Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
ЗАПАД је захтевао да непокорни Срби који су се деведесетих једини одупирали униполарном свету буду трајно стигматизовани као “геноцидан народ”, али ниједан доказ за геноцид није могао да се пронађе у грађанским ратовима у Хрватској и БиХ. Тада је у помоћ прискочио натурализовани Американац египатског порекла Шериф Басиуни. Овај професор исламског права је титулу “оца међународног кривичног права” добио у америчким медијима пошто је понудио Конгресу САД термин “локални геноцид”, који је сам измислио за потребу оптуживања Срба, иако се он коси са Конвенцијом о геноциду УН!
Да је реч о злонамерном термину који је пројектовао кривицу Срба указује и то што је смишљен на самом почетку рата у БиХ, далеко пре него што је помоћу њега конструисан “геноцид у Сребреници”, којим Сарајево уз помоћ спонзора покушава да докаже да је Република Српска “геноцидна творевина” да би са тим оправдањем било издејствовано њено укидање.
– Комисија постављена од стране Савета безбедности УН 6. октобра 1992. од великог је значаја за каснији правни развој питања геноцида. Њен задатак био је да истражи ратне злочине и тешке злочине против човечности учињене у бившој Југославији од 1991. На челу Комисије био је Шериф Басиуни. На саслушању у америчком Конгресу дискутовало се да ли се оно што се догодило у Босни може сматрати геноцидом или не. Басиуни је истицао да не постоји сумња да су у Босни учињени злочини против човечности, али да је ситуација нешто другачија када је у питању геноцид, те да је питање дефиниције од велике важности. Уколико се конвенција УН користи као стандард, тешко је дешавања у Босни означити као геноцид, али уколико се заузме “прогресивни” став, тј. да се геноцид може извршити на локалном нивоу, ситуација може бити различита – наводи професор Кјел Магнусон са шведског Универзитета Упсала.
vikipedija
Његов одважни и много пута цитирани научни рад “Појам геноцида у праву и науци: јаз који се шири?” демаскирао је механизам фабриковања оптужби против Срба на основу измишљотине о “локалном геноциду”.
– У БиХ је било око 100.000 непосредних жртава на све три стране. Највише су их имали Бошњаци, око 62.000, па Срби најмање 25.000, а око 9.000 отпада на Хрвате и око 500 осталих. Томе треба додати и неколико хиљада неразјашњених смрти. Тај број и таква структура мртвих на простору државе од 4,4 милиона становника не може да се квалификује као геноцид, поготово ако се посматрају појединачне нације. За геноцид је, уз масовност жртава, потребно и доказати намеру да се он изведе, а тога нема. Пошто није могла да се одбрани теза о великом броју мртвих на одређеном простору, решење је пронађено у томе што је смањен простор на коме се мртви броје, а додатно се манипулисало њиховим бројем и идентитетом. У Сребреници имате гробове људи који су погинули у борби и који не могу да се рачунају у жртве геноцида, затим оне који су погинули у несрећним случајевима, као и разне друге смрти у том периоду, а сви они су сахрањени са онима који су заиста стрељани – објашњава за “Новости” историчар др Горан Милорадовић.
Логор за српску децу у НДХ / Фото Википедија
Он наглашава да су у Меморијални центар Сребреница-Поточари довожени остаци погинулих у другим местима у БиХ, раније или касније током рата.
– Тако је и отац директора Меморијалног центра Емира Суљагића, који је погинуо још 1992. код Братунца, сахрањен и заведен као жртва геноцида. Када су питали директора како је могао оца да уврсти у жртве геноцида, овај је одговорио: “Тада је постојала таква законска могућност и ја сам је искористио”. Дакле, жртва геноцида се постаје и тако што неки потомак “искористи законску могућност”! То нема везе са реалношћу и никако не би могло да прође на чињеничном нивоу, али може на политичком. Ако је некоме потребно да се нешто медијски интерпретира као геноцид, онда је битно само то колико велику трубу има и колико дуго може о томе да труби. Оптужба за геноцид је врло моћна полуга међународне политике – каже др Милорадовић.
Професор Магнусен указује да је смисао геноцида промењен америчким и британским притиском.
Британска црква плаћала киднаповање абориџинске деце коју је “васпитала” / Фото Википедија
– Са пресудама МКТЈ и Међународног суда правде нашли смо се у прилично збуњујућој ситуацији да је кључни појам међународног права коришћен супротно здравом разуму и намери конвенције уз коју би требао да се примени. Потпуно је јасно да нема никакве користи од мењања значења појма геноцида. Управо супротно, спречава нас да разумемо његову праву природу. Тешко је одупрети се осећају да је до ове забуне дошло услед специфичне политичке климе која је владала за време рата у Босни и на Косову. Оно што пропаганду САД и Велике Британије чини нарочито увредљивом је да су управо они политичари који су одговорни за искривљену слику онога што се дешавало на Балкану урадили све што је у њиховој моћи да то што се десило у Руанди не квалификују као геноцид. Басиунијев финални извештај, који се може критиковати као непотпун и заснован на прилично танким доказима, постао је основни извор оптужби за геноцид. Без Басиунијеве иновативне идеје локалног геноцида, било би немогуће осудити било кога за геноцид у Босни – каже Магнусен.
