kultura i tržište nespojivi pojmovi. Imamo različite zadatke: u kulturi da obrazujemo i harmonizujemo, a na tržištu da stvaramo novac, čime se oni i bave. To je pogrešno! Mi uništavamo generacije. Kada sam stigao u Beograd, na dan dolaska u hotel, uveče sam gledao televiziju, prebacivao 250 kanala. Bože moj, kakav užas! Na srpskoj televiziji je katastrofa, primitivne emisije, šou programi, američki horor filmovi… Užas! Otišao sam u krevet malodušan. Ujutro sam se probudio i otišao na Sajam knjiga kod prijateljice Ljiljane Habjanović Đurović, koja je objavila dve moje knjige prevedene na srpski jezik. I šta sam tamo video? Bio sam sa svojim prijateljem Jovanom, koji me je pitao vidim li te desetine hiljada mladih ljudi, učenike od 10, 12, 15 godina, koji su autobusima došli iz Bosne, Hrvatske, Crne Gore… Hiljade mladih ljudi idu u susret knjigama, rečima… I tamo sam stekao, mislim pravilan utisak da je Srbija živa. Trude se da je sruše, izopače, prodaju je državni službenici… Ali, kako je govorio Ljermontov, postoji osećanje istine u srcu čoveka. I ta deca dolaze u kolonama… Hiljade i hiljade dece idu u susret rečima, istini… Srbija će živeti!

Kraj