ТАГОР, СРБИ, ЕПИСКОП НИКОЛАЈ

Пише Јован Пејчић

У Београд је Рабиндранат Тагор допутовао у недељу, 14. новембра 1926, нешто после 22 часа. Два дана доцније, у уторак, 16. новембра, индијски песник и његова пратња продужили су свој пут – воз је београдску железничку ста¬ницу напустио пола сата пре поноћи

Српски свет је за Рабиндраната Тагора (1861–1941) први пут чуо 1913. Шведска академија је те године доделила индијскоме песнику, као првом неевропљанину, Нобелову награду за књижевност.
Београдски „Одјек“, који је у то време излазио два пута недељно, пренео је ту вест такорећи одмах, 19. новембра, да би у наредном броју, као први, штампао у српском преводу и Тагорове стихове. Србија је већ била победнички изашла из Другог балканског рата и поетска молитва Тагорова за отаџбину, преузета у овом тексту из „Гитанђала“, добро јој је дошла: „Тамо где дух је неустрашив и глава се држи високо; / где слободно је знање; / где свет није тесним кућним зидовима разбијен у крхотине; / где речи извиру из дубине истине; / где неуморна тежња пружа руке ка савршенству, / где бистра струја смисла не губи своје напред у туробној пустињи јалове навике; / где Ти предводиш дух у све ширу мисао и дело – / у то небо слободе, Оче, нек се из сна моја земља вине!“

На какав глас је Тагор као песник изашао међу Србима најбоље показује крфски „Забавник“, додатак дневних „Српских новина“, листа из окупиране Краљевине Србије 1915. године повучене војске, владе и народа у Грчку, на Крф. У преводу с немачког превода, Бранко Поповић донео је у „Забавнику“, током 1917. и 1918, у седам бројева, 14 песама из „Градинара“.
Прву књигу стихова на српском Тагор је добио у Београду 1921. године. Била је то збирка песама-приносница „Певачеве жртве: Гитанђали“. С Тагоровог енглеског оригинала (Лондон, 1913) превео ју је Давид Пијаде. Две године касније, 1923, Пијаде је, опет у преводу с Тагоровог енглеског (Лондон, 1912), објавио и „Градинар“, најпопуларнију Тагорову песничку збирку. Почетком треће деценије XX века српски читалац већ је, из написа у периодици, знао и за Тагора прозаисту, драмског писца, философа, религиолога, књижевног есејисту.
Према свему, српски свет био је, новембра 1926, сасвим спреман за Рабиндраната Тагора у Београду.
Да Тагоре и његова пратња у Београд стижу 14. новембра увече, знало се из вести коју је тог дана, на првој страни, објавило „Време“.
По реду вожње, воз из Загреба требало је да приспе у 21.45, па ипак се београдски свет – међу њима интелектуална и уметничка елита Београда: Павле Поповић и Миодраг Ибровац у име ПЕН клуба, готово цела управа Удружења пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“, писци, сликари, музичари, професори, студенти, ђаци, бројни чланови руских колонија… – све то мноштво нашло на железничкој станици већ у 21 сат.

Када је воз коначно ушао у станицу, навала света на перону била је толика да је „одмах жандармерија отпочела одбијати публику и правити шпалир“ како би се песнику и његовим пратиоцима омогућило да од салон-вагона дођу до аутомо¬била.
Тагоров излазак из воза дочекан је аплаузима и повицима „Живео!“ Жандармерија је једва одржавала ред – публика се тискала, подизали су се на прсте да госта из далеке Индије, „најчувенијег међу триста милиона“, виде из непосредне близине. И били су задивљени његовом појавом, „мудрачком и засањано-ритмичном“.
Један хроничар износи: „Тагора ступа врло свечано и достојанствено као да се око њега одиграва каква велика и значајна мистерија. То је висок старац, мало погрбљен, великога кукастог носа са наочарима. На глави му је висока, огромна астраганска шубара. Сав је увијен у тамножуту индијску хаљину, преко које је пребачен зелен индијски плашт. Испод огромне шубаре извија се дугачка коса у седим праменовима. Његова бела брада пала му је по плашту.“

