Мали украјински Наполеони

Трајни мир, економска, политичка и безбедносна сарадња с братском Русијом једини су рецепт спаса за оно што је још преостало од Украјине, некада најразвијеније земље Совјетског Савеза

Дан уочи „историјског“ сусрета у Вашингтону украјинског председника Володимира Зеленског са својим америчким колегом Џозефом Бајденом, од амбасадора НАТО-а у Кијеву Александра Виникова стигао је чудан сигнал. Војна дејстава у Донбасу не сметају Украјини да ступи у НАТО, нагласио је овлашћени представник западне војне алијансе. Многи радикални Украјинци, жељни било каквог знака пажње „вољеног Запада“ после седам година битисања на маргинама америчких и европских интереса, одмах су ову изјаву протумачили онако како се њима уснило да чују. „Западни савезници“ нас неће оставити на цедилу, храбрили су сами себе и оне који верују у приче браће Грим, без обзира на то што су слике из Авганистана биле довољно убедљиве саме по себи: опасно је бити непријатељ Америке, али бити њихов „пријатељ“ може бити још горе. Суноврат без падобрана с хиљаду метара висине делује отрежњујуће – посебно ако нисте ви тај који виси на крилу војног транспортног авиона. А управо таквом статусу се, можда и не сасвим свесно, изгледа у Кијеву највише радују они који зазивају сукоб с Русијом, очекујући „значајну помоћ“ Вашингтона.

[restrict]

ПИТАЊА И ПАРАЛЕЛЕ Стога, како упозоравају руски експерти, изјаву Виникова требало би пре читати обрнуто од онога како су то похитали да учине присталице сукоба с војном суперсилом Русијом. Није НАТО амбасадор хтео да каже да ће сада сви на Западу похитати да, док Кијев води ратна дејства у Донбасу, приме Украјину у чланство своје војне алијансе, јер се то неће догодити пре него што одлуче да започну велики, највероватније нуклеарни рат. Такав сценарио погибељи они би ипак радије препустили Авганистанцима. Или Украјинцима. А они би навијали са стране и бодрили украјинске „хлопце“ да издрже што дуже. Не, господин Виников имао је нешто сасвим друго на уму: ободрио је својим речима Кијев да може слободно да настави с војним походом на Донбас верујући да ће бити примљен у НАТО, јер то неће утицати на питање потенцијалног чланства. Које се ипак неће десити.
Из недавног авганистанског искуства, Зеленски би требало да се замисли над још једним аспектом целе приче. Ако је талибанима, било их је 75.000, у папучама и турбанима, било потребно око четири дана да заузму скоро цео Авганистан који је „бранило“ 300.000 провладиних бораца (Кијев нема ни приближно толико), у чије опремање и обуку је Вашингтон уложио сто милијарди долара – да ли су се запитали како би се они, који моле САД за макар неколико стотина милиона помоћи, провели у потенцијалном сукобу с десетинама дивизија до зуба наоружаних и врхунски припремљених руских војника, под командом генерала армије Сергеја Шојгуа? Колико би њима дана, или сати, требало да сломе отпор „украјинске армаде“? Јер чак и утицајни амерички „Форин полиси“ констатује да је данас Украјина „земља на ивици“. Треба се надати да такве авантуре никоме неће озбиљно пасти на ум. У супротном, може му се десити да не стигне до бојног поља, већ да га неки разумнији људи изнесу директно из канцеларије и сместе у установу одговарајућег типа.

ПУТ КОЈИМ СЕ НЕ СМЕ ИЋИ И украјинској војсци, и украјинском народу, најмање од свега потребан је данас рат који ни много јаче земље не би могле да добију. Трајни мир, економска, политичка и безбедносна сарадња с братском Русијом једини су рецепт спаса за оно што је још преостало од Украјине, некада најразвијеније земље Совјетског Савеза. Судећи по изјавама НАТО званичника, као и актуелног кијевског врха, ни они сами више не верују да је ова врста опоравка могућа. С идејама братоубилачког сукоба и Украјине „на Западу и у НАТО-у“, све више ће посла и бриге бити за саме грађане ове земље, који морају властодршцима да укажу на пут којим се не сме ићи. Јер границе њиховог понашања до сада је одређивало одсуство било какве реакције и протеста нације против штетних акција које су уништиле њихову економију и какву-такву државност. Сада једино могу да моле за помоћ оне који су спремни да им помогну само да се још дубље затрпају.
То је, на „самиту“ с америчким председником у Белој кући једино и преостало да чини Зеленском, али суштинске подршке Вашингтона није било. Не само зато што су Бајден и руски председник Владимир Путин у јуну у Женеви, по свему судећи, постигли извесан степен разумевања и сагласности око неких питања која тиште и једну и другу нацију већ и зато што после дебакла у Авганистану Америци – у овом тренутку – није потребна нова авантура, чак ни у форми скретања пажње домаће јавности на другу страну. Поготово не би желели да они љуте онога, то јест Путина, кога су пре само три месеца молили да помогне о одређеним важним питањима. Има, додуше, оних који маштају о дестабилизацији Русије после парламентарних избора крајем овог месеца – након чега би кренула „украјинска офанзива“ и тријумфални „марш на Москву“, али то спада у домен сличних илузија као када Зеленски озбиљно верује у НАТО чланство. Реалност је да је Путин фактор на кога ће Вашингтон, а поготово Кијев још дуго морати да рачунају.
Пропагандна машинерија украјинског лидера лансирала је причу да је Бајден наводно одобрио некакав „план Зеленског“, по коме би Вашингтон исплатио Кијеву 277 милијарди долара „за развој“. Чињеница је да су у „развој“ Авганистана Американци уложили билион долара, али Авганистанци добро знају колико среће им је то донело. Американци су својим повлачењем јасно показали да се инвестиција није исплатила, па треба бити опрезан у закључку да би сада желели да све то исто, или горе, понове и у Украјини, где би их уместо талибана дочекали Руси – на својој сопственој земљи.

