У току је распеће – Бог се бори с ђаволом

Николај Коља Бурљајев

Не постоји место на кугли земаљској као што је Косово и Метохија – на тако малом простору с 1.500 богомоља пале цркве, руше крстове и копају очи Исусу Христу

Уживоту сам био на много литургија. Сваке суботе и недеље сам у цркви. Али само у Дечанима сам осетио нешто што нисам никада пре ни после тога. Тридесет монаха је живело под стражом италијанских војника које убијају Албанци. Када сам био тамо, дотад су убили 21 италијанског војника. Монаси су могли да излазе изван зидина манастира само у пратњи четири Италијана који су их чували. Стигли смо у пет ујутру у Дечане на литургију, коју ћу памтити до краја живота. Сећам се да је у неосветљеном храму, где је била само блага јутарња сунчева светлост, владала тишина. Тридесет српских монаха, обучених у бело, летели су по храму као анђели, ходали, молили се. Посматрао сам их и то је за мене била главна литургија. А због чега главна? Тих 30 монаха приносе себе као жртву, жртву крсту. Они могу да буду убијени сваког тренутка, с тим знањем служе Господу. Отишао сам с Косова са уверењем да ће проћи време и да ће Косово, срце Србије, поново куцати као српско срце – каже у наставку разговора за „Печат“ Николај Коља Бурљајев, један од најистакнутијих савремених руских уметника.
Косово и Метохију посетили сте одмах након званичног прекида сукоба. У каквом сећању вам је остало путовање у свету српску земљу која је тих дана званично постала окупирана?
Заиста сам желео да одем на Косово и тим поводом замолио сам нашег амбасадора у Београду да ми помогне. Одговорио ми је да не може да ми гарантује безбедност. Тада су се моји српски пријатељи договорили с Кфором да нас прате и чувају. Било је то невероватно путовање, прво путовање личности из света културе – нас троје Руса и шесторо Срба.
Сећам се како смо се возили аутобусом, нас деветоро и наоружано италијанско обезбеђење. На прозорима су биле завесе. Речено нам је да их не померамо јер ако Албанци виде да су ту Руси и Срби, свашта може да се деси, а Италијани, с друге стране, немају овлашћења да пуцају и убијају. Возили смо се тим аутобусом с навученим завесама док нашем руском редитељу белоруског порекла Михаилу Пташуку није све досадило. Отворио је путну торбу, извадио флашу белоруске вотке, отворио је и дао Италијану. Италијан је узео. После 15 минута свукли смо завесе и запевали „Тамо далеко“. Ето, тако је било. Био је то тренутак инспирације и откривања истине.
Отад до данас мало се шта променило – КиМ је и даље под окупацијом и заставом самопрокламоване државе. Како видите будућност Косова и Метохије у светлу нових подела, нових граница?
Питање Косова је најважније питање за Србију. Србија се никада неће помирити са чињеницом да јој је украдено Косово, срце српског народа, где има 1.500 цркава на веома малом простору. Такво место не постоји нигде више на планети – 1.500 цркава које пале, руше крстове, копају очи Исусу Христу… У току је распеће, ђаво се бори с Богом.
Због непромишљености претходних вођа, дозволили сте да се на српску земљу доселе људи, туђи по духу – Албанци. Шта њима значи Косово? А за вас је Косово све, то је ваше срце. Оно још куца и наставиће да куца. Покушаће да учине нешто страшно Косову, да отерају све Србе одатле, али проћи ће неко време, не знам колико, 5, 10, 20 година, и Србија ће бити косовска и Косово ће бити српско.
Током вашег недавног боравка у Србији срели сте се с патријархом Порфиријем. Како је протекао тај сусрет?
С патријархом Порфиријем сам се сусретао и раније у манастиру Ковиљ, када је тамо био игуман. Подсетио ме је на то да смо се срели три пута. Имали смо веома једноставну, братску комуникацију, задивљујућу, од срца срцу. Разговарали смо о веома важним тачкама за живот српске и руске цркве и њиховој интеракцији, јер сам у руском парламенту, по промислу Божјем, одговоран за контакте између државе и цркве. Предложио сам да преко Државне думе спроведемо неке заједничке програме за српску и руску цркву, уз подршку државног буџета. Ту идеју је патријарх Порфирије благословио и када се вратим у Москву, радићу на томе.
