UKRAJINSKA TAČKA PREOKRETA

RAT PROTIV DOLARSKE MONARHIJE

Sukob Rusije i Ukrajine od samog početka preti da preraste u novi svetski rat. O tome bi trebalo da razmisle oni koji danas pozivaju NATO da u njemu preuzme aktivnu ulogu i oni koji podstiču Ameriku da „spase svet“ i „zaštiti Ukrajinu“. U njemu se, nema sumnje, direktno suprotstavljaju Rusija i Amerika. Odnosno Rusija se suprotstavlja svemu onome što danas predstavljaju Amerika i Zapad, sa svojim globalizmom, liberalizmom, džender ideologijom, nacizmom. Za ovu poslednju činjenicu zapadni mediji ostaju potpuno gluvi i slepi

Kako će izgledati svet sutrašnjice? Da li je sukob Rusije i Ukrajine samo sukob dveju nacionalnih država, kakvih je bilo mnogo u istoriji (tako ga predstavljaju liberalni zapadni mediji – kao „ničim izazvanu agresiju“ Rusije protiv „izmišljenog protivnika“, ukrajinskog neonacizma)? Ili je to sukob na teritoriji Ukrajine koji će u velikoj meri predodrediti našu budućnost, čak i onih zemalja koje su danas prividno izvan njega? Da li se ovde sukobljava Rusija s NATO-om, koji je u stvari produžena ruka Amerike? Ko su zainteresovane, a ko direktno involvirane strane? Ovaj sukob od samog početka preti da preraste u novi svetski rat. O tome bi trebalo da razmisle oni koji danas pozivaju NATO da u njemu preuzme aktivnu ulogu i oni koji podstiču Ameriku da „spase svet“ i „zaštiti Ukrajinu“. U njemu se, nema sumnje, direktno suprotstavljaju Rusija i Amerika. Odnosno Rusija se suprotstavlja svemu onome što danas predstavlja Amerikaju i Zapad, sa svojim globalizmom, liberalizmom, džender ideologijom, nacizmom. Za ovu poslednju činjenicu zapadni mediji ostaju potpuno gluvi i slepi. Nema sumnje da događaje u Ukrajini, barem od 2014, inspiriše ukrajinski neonacizam. I da je taj neonacizam na svaki način podržavan i upravljan od strane tog istog Zapada. Ništa novo, rekli bismo. I do sada su zapadni liberalni mediji ignorisali rehabilitaciju nacizma u pribaltičkim državama, na Balkanu i širom sveta, od Latinske Amerike, preko Azije do Evrope. U početku je nacizam bio samo „korisna budala“ SAD. Danas to više nije tako. Zapad više ne bira sredstva u borbi za očuvanje svetske dominacije. Sve njegove strukture ujedinjuju se u jedinstvenom naporu: u bezuslovnoj podršci ukrajinskim nacistima. [restrict]

„NAJNOVIJI SVETSKI POREDAK“ Geopolitika je „veoma hladna“ i „nimalo slovenska“ nauka (Aleksandar Dugin). Moramo ju naučiti ako želimo samo da preživimo. Ali s vremena na vreme ona se dotiče eshatoloških pitanja i neprimetno sklizne do fundamentalnih pitanja ljudske egzistencije, poput pitanja o dobru i zlu. Tada nam geopolitika otvara uistinu vrtoglave perspektive. U takvim trenucima postajemo svesni: ovde se uopšte ne radi o ekonomiji, o banalnim i prizemnim pitanjima pukih odnosa moći, posebno ne u njihovim ekonomskim aspektima (ekonomija, ipak, u njima igra veoma važnu ulogu). Moć, gola moć maskira se zvučnim parolama, slatkorečivim frazama koje, nažalost, ne znače mnogo, ili ne znače baš ništa. Povremeno, maske spadaju i stvarnost nam se prikazuje onakva kakva zaista jeste. Priče o slobodi, ljudskim pravima, slobodnom tržištu, multikulturalnosti itd. tu prestaju da važe. To je tema za masovne medije, koji pre služe prikrivanju istine, nego da nam tu istinu otkriju i pokažu. Istina je zapravo kanibalska. Suprotnost anđeoskom je demonsko. Čovek se ovde pretvara ili u anđela ili u demona. Šta drugo mogu da znače mučenja, maltretiranja i okrutna ubistva stotina i hiljada ruskih civila i vojnika, koja traju od 2014. godine? („Nema nacizma u Ukrajini“, ponavljaju nam NATO aktivisti i time saučestvuju u zločinu.) Ispod težnje za profitom po svaku cenu otkrivamo bolesnu, demonsku pohlepu. Ispod poziva na toleranciju – želju za totalnom vlašću nad čitavom planetom. U ime tako shvaćene tolerancije dozvoljeno je vređati i ubijati jedan narod. U „borbi za slobodu i za nezavisnost“ prepoznajemo jedino demonsku mržnju. To je slučaj Sjedinjenih Američkih Država i njenih „poludelih elita“ – sile koja više nikom nije potrebna, osim samoj sebi. SAD su se pretvorile u banditsku državu, u „državu odmetnika“, koja je postala opasnost za ceo svet. SAD nastavljaju da šalju oružje u Ukrajinu i tako produžavaju agoniju ove velike zemlje.

