TAGOR, SRBI, EPISKOP NIKOLAJ

Piše Jovan Pejčić

U Beograd je Rabindranat Tagor doputovao u nedelju, 14. novembra 1926, nešto posle 22 časa. Dva dana docnije, u utorak, 16. novembra, indijski pesnik i njegova pratnja produžili su svoj put – voz je beogradsku železničku sta¬nicu napustio pola sata pre ponoći

Srpski svet je za Rabindranata Tagora (1861–1941) prvi put čuo 1913. Švedska akademija je te godine dodelila indijskome pesniku, kao prvom neevropljaninu, Nobelovu nagradu za književnost.
Beogradski „Odjek“, koji je u to vreme izlazio dva puta nedeljno, preneo je tu vest takoreći odmah, 19. novembra, da bi u narednom broju, kao prvi, štampao u srpskom prevodu i Tagorove stihove. Srbija je već bila pobednički izašla iz Drugog balkanskog rata i poetska molitva Tagorova za otadžbinu, preuzeta u ovom tekstu iz „Gitanđala“, dobro joj je došla: „Tamo gde duh je neustrašiv i glava se drži visoko; / gde slobodno je znanje; / gde svet nije tesnim kućnim zidovima razbijen u krhotine; / gde reči izviru iz dubine istine; / gde neumorna težnja pruža ruke ka savršenstvu, / gde bistra struja smisla ne gubi svoje napred u turobnoj pustinji jalove navike; / gde Ti predvodiš duh u sve širu misao i delo – / u to nebo slobode, Oče, nek se iz sna moja zemlja vine!“

Na kakav glas je Tagor kao pesnik izašao među Srbima najbolje pokazuje krfski „Zabavnik“, dodatak dnevnih „Srpskih novina“, lista iz okupirane Kraljevine Srbije 1915. godine povučene vojske, vlade i naroda u Grčku, na Krf. U prevodu s nemačkog prevoda, Branko Popović doneo je u „Zabavniku“, tokom 1917. i 1918, u sedam brojeva, 14 pesama iz „Gradinara“.
Prvu knjigu stihova na srpskom Tagor je dobio u Beogradu 1921. godine. Bila je to zbirka pesama-prinosnica „Pevačeve žrtve: Gitanđali“. S Tagorovog engleskog originala (London, 1913) preveo ju je David Pijade. Dve godine kasnije, 1923, Pijade je, opet u prevodu s Tagorovog engleskog (London, 1912), objavio i „Gradinar“, najpopularniju Tagorovu pesničku zbirku. Početkom treće decenije XX veka srpski čitalac već je, iz napisa u periodici, znao i za Tagora prozaistu, dramskog pisca, filosofa, religiologa, književnog esejistu.
Prema svemu, srpski svet bio je, novembra 1926, sasvim spreman za Rabindranata Tagora u Beogradu.
Da Tagore i njegova pratnja u Beograd stižu 14. novembra uveče, znalo se iz vesti koju je tog dana, na prvoj strani, objavilo „Vreme“.
Po redu vožnje, voz iz Zagreba trebalo je da prispe u 21.45, pa ipak se beogradski svet – među njima intelektualna i umetnička elita Beograda: Pavle Popović i Miodrag Ibrovac u ime PEN kluba, gotovo cela uprava Udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“, pisci, slikari, muzičari, profesori, studenti, đaci, brojni članovi ruskih kolonija… – sve to mnoštvo našlo na železničkoj stanici već u 21 sat.