ВЕРОВАТНО СЕ И ТАЛИБАНИ СМЕЈУ Осим с Бајденом, Зеленски је своје замисли поделио и с „експертском заједницом“ у Вашингтону, иако је степен њиховог утицаја на доносиоце одлука о тако крупном новцу – пре свега у Конгресу – веома упитан или готово непостојећи. Када је реч о Бајдену, према извештајима из Украјине, његови погледи нису се поклопили са Зеленским о питању ни развоја догађаја у Донбасу, али ни очекиване војне помоћи и ставова око „Северног тока 2“, где је амерички лидер још раније дао „зелено светло“ за изградњу, на састанку с немачком канцеларком Ангелом Меркел. То јест кључне политичке замисли председника Украјине пале су у воду.
Зато је донео из САД меморандум о разумевању за изградњу нуклеарне електране и безбедност свемирских летова, као и најаву помоћи од 463 милиона долара за подршку демократији и људским правима, 45 милиона као хуманитарну помоћ, још 60 за безбедност и најаву три милијарде долара подршке америчке развојне банке, у оквиру поменутог меморандума. То је, свакако, далеко мање од онога што је очекивао Зеленски, посебно ако се има у виду да лавовски део „помоћи“ отпада на „развој демократије“, што у преводу значи јачање политичких снага које треба и њега самог да зауздају. А посебно је непријатно када друга највећа држава Европе, са 40 милиона становника, зависи од 45 милиона долара америчке хуманитарне помоћи. То је око долар по становнику за годину дана. Вероватно се и талибани смеју.

ПОУЧАН ЛЕТ БЕЗ ПАДОБРАНА А план Зеленског је био много замашнији. Желео је америчко улагање од 28 милијарди долара у украјинску нафту и гас, укључујући и изградњу морског терминала за течни гас, како би Кијев очувао статус „моћног играча“ и после пуштања у рад „Северног тока 2“. Затим, Зеленски жели 25 милијарди за замену термоелектрана на угаљ и прелазак на „зелену енергију“, што је изузетно амбициозно за земљу која деценијама једва одржава енергетску стабилност – а сада руски гас увозе из Европе, док угаљ купују од побуњеног Донбаса. По овом плану, Украјина би била енергетски напреднија и од Немачке, која планира да одустане од угља тек за 15 година. Посебан „бисер“ су идеје Зеленског да „Амазон“, „Гугл“ и „Мајкрософт“ отворе огромне дата центре у Украјини и тиме безбедност својих података препусте „украјинским савезницима“. Али ни то није све – украјински лидер жели своју земљу да укључи у НАСА пројекат „освајања Месеца“, изгради обилазницу око Кијева и оснује кровни фонд за финансирање пројеката ИТ индустрије.
Испоставило се, по повратку Зеленског из Вашингтона, да од превише размишљања о америчким милијардама и „савезништву“, није пренео ниједан закључак о оном најважнијем, питању свих питања – када ће у Донбасу и Украјини завладати мир. И како ће се то постићи, ако се искључе сулуде идеје о погибељним походима на Крим, Доњецк, Луганск и Москву. Или Зеленски и екипа ипак верују да ће Путин и Шојгу нестати сами од себе, а да ће мали украјински Наполеони, овенчани ратном славом, умарширати у Москву. Пре него што их неко изнесе из канцеларије, најбоље би било да, уместо што отворених очију сневају о лету на Месец, још једном погледају снимке из Авганистана – како људи попут њих лете без падобрана.

[/restrict]