Postoje, najzad, i takvi trenuci u kojim se jednim potezom briše čitav do tada važeći svetski poredak. Nije ih, u celokupnoj nama poznatoj ljudskoj istoriji, malo, ali ni mnogo. Mi imamo sumnjivo i retko „zadovoljstvo“ da prisustvujemo jednom takvom trenutku, u kome se sve vrednosti onog starog pokazuju kao preispoljne i ogoljene laži. „Putin je prevrnuo šahovsku tablu…“ U tim rečima ima više istine nego u desetinama, pa i stotinama ili hiljadama geopolitičkih analiza koje danas objavljuju prestižni zapadni mediji. Danas se obrazuje stvarni „novi svetski poredak“, a taj „najnoviji svetski poredak“ rađa se iz pepela starog. On neće ličiti na „novi svetski poredak“ Buša Starijeg ni Bila Klintona, sa ostarelim Ujakom Semom na njegovom čelu. Njime više neće vladati njegovo veličanstvo dolar. Neće ličiti ni na šta odranije poznato. Taj poredak se upravo stvara kroz ovaj rat. Nije neophodno ni da su njegovi akteri toga svesni. Sve je danas pod znakom pitanja. Na međunarodnom planu, u pitanju je sudbina „svetske dolarske monarhije“, koja je do sada počivala na hegemoniji nad prodajom nafte (petrodolar) i na kontroli prodaje naoružanja (vojnoindustrijski kompleks u SAD). A to je stvarna „svetska vlada“.

DEMENTNI I NEMOĆNI HEGEMON Takav trenutak, u kome se stvari obrću na glavu, prvi put od pada Berlinskog zida, danas je nesumnjivo Ukrajina. Svejedno je kako ćete zvati taj rat – da li „invazijom“, „agresijom“ ili naprosto „ratom“. Rat u Ukrajini je bez sumnje rat. Rat u kome ginu ljudi, s obe strane, i koji donosi užasno razaranje. U njemu ginu ljudi koji pripadaju sličnim narodima ili istom narodu. Ali to nije „agresija na jednu suverenu zemlju“. To je početak nove geopolitičke ere. Rusija nas ponovo oslobađa od fašizma. Pogrešno je bilo mišljenje da fašizam spada među aveti prošlosti. Razumljivo je pri tome nastojanje Zapada da sve zadrži unutar starih, dobro poznatih i uhodanih geopolitičkih koordinata. Da li će mu to poći za rukom, iako je mnoge od ovih posledica sam izazvao? Svaki njegov potez, a to je već postalo očigledno, samo ubrzava ovaj prelazak, koji se može opisati kao prelazak iz epohe jednopolarnosti u realnost multipolarnog sveta. Rusija nije „benzinska pumpa, naoružana atomskim bombama“, kako su to zamišljali zapadnjaci. Rusija je, naprotiv, punopravna država-civilizacija. Niko nije kao Zapad, sa svojom politikom „sankcija iz pakla“, učinio ovaj prelazak neizbežnim. Zapad je uradio sve da unipolarni poredak ubuduće učini nemogućim i neodrživim; i to mu je pošlo za rukom, u rekordno kratkom roku. Jedna istorijska epoha je dotrajala i ruši se pod sopstvenom težinom. A zajedno s njom padaju i sve laži na čiju smo se „istinitost“ nekako i nehotice navikli. Prva od njih je da svetom upravlja ekonomija. Druga je „svetost“ privatne svojine.