Током свих ових година били сте у прилици да упознате наш народ. Како појашњавате ту нашу међусобну дубоку, снажну и нераскидиву везу, оданост и приврженост народа Русије и Србије на чему нам толико замера онај део света који називамо Западом?
То је та иста тајанствена руска душа. Љубав се не може поништити јер љубав је Бог. Недостатак љубави у овом свету води свет у катастрофу, у глобалну катастрофу. Наш председник је рекао: „За шта се Русија сада бори у Украјини? Не бори се само за руски свет.“ Иначе, Украјина је моја домовина, моји преци су Украјинци. Ми се сада боримо за цео свет, а свет то не зна. Али људи који су живели на Западу, у различитим земљама, у Америци, видовњаци Едгар Кејси, Нострадамус, мислиоци у различитим вековима, говорили су исто – спас Русије је спас света, смрт Русије је смрт света. Ми нећемо умрети. Победићемо, сигурно ћемо победити. И постаћемо пример нове цивилизације за свет у настајању, цивилизације која је хармонична, светла, праведна, коју руски народ жели да види.
Не иде нам сада све како треба с тајкунима и даље, са овим капитализмом. Али у реду је, то је борба. Ми ћемо успоставити ред. И, наравно, ми сада чувамо свет. О томе је одлично говорио Андреј Кончаловски, који је рекао да Запад одустаје од руске културе, али то је глупост. Па како се може одрећи светлости Божје културе? То је немогуће, она ће ипак победити! Ми чувамо западну културу и сачуваћемо је. Они се ругају својим класицима, прихватили су хомосексуалност и ЛГБТ особе, а Русија је рекла не. Поносан сам што сам био један од три посланика који су предложили анти-ЛГБТ закон. Тај закон су потписали скоро сви посланици Думе, њих 430. Ми ћемо спасти овај свет!
Какви су вам планови у будућности када је у питању филмско стваралаштво?
Нисам желео да снимам филм после Љермонтова. То је било 1986. године. Дошла је перестројка, тржишна кинематографија и ја сам отишао. Али онда сам одиграо улогу у „Мајстору и Маргарити“. И после те улоге одбијам 25 година да играм у руској кинематографији, јер ми није блиска. Мени тржишни филм, тај базар не треба.
Снимаћу нови филм о једном од мојих најближих пријатеља, о коме, као и о Тарковском, само ја могу да кажем оно што ћу рећи. О њему се много снимало, писало, о том мом новом јунаку. Али надам се да ће ми Бог то дати, јер волим тог човека, желим да отпевам песму о њему. Након тога планирам филм о Светом Сергију Радоњешком, за шта сам добио благослов Његове светости патријарха Кирила. Не знам да ли ће до снимања тог филма доћи, али покушавам да га снимим, да све то „изгурам“ преко државних службеника. Појавила се још једна идеја, да снимим филм о Суворову и да га одглумим и знам да ћу то урадити. Док сам у вези с другим јунацима био сумњичав у погледу упитаности да ли су те улоге за мене, овде не сумњам ни најмање, ово је моје.
Планирам да наставим и подизање културног фронта Русије и активно деловање кроз наш парламент. Мене слушају у парламенту. Покушаћу и да до шефа државе пренесем једноставну идеју – да су култура и тржиште неспојиви појмови. Имамо различите задатке: у култури да образујемо и хармонизујемо, а на тржишту да стварамо новац, чиме се они и баве. То је погрешно! Ми уништавамо генерације. Када сам стигао у Београд, на дан доласка у хотел, увече сам гледао телевизију, пребацивао 250 канала. Боже мој, какав ужас! На српској телевизији је катастрофа, примитивне емисије, шоу програми, амерички хорор филмови… Ужас! Отишао сам у кревет малодушан. Ујутро сам се пробудио и отишао на Сајам књига код пријатељице Љиљане Хабјановић Ђуровић, која је објавила две моје књиге преведене на српски језик. И шта сам тамо видео? Био сам са својим пријатељем Јованом, који ме је питао видим ли те десетине хиљада младих људи, ученике од 10, 12, 15 година, који су аутобусима дошли из Босне, Хрватске, Црне Горе… Хиљаде младих људи иду у сусрет књигама, речима… И тамо сам стекао, мислим правилан утисак да је Србија жива. Труде се да је сруше, изопаче, продају је државни службеници… Али, како је говорио Љермонтов, постоји осећање истине у срцу човека. И та деца долазе у колонама… Хиљаде и хиљаде деце иду у сусрет речима, истини… Србија ће живети!

Крај