У име српског ПЕН-а и Београђана Тагора су прво поздравили Павле Поповић – ректор Београдског универзитета, и Александар Видаковић – преводилац с енглеског.
Онда је песнику приступила Милица Велмар Јанковић и предала му, у знак добродошлице, велики букет цвећа.
Тагор је на то застао и на енглеском захвалио за срдачан пријем у народу: „Срећан сам због оваквог вашег дочека и уверен сам да ће ми боравак у Београду бити једна од најпријатнијих успомена мога живота, исто онако пријатна као што ми је драг и овај ваш мили дочек.“
Затим је, праћен „френетичним клицањем“, ушао у ауто. Но аутомобил је „са тешком муком успео да крене кроз густе редове света који је још увек одушевљено клицао“. Када се ипак пробио, одвезао је Тагора у хотел „Палас“ – где су за њега и његове кћерке, зета, унуку биле резервисане три највеће собе на четвртом спрату.
Рабиндранат Тагор провео је у Београду два дана: понедељак и уторак – 15. и 16. новембар. Имао је сусрете с новинарима и истакнутим личностима Београда, посете, био на свечаном ручку организованом у његову част, с пратњом прошетао градом; одржао је два предавања у свечаној сали новог Универзитета…
Изабрао сам четири епизоде Тагоровог боравка: његово виђење српског народа, свечани ручак у „Српском краљу“, посету Академијиној збирци српских народних ношњи и сусрет с епископом жичким Николајем Велимировићем.
У понедељак, нешто после десет сати, Тагор се у „Паласу“ сусрео најпре са Станиславом Винавером, новинаром листа „Време“. Опширан разговор који су водили Вина¬вер је сутрадан штампао под насловом „Песникова мисија у свету“.
Нама је овде важнији други, каснији разговор, онај који је за „Политику“ направио Предраг Милојевић. Главно међу питањима што га је славном Индијцу Милојевић поставио, наоко је обично. Одговор Тагоров је, међутим, изазован и упечатљив:
„Нисам дуго међу вама, али већ могу слободно да вам изнесем своје прве импресије. Ви сте овде сасвим други него људи на Западу. Њихова цивилизација је стара, израђена, механичка. Све је код њих укалупљено. О свему је размишљано, о свему је створен одређен појам и више нема неке нове, свежије, бујније нације која би озарила механизам Запада. А ви? Ви на Балкану више сте примитивни, млади, бујни, у току развијања. Још се формирате. На срећу, нисте достигли врхунац цивилизације, ваше цивилизације коју ћете ви дати. И као такви спонтани сте, експресивни, ствараоци. Вас видим као кристал. Кроз вашу душу, дар младости, могу да гледам нову културу у току стварања. Свиђа ми се што код вас још није све уравнотежено. То је знак младости, златне младости која осигурава у будућности зрелу, солидну старост, са јаком, новом културом и цивилизацијом која може и премашити западну. Вас Србе оптужују да сте криви за светски рат. Нисам судија нити хоћу да испитујем кривице. Али можда је и то последица ваше бујне, младалачке крви, што сте бачени у вртлог рата. Ви нисте криви што сте млади. Напротив, ви сте због тога баш и симпатични.“

Свечани ручак у хотелу „Српски краљ“ заслужује подробнији опис. Банкет су дан раније огласиле све београдске новине. Сазнавши за част која се Тагору указује, људи су изашли на улицу да песника и његову пратњу виде и поздраве.
Тагор је дошао тачно у минут, праћен секретаром и кћеркама Протимом и Махаланобијом. Новине извештавају: нарочито интересовање присутних побудила је „живописна народна индијска туника, боје перунике, са старинским златним накитима, коју је носила госпођа Тагоровог секретара“ (старија Тагорова кћерка Протима).
Пред хотелом су у име ПЕН клуба, као домаћини, Тагора дочекали Павле Поповић и Александар Видаковић.