„Mi smo svet“, to je bila zapadna himna tokom nekoliko proteklih decenija. I naravno: „Ukoliko želite, možete nam se pridružiti.“ Ovo „želite“ valjalo je čitati kao „morate“, a „mi ćemo vam već odrediti položaj u takvom svetu“. Ko, međutim, još veruje u istrošene mantre o slobodi, demokratiji i ljudskim pravima? Niko, izuzev onih koji se tako grčevito bore da zadrže svet od juče. Pogledajte na karti koliko je to smešno. Četrdesetak zemalja (neka ih bude toliko) proglasilo je sankcije protiv Rusije i sada su prisiljene da nemoćno posmatraju sve ono šta se dešava u Ukrajini. I to je sve što oni mogu učiniti. Zapad podseća na Aladina koji je oslobodio duha iz boce i više ne može da ga vrati nazad. Rusija sistematski demontira sve prozapadne strukture koje je Zapad instalirao u Ukrajini tokom bezmalo jedne decenije. To su, u prvom redu, strukture ukrajinskog neonacizma i strukture „liberalne Ukrajine“, koje žive u skladnoj simbiozi. Šta je s „ostatkom sveta“? Odnosno s njegovom pretežnom većinom? Ništa, oni se bave svojim poslovima, odbijajući da se uključe u ovaj sukob koji je isprovocirao Zapad. Neka se oni sami nose s tim. Ipak, oči sveta uprte su danas u Rusiju. Evropa je pod anestezijom, ali uopšte nije isključeno da će se i ona jednog dana probuditi. I taj „ostatak“ nastavlja da sarađuje s Rusijom, koja nije postala međunarodni parija, ignorišući sve naredbe Zapada da mu se priključe u njegovom novom krstaškom pohodu. U stvari, ovaj pohod se svodi na izlive glupe histerije. Ponekad, taj „ostatak sveta“ odbija i telefonske pozive koji, s vremena na vreme, pristižu iz Vašingtona. Hegemon je u panici. Ako želi da prodaje svoju naftu, Saudijska Arabija će je prodavati za juane. Kako se to desilo ostarelom i očigledno nemoćnom hegemonu, koji više ne korespondira najbolje sa stvarnošću?

SVET OD JUČE VIŠE NE POSTOJI Da li je uzrok tome „hibris imperijalne arogancije“, bezobrazluk dosadašnjih „vladara sveta“ koji ne primećuju da se njihov let odavno pretvorio u pad – ili slepilo Zapada koji uporno odbija da prihvati novu realnost? Da li je razlog za to ničim opravdano uverenje u sopstvenu veličinu i nezamenjivost? Da li je Zapad jednostavno prespavao sve ono šta se dešavalo poslednjih desetak godina? Verovatno pomalo od svega sve što je nabrojano. Ali to ne menja osnovnu činjenicu: svet u kome smo živeli do juče više ne postoji. Da li će se Zapad srušiti u naglom kolapsu, ili će još neko vreme nastaviti da postoji, ali lišen svog (ekonomskog) blagostanja (kakvo bi i moglo biti blagostanje na Zapadu izuzev ekonomskog)? Nije još moguće s preciznošću reći kako će izgledati svet koji se rađa pred našim očima. Za sada ga naziremo u nejasnim obrisima. U tom svetu će, kako primećuje američki ekonomista Majkl Hadson, Rusija i Kina biti centralne sile. Paradoksalno, ovaj rat, tvrdi Hadson, proizvod je združenih interesa američke oligarhije: vojnoindustrijskog kompleksa, naftno-gasnog sektora i bankarskog kartela. Na štetu interesa američkog naroda, koji i nema svoje predstavnike u američkim političkim institucijama. Hegemonija dolara naglo se okončala u trenutku kad su SAD proglasile svoje sankcije protiv Rusije. Ništa slično, dodaje Hadson, nije se dogodilo u celokupnoj modernoj istoriji. I sada se nalazimo usred „neistražene teritorije“.