Kada je voz konačno ušao u stanicu, navala sveta na peronu bila je tolika da je „odmah žandarmerija otpočela odbijati publiku i praviti špalir“ kako bi se pesniku i njegovim pratiocima omogućilo da od salon-vagona dođu do automo¬bila.
Tagorov izlazak iz voza dočekan je aplauzima i povicima „Živeo!“ Žandarmerija je jedva održavala red – publika se tiskala, podizali su se na prste da gosta iz daleke Indije, „najčuvenijeg među trista miliona“, vide iz neposredne blizine. I bili su zadivljeni njegovom pojavom, „mudračkom i zasanjano-ritmičnom“.
Jedan hroničar iznosi: „Tagora stupa vrlo svečano i dostojanstveno kao da se oko njega odigrava kakva velika i značajna misterija. To je visok starac, malo pogrbljen, velikoga kukastog nosa sa naočarima. Na glavi mu je visoka, ogromna astraganska šubara. Sav je uvijen u tamnožutu indijsku haljinu, preko koje je prebačen zelen indijski plašt. Ispod ogromne šubare izvija se dugačka kosa u sedim pramenovima. Njegova bela brada pala mu je po plaštu.“

U ime srpskog PEN-a i Beograđana Tagora su prvo pozdravili Pavle Popović – rektor Beogradskog univerziteta, i Aleksandar Vidaković – prevodilac s engleskog.
Onda je pesniku pristupila Milica Velmar Janković i predala mu, u znak dobrodošlice, veliki buket cveća.
Tagor je na to zastao i na engleskom zahvalio za srdačan prijem u narodu: „Srećan sam zbog ovakvog vašeg dočeka i uveren sam da će mi boravak u Beogradu biti jedna od najprijatnijih uspomena moga života, isto onako prijatna kao što mi je drag i ovaj vaš mili doček.“
Zatim je, praćen „frenetičnim klicanjem“, ušao u auto. No automobil je „sa teškom mukom uspeo da krene kroz guste redove sveta koji je još uvek oduševljeno klicao“. Kada se ipak probio, odvezao je Tagora u hotel „Palas“ – gde su za njega i njegove kćerke, zeta, unuku bile rezervisane tri najveće sobe na četvrtom spratu.
Rabindranat Tagor proveo je u Beogradu dva dana: ponedeljak i utorak – 15. i 16. novembar. Imao je susrete s novinarima i istaknutim ličnostima Beograda, posete, bio na svečanom ručku organizovanom u njegovu čast, s pratnjom prošetao gradom; održao je dva predavanja u svečanoj sali novog Univerziteta…
Izabrao sam četiri epizode Tagorovog boravka: njegovo viđenje srpskog naroda, svečani ručak u „Srpskom kralju“, posetu Akademijinoj zbirci srpskih narodnih nošnji i susret s episkopom žičkim Nikolajem Velimirovićem.
U ponedeljak, nešto posle deset sati, Tagor se u „Palasu“ susreo najpre sa Stanislavom Vinaverom, novinarom lista „Vreme“. Opširan razgovor koji su vodili Vina¬ver je sutradan štampao pod naslovom „Pesnikova misija u svetu“.
Nama je ovde važniji drugi, kasniji razgovor, onaj koji je za „Politiku“ napravio Predrag Milojević. Glavno među pitanjima što ga je slavnom Indijcu Milojević postavio, naoko je obično. Odgovor Tagorov je, međutim, izazovan i upečatljiv:
„Nisam dugo među vama, ali već mogu slobodno da vam iznesem svoje prve impresije. Vi ste ovde sasvim drugi nego ljudi na Zapadu. Njihova civilizacija je stara, izrađena, mehanička. Sve je kod njih ukalupljeno. O svemu je razmišljano, o svemu je stvoren određen pojam i više nema neke nove, svežije, bujnije nacije koja bi ozarila mehanizam Zapada. A vi? Vi na Balkanu više ste primitivni, mladi, bujni, u toku razvijanja. Još se formirate. Na sreću, niste dostigli vrhunac civilizacije, vaše civilizacije koju ćete vi dati. I kao takvi spontani ste, ekspresivni, stvaraoci. Vas vidim kao kristal. Kroz vašu dušu, dar mladosti, mogu da gledam novu kulturu u toku stvaranja. Sviđa mi se što kod vas još nije sve uravnoteženo. To je znak mladosti, zlatne mladosti koja osigurava u budućnosti zrelu, solidnu starost, sa jakom, novom kulturom i civilizacijom koja može i premašiti zapadnu. Vas Srbe optužuju da ste krivi za svetski rat. Nisam sudija niti hoću da ispitujem krivice. Ali možda je i to posledica vaše bujne, mladalačke krvi, što ste bačeni u vrtlog rata. Vi niste krivi što ste mladi. Naprotiv, vi ste zbog toga baš i simpatični.“