У свечаној сали „Српског краља“ Тагору је госте са српске стране појединачно представио секретар ПЕН-а Видаковић: потпредседника градске општине Косту Јовановића, Владету Поповића и Миодрага Ибровца са Универзитета, писце Драгишу Васића, Григорија Божовића, Светислава Стефановића, Бранимира Ћосића и Станислава Винавера, филозофа Ксенију Атанасијевић, сликара Бранка Поповића, уредника „Српског књижевног гласника“ Светислава Петровића, преводиоца Давида Пијадеа, заступнице Удружења „Цвијета Зузорић“ Олгу Станојевић, Кристу Ђорђевић и Јелисавету Ибровац, представнике „белих“ Руса у Србији Махина и Кочаровског…
Тагор се, записују репортери, са свима руковао, „притискајући левом руком на своје груди“.
Госта из Индије на почетку је кратким „енглеским говором“ поздравио Павле Поповић пожелевши му свеопшту добродошлицу.
Ни Тагор није био опширан. У отпоздраву, захвалио је домаћинима на гостољубивом дочеку, као и на томе што му се даје прилика не само да на вечерњем предавању „изнесе један део својих идеја и посматрања пред престоничку публику“ него и да „дође у контакт са представницима српске књижевности“. Изговорио је то гледајући преда се, „одмереним гласом и скандирајући“.
По завршетку благодарног слова, Тагор је поздрављен узвиком „Живео!“
Сам ручак, разговори уз јело и здравице, потрајали су дуже него што је било предвиђено.
Бранимир Ћосић искористио је прилику да нацрта Тагора. Када је, касније, скицу портрета поднео госту на потпис, Тагор је похвалио његово цртачко умеће и потписао му се бенгалским писмом.
На крају, после два сата, уследили су фотографисање и давање аутограма, које је Тагор – вели штампа – „са блаженом стрпљивошћу, на енглеском и индијском језику, стављао на подношене јеловнике“.
Све је, у суштини, текло уобичајено до тренутка у ком су се пред Тагором створили – каже новинар „Политике“ – „један дечко и једна девојчица, који су дошли да пољубе руку индијском песнику“. Деца и њихов поступак видно су тронули Тагора.
На излазу из хотела госте су још једанпут окружили Београђани и поклицима гостопримља готово их испратили до „Паласа“.
Уторак (16. новембар) био је испуњен колико и претходни дан.
С нескривеним задовољством је Тагор прихватио позив да прегледа Акаде¬ми¬јину збирку српских народних рукотворина и ношње.
Данило Поповић, „власник музеја, […] приказао је Тагору своју у исти¬ни ванредну збирку и том приликом поклонио песнику у знак пажње најлеп¬ши свој костим, сав у злату, рађен на Косову у XVIII веку“, у призренскоме крају.
Искрено обрадован, „необично дирнут“ – како су новине забележиле – песник је костим притиснуо на груди и домаћину обећао да ће му, кад у домо¬ви¬ну стигне, узвратити сличним поклоном.
А у писму које је Данилу Поповићу упу¬тио већ послеподне, Тагор је нагласио да ће његова кћерка Махаланобија „бити горда да носи [да¬ро¬вани] дивни костим у особито значајним тренуцима“.
(На овом месту ваља увести једну загонетку. Загонетка је власник Академијине збирке. О Данилу Поповићу мало се зна, заправо ништа. Нема докумената о њему, нема његових фотографија. Једино у листу „Време“, у анонимном допису од 1. јула 1928. године, нашао сам да је, „као потомак старе српске породице из Великог Бечкерека [данашњи Зрењанин] наследио… од својих предака прави музеј најразличитијих антиквитета“, који је онда наставио да обогаћује, нарочито збирку старих српских народних костима, као и то да је стекао глас по својим изложбама „српских народних ношњи и других занимљивости“ не само у Југославији већ и у иностранству – наводе се његове изложбе у Француској, Енглеској, Америци… „Време“ притом истиче: „Нарочито париска изложба приликом Конференције мира врло је корисно утицала на дипломате који су одлучивали о судбини Војводине.“ То је све до чега сам дошао и што знам.)
За крај: четврти, најсадржајнији момент.
У 17 сати Тагор је посетио друштвени дом Хришћанске заједнице мла¬дих људи. Позван је на чај, и одазвао се.

На улазу, песника је добродошлицом сачекао генерални секретар Заједнице, који је међутим, извинивши се да је недостојан, замолио епископа Николаја (Велимировића) да лично а и у име осталих домаћина, поздрави високог госта.
Реч коју је том приликом епископ Николај изнео дуго се препричавала.
„Политика“ је пренела најважније делове тога говора. Епископ охридски и жички започео је овако: „Ја вас поздрављам не у име Југословена, или Балкана већ у име целе Јужне Европе, која треба да сматра за част што је удостојава своје посете један тако велики песник и човек као што сте Ви. Понављам велики, јер цео културни свет данас зна да сте Ви најизразитији представник Индије, земље која све више ступа напред… Индија је земља хришћанска без Христа, па иако је таква, она из дана у дан даје све веће људе чијој се величини почиње да диви цео свет.“
Епископ Николај своју беседу завршио је речима: „Ми смо срећни што смо вас могли, велики песниче, познати и лично, како смо вас већ раније умногоме познавали кроз Ваша велика дела.“
Тагоров одговор на добродошлицу био је кратак и упечатљив: „Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањем од осталих западних народа. За вашу љубазност ја вам не могу довољно изјавити своју захвалност. Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да се одушеви. Како је то пријатна ствар бити толико вољен и познат у једном свету у који никад ниси очекивао да дођеш! Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу.“
А у разговору који се затим повео о религијским и културним традици¬јама српскога и индијских народа, Тагор је – вели један од извештача – био с епископом Николајем „идејно увек сагласан“.

Одломци књиге „Птица са два гнезда: Рабиндранат Тагор у Београду“, која ускоро излази из штампе