Rusija, Kina, Indija… neće postati samo centralne ekonomske, već i političke sile. To je realnost multipolarnog sveta. Zapad, koji je imao ambiciju da govori u ime čitavog sveta, konačno je nateran da se ograđuje i brani. Da li se Zapad preračunao u svojim potezima na velikoj „šahovskoj tabli“? Rusija je trebalo da bude primer koji opominje. Umesto toga, postala je uzor koji treba slediti. I da li je Zapad ikada bio više od ideologije, od ideološkog paravana koji slabo prikriva svoju „volju za moć“? Evropa se, očigledno protiv svoje volje, danas pretvara u vojnu tvrđavu. Do sada, Zapad se nalazio u manje-više neprekidnoj ekspanziji. Tako je, naime, bilo tokom okruglo pet stotina godina. Tokom tih pet stotina godina on je navikao da živi od otimanja, od beskrupuloznog prisvajanja tuđih dobara, iz Rusije, Kine i zemalja Globalnog Juga. Šta će se dešavati sada, kad je ekspanzija došla do svog kraja? Nije to tako teško predvideti.

Evropa će, još jednom u svojoj istoriji, biti devastirana i opljačkana. Dojučerašnji kolonizator pretvorio se u koloniju svog „transatlantskog partnera i saveznika“. Samo što to Vašingtonu neće biti od velike pomoći. Možda samo na neko kratko i nužno ograničeno vreme. Ni sama američka imperija već izvesno vreme – približno pedesetak godina, počev od 70-ih prošlog veka – ne nalazi se u najboljem stanju. Kao i sve imperije, i ona se urušava iznutra. Imperija je sada već prilično ruinirana. Čak i u vojnom smislu, ova imperija je duboko inferiorna. Zapravo, ona nikad nije imala oružanu silu koja bi mogla poslužiti za borbu. Iz tog razloga Amerika se neće umešati u ovaj rat. Njene oružane snage su neka vrsta luksuzne robe, „armija za pokazivanje“, koja se eventualno mogla koristiti protiv mnogo slabijih protivnika. Ipak, ni tu s nekim uspehom. Spisak njenih vojnih poraza je impresivan. Pomenimo samo one poslednje, u Iraku i Avganistanu. Ili nam je bliži primer Jugoslavije?

NOVO „MRAČNO DOBA“ To nas vraća na jednu staru temu: Evropa je tek malo poluostrvo velike Azije. Ne samo u vojnom ili ekonomskom već iznad svega u civilizacijskom smislu. Veliki kontinent, Aziju ili Evroaziju, objedinjavao je, vekovima ili čak milenijima, njen živi krvotok: duž Puta svile nicala su, jedno za drugim, velika evroazijska carstva. Rim je bio samo njegov okrajak, ispostava smeštena na krajnjem zapadu kontinenta. I takav Rim je u našim udžbenicima istorije zauzimao nezasluženo visoko mesto. U njemu je, navodno, rođena imperijalna ideja. Gde su nestala sva velika carstva Evroazije, od Kine do Srednje Azije? Šta je sa (pretkolumbijskim) carstvima Južne Amerike ili Afrike?

Sada možemo zaboraviti na evrocentrično tumačenje istorije sveta. Čitav niz istraživača nastojao je da dokaže suštinsko jedinstvo tradicija Evroazije. Mi ćemo na ovom mestu pomenuti samo jednog, velikog rumunskog naučnika Mirču Elijadea, koji je upravo tome posvetio svoj život. Kada se Put svile prekinuo, usled osmanskih osvajanja, počelo je novo „mračno doba“ sveta. Prestala je ne samo razmena roba nego i ideja. Time je omogućen svetski uspon pomorskih sila, smeštenih na zapadu Evrope. Omogućeno je i stvaranje talasokratskih Sjedinjenih Država, sile začete u genocidu i u ropstvu, koja je poverovala da stoji na čelu „progresa“ i tako shvaćene istorije. Te „filozofske“ koncepcije krunisane su jednom bizarnom teorijom, onom koju je lansirao Frensis Fukujama, sa fikcijom o „kraju istorije“ i o „poslednjem čoveku“. Taj „poslednji čovek“ srozao je svoju egzistenciju na sasvim materijalnu ravan. On se, zapravo, odrekao svega, pa i toga da bude čovek. Njegova banalna teorija postala je zastava intelektualnog amerikanizma.

