Mali ukrajinski Napoleoni

Trajni mir, ekonomska, politička i bezbednosna saradnja s bratskom Rusijom jedini su recept spasa za ono što je još preostalo od Ukrajine, nekada najrazvijenije zemlje Sovjetskog Saveza

Dan uoči „istorijskog“ susreta u Vašingtonu ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog sa svojim američkim kolegom Džozefom Bajdenom, od ambasadora NATO-a u Kijevu Aleksandra Vinikova stigao je čudan signal. Vojna dejstava u Donbasu ne smetaju Ukrajini da stupi u NATO, naglasio je ovlašćeni predstavnik zapadne vojne alijanse. Mnogi radikalni Ukrajinci, željni bilo kakvog znaka pažnje „voljenog Zapada“ posle sedam godina bitisanja na marginama američkih i evropskih interesa, odmah su ovu izjavu protumačili onako kako se njima usnilo da čuju. „Zapadni saveznici“ nas neće ostaviti na cedilu, hrabrili su sami sebe i one koji veruju u priče braće Grim, bez obzira na to što su slike iz Avganistana bile dovoljno ubedljive same po sebi: opasno je biti neprijatelj Amerike, ali biti njihov „prijatelj“ može biti još gore. Sunovrat bez padobrana s hiljadu metara visine deluje otrežnjujuće – posebno ako niste vi taj koji visi na krilu vojnog transportnog aviona. A upravo takvom statusu se, možda i ne sasvim svesno, izgleda u Kijevu najviše raduju oni koji zazivaju sukob s Rusijom, očekujući „značajnu pomoć“ Vašingtona. [restrict]

PITANJA I PARALELE Stoga, kako upozoravaju ruski eksperti, izjavu Vinikova trebalo bi pre čitati obrnuto od onoga kako su to pohitali da učine pristalice sukoba s vojnom supersilom Rusijom. Nije NATO ambasador hteo da kaže da će sada svi na Zapadu pohitati da, dok Kijev vodi ratna dejstva u Donbasu, prime Ukrajinu u članstvo svoje vojne alijanse, jer se to neće dogoditi pre nego što odluče da započnu veliki, najverovatnije nuklearni rat. Takav scenario pogibelji oni bi ipak radije prepustili Avganistancima. Ili Ukrajincima. A oni bi navijali sa strane i bodrili ukrajinske „hlopce“ da izdrže što duže. Ne, gospodin Vinikov imao je nešto sasvim drugo na umu: obodrio je svojim rečima Kijev da može slobodno da nastavi s vojnim pohodom na Donbas verujući da će biti primljen u NATO, jer to neće uticati na pitanje potencijalnog članstva. Koje se ipak neće desiti.
Iz nedavnog avganistanskog iskustva, Zelenski bi trebalo da se zamisli nad još jednim aspektom cele priče. Ako je talibanima, bilo ih je 75.000, u papučama i turbanima, bilo potrebno oko četiri dana da zauzmu skoro ceo Avganistan koji je „branilo“ 300.000 provladinih boraca (Kijev nema ni približno toliko), u čije opremanje i obuku je Vašington uložio sto milijardi dolara – da li su se zapitali kako bi se oni, koji mole SAD za makar nekoliko stotina miliona pomoći, proveli u potencijalnom sukobu s desetinama divizija do zuba naoružanih i vrhunski pripremljenih ruskih vojnika, pod komandom generala armije Sergeja Šojgua? Koliko bi njima dana, ili sati, trebalo da slome otpor „ukrajinske armade“? Jer čak i uticajni američki „Forin polisi“ konstatuje da je danas Ukrajina „zemlja na ivici“. Treba se nadati da takve avanture nikome neće ozbiljno pasti na um. U suprotnom, može mu se desiti da ne stigne do bojnog polja, već da ga neki razumniji ljudi iznesu direktno iz kancelarije i smeste u ustanovu odgovarajućeg tipa.