Svečani ručak u hotelu „Srpski kralj“ zaslužuje podrobniji opis. Banket su dan ranije oglasile sve beogradske novine. Saznavši za čast koja se Tagoru ukazuje, ljudi su izašli na ulicu da pesnika i njegovu pratnju vide i pozdrave.
Tagor je došao tačno u minut, praćen sekretarom i kćerkama Protimom i Mahalanobijom. Novine izveštavaju: naročito interesovanje prisutnih pobudila je „živopisna narodna indijska tunika, boje perunike, sa starinskim zlatnim nakitima, koju je nosila gospođa Tagorovog sekretara“ (starija Tagorova kćerka Protima).
Pred hotelom su u ime PEN kluba, kao domaćini, Tagora dočekali Pavle Popović i Aleksandar Vidaković.

U svečanoj sali „Srpskog kralja“ Tagoru je goste sa srpske strane pojedinačno predstavio sekretar PEN-a Vidaković: potpredsednika gradske opštine Kostu Jovanovića, Vladetu Popovića i Miodraga Ibrovca sa Univerziteta, pisce Dragišu Vasića, Grigorija Božovića, Svetislava Stefanovića, Branimira Ćosića i Stanislava Vinavera, filozofa Kseniju Atanasijević, slikara Branka Popovića, urednika „Srpskog književnog glasnika“ Svetislava Petrovića, prevodioca Davida Pijadea, zastupnice Udruženja „Cvijeta Zuzorić“ Olgu Stanojević, Kristu Đorđević i Jelisavetu Ibrovac, predstavnike „belih“ Rusa u Srbiji Mahina i Kočarovskog…
Tagor se, zapisuju reporteri, sa svima rukovao, „pritiskajući levom rukom na svoje grudi“.
Gosta iz Indije na početku je kratkim „engleskim govorom“ pozdravio Pavle Popović poželevši mu sveopštu dobrodošlicu.
Ni Tagor nije bio opširan. U otpozdravu, zahvalio je domaćinima na gostoljubivom dočeku, kao i na tome što mu se daje prilika ne samo da na večernjem predavanju „iznese jedan deo svojih ideja i posmatranja pred prestoničku publiku“ nego i da „dođe u kontakt sa predstavnicima srpske književnosti“. Izgovorio je to gledajući preda se, „odmerenim glasom i skandirajući“.
Po završetku blagodarnog slova, Tagor je pozdravljen uzvikom „Živeo!“
Sam ručak, razgovori uz jelo i zdravice, potrajali su duže nego što je bilo predviđeno.
Branimir Ćosić iskoristio je priliku da nacrta Tagora. Kada je, kasnije, skicu portreta podneo gostu na potpis, Tagor je pohvalio njegovo crtačko umeće i potpisao mu se bengalskim pismom.
Na kraju, posle dva sata, usledili su fotografisanje i davanje autograma, koje je Tagor – veli štampa – „sa blaženom strpljivošću, na engleskom i indijskom jeziku, stavljao na podnošene jelovnike“.
Sve je, u suštini, teklo uobičajeno do trenutka u kom su se pred Tagorom stvorili – kaže novinar „Politike“ – „jedan dečko i jedna devojčica, koji su došli da poljube ruku indijskom pesniku“. Deca i njihov postupak vidno su tronuli Tagora.
Na izlazu iz hotela goste su još jedanput okružili Beograđani i poklicima gostoprimlja gotovo ih ispratili do „Palasa“.
Utorak (16. novembar) bio je ispunjen koliko i prethodni dan.
S neskrivenim zadovoljstvom je Tagor prihvatio poziv da pregleda Akade¬mi¬jinu zbirku srpskih narodnih rukotvorina i nošnje.
Danilo Popović, „vlasnik muzeja, […] prikazao je Tagoru svoju u isti¬ni vanrednu zbirku i tom prilikom poklonio pesniku u znak pažnje najlep¬ši svoj kostim, sav u zlatu, rađen na Kosovu u XVIII veku“, u prizrenskome kraju.
Iskreno obradovan, „neobično dirnut“ – kako su novine zabeležile – pesnik je kostim pritisnuo na grudi i domaćinu obećao da će mu, kad u domo¬vi¬nu stigne, uzvratiti sličnim poklonom.
A u pismu koje je Danilu Popoviću upu¬tio već poslepodne, Tagor je naglasio da će njegova kćerka Mahalanobija „biti gorda da nosi [da¬ro¬vani] divni kostim u osobito značajnim trenucima“.
(Na ovom mestu valja uvesti jednu zagonetku. Zagonetka je vlasnik Akademijine zbirke. O Danilu Popoviću malo se zna, zapravo ništa. Nema dokumenata o njemu, nema njegovih fotografija. Jedino u listu „Vreme“, u anonimnom dopisu od 1. jula 1928. godine, našao sam da je, „kao potomak stare srpske porodice iz Velikog Bečkereka [današnji Zrenjanin] nasledio… od svojih predaka pravi muzej najrazličitijih antikviteta“, koji je onda nastavio da obogaćuje, naročito zbirku starih srpskih narodnih kostima, kao i to da je stekao glas po svojim izložbama „srpskih narodnih nošnji i drugih zanimljivosti“ ne samo u Jugoslaviji već i u inostranstvu – navode se njegove izložbe u Francuskoj, Engleskoj, Americi… „Vreme“ pritom ističe: „Naročito pariska izložba prilikom Konferencije mira vrlo je korisno uticala na diplomate koji su odlučivali o sudbini Vojvodine.“ To je sve do čega sam došao i što znam.)
Za kraj: četvrti, najsadržajniji moment.
U 17 sati Tagor je posetio društveni dom Hrišćanske zajednice mla¬dih ljudi. Pozvan je na čaj, i odazvao se.