Istorija je, naravno, odbacila ove spekulacije i nije se ovde „završila“. Period uspona Zapada bio je istorijski kratkotrajan. Istorija se na koncu vratila, u velikom stilu. Ono čemu danas prisustvujemo jeste povratak istorije. I povratak geopolitike, razume se, one koja se piše velikim početnim slovom. Zajedno s istorijom dešava se i povratak velikih arhetipskih principa. Ekonomija i rat su samo sredstva kojim se vodi ova igra.

RAT PROTIV DOLARSKE MONARHIJE Konačno, sada postaje očigledno, primećuje Tom Luongo, da je Putin pokrenuo planove koji su daleko ambiciozniji nego što je Zapad prvobitno predviđao. Na ovo nam ukazuju i preterane, histerične reakcije Zapada na vojno „obezglavljivanje Ukrajine“. Problem je, u stvari, tvrdi Luongo, „neutaživa bahatost“ zapadnih elita, koje „jednostavno ne mogu da poveruju da su potučene od ’kolonija’ Sjedinjenih Država i ’prljavih Slovena’ iz Rusije“. „Već godinama govorim“, podvlači Luongo, „da ih njihov urođeni rasizam pokreće na akciju.“

Mesto na kome su se okupljale „svetske“ političke i poslovne elite bio je dosad Davos, u švajcarskim Alpima. Sada se vodi bitka na život i smrt između današnje Rusije i ove „šarene gomile“ iz Davosa. Ako Davos izgubi ovu bitku, „njihovi veliki planovi za globalnu dominaciju biće svedeni, u najboljem slučaju, na Evropsku uniju i neke delove Komonvelta“.

Ali ako Rusija izgubi rat, ceo Globalni Jug – kako ga naziva Pepe Eskobar – neće uspeti da izbegne fiat: „dužničko ropstvo centralnom zapadnom bankarskom kartelu, koji će kontrolisati protok ruskih prirodnih resursa na način koji neće moći biti zaustavljen“. To što su „ulozi tako veliki“ čini ga značajnim za čitav svet. I ujedno objašnjava „zašto je kvalitet informacija o tome bukvalno pao na međunarodnu cenu ruskog državnog duga, odnosno na nulu“.

Rat koji se vodi u Ukrajini ne znači da je njen stvarni cilj „vojno dokrajčenje Ukrajine“. To je, primećuje Luongo, samo „početna salva“. Obavezne simpatije Zapada „prema braniteljima Kijeva dovele su do preuveličavanja ruskih neuspeha, nerazumevanja ruske strategije, pa čak i do neosnovanih tvrdnji psihoanalitičara amatera da je Putin poludeo“. (Tom „poludelom Putinu“, primećuje Dajana Džonston, danas se suprotstavljaju mediokritetske, intelektualno potkapacitirane vođe Zapada.) Uostalom, „svet je i ranije potcenjivao Putina, a te greške su i dovele do ove tragedije u Ukrajini“.

Za razliku od stvarnog rata, koji se vodi na zemlji, postoji i finansijski rat, koji se vodi na svetskim tržištima. Stvarni cilj ovog rata je, smatra Luongo, ni manje ni više nego „zvanični kraj petrodolarske ekonomije, koja je na snazi od ranih 1970-ih, otvarajući put za potpunu promenu cena energije od strane onih koji proizvode njen lavovski deo“. Rat u Ukrajini je rat protiv tog parazitskog, kolonijalnog i lihvarskog sistema.

Rat u Ukrajini je zapravo rat koji ujedinjuje sve nezadovoljnike postojećim poretkom, s Rusijom na čelu, u pozadini i s Kinom i Iranom i mnogim drugim zemljama, to je rat protiv Zapada, globalizma i atlantizma. S druge strane je sve osamljeniji Zapad, „Amerika“ koja mobiliše sve što može mobilisati, za početak pod zastavama rusofobije, a sutra i sinofobije, islamofobije itd., za opstanak „sveta rukovođenog pravilima“ koja propisuje dementni hegemon. Simbol tog sveta na umoru je jedan senilni starac.

[/restrict]