PUT KOJIM SE NE SME IĆI I ukrajinskoj vojsci, i ukrajinskom narodu, najmanje od svega potreban je danas rat koji ni mnogo jače zemlje ne bi mogle da dobiju. Trajni mir, ekonomska, politička i bezbednosna saradnja s bratskom Rusijom jedini su recept spasa za ono što je još preostalo od Ukrajine, nekada najrazvijenije zemlje Sovjetskog Saveza. Sudeći po izjavama NATO zvaničnika, kao i aktuelnog kijevskog vrha, ni oni sami više ne veruju da je ova vrsta oporavka moguća. S idejama bratoubilačkog sukoba i Ukrajine „na Zapadu i u NATO-u“, sve više će posla i brige biti za same građane ove zemlje, koji moraju vlastodršcima da ukažu na put kojim se ne sme ići. Jer granice njihovog ponašanja do sada je određivalo odsustvo bilo kakve reakcije i protesta nacije protiv štetnih akcija koje su uništile njihovu ekonomiju i kakvu-takvu državnost. Sada jedino mogu da mole za pomoć one koji su spremni da im pomognu samo da se još dublje zatrpaju.
To je, na „samitu“ s američkim predsednikom u Beloj kući jedino i preostalo da čini Zelenskom, ali suštinske podrške Vašingtona nije bilo. Ne samo zato što su Bajden i ruski predsednik Vladimir Putin u junu u Ženevi, po svemu sudeći, postigli izvesan stepen razumevanja i saglasnosti oko nekih pitanja koja tište i jednu i drugu naciju već i zato što posle debakla u Avganistanu Americi – u ovom trenutku – nije potrebna nova avantura, čak ni u formi skretanja pažnje domaće javnosti na drugu stranu. Pogotovo ne bi želeli da oni ljute onoga, to jest Putina, koga su pre samo tri meseca molili da pomogne o određenim važnim pitanjima. Ima, doduše, onih koji maštaju o destabilizaciji Rusije posle parlamentarnih izbora krajem ovog meseca – nakon čega bi krenula „ukrajinska ofanziva“ i trijumfalni „marš na Moskvu“, ali to spada u domen sličnih iluzija kao kada Zelenski ozbiljno veruje u NATO članstvo. Realnost je da je Putin faktor na koga će Vašington, a pogotovo Kijev još dugo morati da računaju.
Propagandna mašinerija ukrajinskog lidera lansirala je priču da je Bajden navodno odobrio nekakav „plan Zelenskog“, po kome bi Vašington isplatio Kijevu 277 milijardi dolara „za razvoj“. Činjenica je da su u „razvoj“ Avganistana Amerikanci uložili bilion dolara, ali Avganistanci dobro znaju koliko sreće im je to donelo. Amerikanci su svojim povlačenjem jasno pokazali da se investicija nije isplatila, pa treba biti oprezan u zaključku da bi sada želeli da sve to isto, ili gore, ponove i u Ukrajini, gde bi ih umesto talibana dočekali Rusi – na svojoj sopstvenoj zemlji.

VEROVATNO SE I TALIBANI SMEJU Osim s Bajdenom, Zelenski je svoje zamisli podelio i s „ekspertskom zajednicom“ u Vašingtonu, iako je stepen njihovog uticaja na donosioce odluka o tako krupnom novcu – pre svega u Kongresu – veoma upitan ili gotovo nepostojeći. Kada je reč o Bajdenu, prema izveštajima iz Ukrajine, njegovi pogledi nisu se poklopili sa Zelenskim o pitanju ni razvoja događaja u Donbasu, ali ni očekivane vojne pomoći i stavova oko „Severnog toka 2“, gde je američki lider još ranije dao „zeleno svetlo“ za izgradnju, na sastanku s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. To jest ključne političke zamisli predsednika Ukrajine pale su u vodu.
Zato je doneo iz SAD memorandum o razumevanju za izgradnju nuklearne elektrane i bezbednost svemirskih letova, kao i najavu pomoći od 463 miliona dolara za podršku demokratiji i ljudskim pravima, 45 miliona kao humanitarnu pomoć, još 60 za bezbednost i najavu tri milijarde dolara podrške američke razvojne banke, u okviru pomenutog memoranduma. To je, svakako, daleko manje od onoga što je očekivao Zelenski, posebno ako se ima u vidu da lavovski deo „pomoći“ otpada na „razvoj demokratije“, što u prevodu znači jačanje političkih snaga koje treba i njega samog da zauzdaju. A posebno je neprijatno kada druga najveća država Evrope, sa 40 miliona stanovnika, zavisi od 45 miliona dolara američke humanitarne pomoći. To je oko dolar po stanovniku za godinu dana. Verovatno se i talibani smeju.

POUČAN LET BEZ PADOBRANA A plan Zelenskog je bio mnogo zamašniji. Želeo je američko ulaganje od 28 milijardi dolara u ukrajinsku naftu i gas, uključujući i izgradnju morskog terminala za tečni gas, kako bi Kijev očuvao status „moćnog igrača“ i posle puštanja u rad „Severnog toka 2“. Zatim, Zelenski želi 25 milijardi za zamenu termoelektrana na ugalj i prelazak na „zelenu energiju“, što je izuzetno ambiciozno za zemlju koja decenijama jedva održava energetsku stabilnost – a sada ruski gas uvoze iz Evrope, dok ugalj kupuju od pobunjenog Donbasa. Po ovom planu, Ukrajina bi bila energetski naprednija i od Nemačke, koja planira da odustane od uglja tek za 15 godina. Poseban „biser“ su ideje Zelenskog da „Amazon“, „Gugl“ i „Majkrosoft“ otvore ogromne data centre u Ukrajini i time bezbednost svojih podataka prepuste „ukrajinskim saveznicima“. Ali ni to nije sve – ukrajinski lider želi svoju zemlju da uključi u NASA projekat „osvajanja Meseca“, izgradi obilaznicu oko Kijeva i osnuje krovni fond za finansiranje projekata IT industrije.
Ispostavilo se, po povratku Zelenskog iz Vašingtona, da od previše razmišljanja o američkim milijardama i „savezništvu“, nije preneo nijedan zaključak o onom najvažnijem, pitanju svih pitanja – kada će u Donbasu i Ukrajini zavladati mir. I kako će se to postići, ako se isključe sulude ideje o pogibeljnim pohodima na Krim, Donjeck, Lugansk i Moskvu. Ili Zelenski i ekipa ipak veruju da će Putin i Šojgu nestati sami od sebe, a da će mali ukrajinski Napoleoni, ovenčani ratnom slavom, umarširati u Moskvu. Pre nego što ih neko iznese iz kancelarije, najbolje bi bilo da, umesto što otvorenih očiju snevaju o letu na Mesec, još jednom pogledaju snimke iz Avganistana – kako ljudi poput njih lete bez padobrana.

[/restrict]