Na ulazu, pesnika je dobrodošlicom sačekao generalni sekretar Zajednice, koji je međutim, izvinivši se da je nedostojan, zamolio episkopa Nikolaja (Velimirovića) da lično a i u ime ostalih domaćina, pozdravi visokog gosta.
Reč koju je tom prilikom episkop Nikolaj izneo dugo se prepričavala.
„Politika“ je prenela najvažnije delove toga govora. Episkop ohridski i žički započeo je ovako: „Ja vas pozdravljam ne u ime Jugoslovena, ili Balkana već u ime cele Južne Evrope, koja treba da smatra za čast što je udostojava svoje posete jedan tako veliki pesnik i čovek kao što ste Vi. Ponavljam veliki, jer ceo kulturni svet danas zna da ste Vi najizrazitiji predstavnik Indije, zemlje koja sve više stupa napred… Indija je zemlja hrišćanska bez Hrista, pa iako je takva, ona iz dana u dan daje sve veće ljude čijoj se veličini počinje da divi ceo svet.“
Episkop Nikolaj svoju besedu završio je rečima: „Mi smo srećni što smo vas mogli, veliki pesniče, poznati i lično, kako smo vas već ranije umnogome poznavali kroz Vaša velika dela.“
Tagorov odgovor na dobrodošlicu bio je kratak i upečatljiv: „Vrlo sam srećan što mogu da vidim narod koji se mnogo razlikuje svojim osećanjem od ostalih zapadnih naroda. Za vašu ljubaznost ja vam ne mogu dovoljno izjaviti svoju zahvalnost. Ja volim ovaj narod što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi. Kako je to prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nikad nisi očekivao da dođeš! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale. Ja sam srećan što se nalazim u zemlji prebogatoj ljubavlju.“
A u razgovoru koji se zatim poveo o religijskim i kulturnim tradici¬jama srpskoga i indijskih naroda, Tagor je – veli jedan od izveštača – bio s episkopom Nikolajem „idejno uvek saglasan“.

Odlomci knjige „Ptica sa dva gnezda: Rabindranat Tagor u Beogradu“, koja uskoro izlazi iz štampe