Он указује да коришћење термина на начин Хашког трибунала има смисла једино ако је “неко желео да по сваку цену користи симболиком обојен појам геноцида тамо где му није место”.
Абориџини у 19. веку / Фото Википедија
– Општи закључак би укратко био да су се неке судије у својим пресудама удаљиле не само од првобитног значења појма геноцида, него су такође тумачили саму Конвенцију о геноциду на начин који је противан и слову и духу тог документа. Неизбежна последица је да у будућности постоји ризик да се било који етнички конфликт може назвати геноцидом, што значи да је сам појам девалвиран. То се може десити само у једној конфузној културној и политичкој клими која тренутно доминира у Европи – упозорио је професор Магнусен.
Да је термин геноцида већ девалвиран доказују “научне” тврдње неких сарајевских историчара који кажу да су Бошњаци преживели невероватних 11 геноцида, од позног средњег века до данас! Они под геноцидом подразумевају сваки војни одговор хришћанске Европе на османска освајања, што је неосманистичка оптужба, јер у Османском царству, верској држави, бошњачка нација није ни постојала већ само свеукупан исламски милет (народ у верском смислу)! Засебан бошњачки идентитет је развијао католички Беч после окупације Босне и Херцеговине 1878. године.
– Постоји тржиште идеја и концепата, а Бошњаци нуде оно што на њему има добру прођу. Схватили су да се политички исплати бити народ-жртва геноцида, па раде по принципу “што више геноцида то више користи”. То, наравно, нема никаквог утемељења јер су они били народ који је био повлашћен и у оквиру Османске царевине и у оквиру Аустрије. Аустријанци су настојали да установе бошњачки идентитет, они су смислили назив Босна и Херцеговина за простор који никада није био једна држава, измислили су да је “бошњачки” језик посебан, укратко, све су урадили да тај простор културно одвоје од Србије којој је он традиционално гравитирао. Када је Аустроугарска нестала, континуитет исте политике су наставили Немци – каже др Милорадовић.
Историчари указују да је геноцид, истребљење народа убијањем и асимилацијом, феномен стар колико и историја, а да је геноцидна политика неодвојива од историје колонијалних империја.
– Управо су оне биле инспирација нацистима за истребљивање прво Јевреја, а затим Словена. Хитлер није доживљавао Русе само као идеолошке противнике, већ пре свега као људе који живе на земљи богатој ресурсима које зато треба истребити да би се добио животни простор за германску расу. Не може се порећи историчност те идеје, исто су радиле и колонијалне силе и то у неким случајевима врло успешно. Хитлер је у њима имао узоре и решио је да исту ствар покуша и сам. Истребљивање чини историју колонијалног времена, а Британци су у том послу били веома успешни, што се види у Аустралији и на Новом Зеланду где староседелачко становништво постоји само у траговима. Староседелаца Тасманије више нема ниједнога. Такође, пре него што су створене САД на северноамеричком континенту су биле британске колоније. Британци су сукобе са Индијанцима решавали, поред осталог, и биолошким ратом – наводи др Милорадовић.
Фото Википедија
Енглези су били свесни да су староседеоци северноамеричког континента осетљиви на неке заразне болести више него Европљани, па су им зими намерно давали ћебад на којима су претходно лежали болесници заражени великим богињама.
– Индијанци уопште нису преживљавали велике богиње и тај геноцидни програм је свесно извођен по наређењу британских официра, што је утврдио историчар Роналд Рајт и објавио у књизи “Отети континенти” о историји Северне и Јужне Америке. Он процењује да данас има пет до седам милиона потомака северноамеричких Индијанаца који су сви мешане крви, а већина њих живи у Канади, где су бољи услови него у САД. Он износи и процену да у Латинској Америци живи око 100 милиона потомака староседелаца и сматра да би толико било и наследника северноамеричких Индијанаца да нису систематски истребљивани – каже др Милорадовић.
Он наглашава да не треба мешати појмове концентрационог логора и геноцида, јер су постојали концлогори са сврхом изолације, контроле и експлоатације људи, али не и уништења.
– Први пут се на идеју коришћења концентрационог логора за систематско уништење људи дошло за време Другог светског рата. Немци су прво имали идеју да питање Јевреја у Европи реше путем етничког чишћења, мање истребљивањем, а више протеривањем на Мадагаскар и друга места. То се показало нереалним у околностима Другог светског рата и онда је крајем 1941. донета дефинитивна одлука да се јеврејско питање реши екстерминацијом. Ипак, немачки логори нису били први за извођење геноцида, концлогори у НДХ који су се бавили истребљењем српског и јеврејског становништва почели су да раде много раније. Чим је проглашена НДХ организовани су логори на Јадовну и на Пагу у којима нико није преживео. Када су Италијани запосели та подручја власти НДХ су морале да преселе логоре, па су у јулу и августу 1941. формирали Јасеновац где је почело систематско истребљивање. Може се рећи да су усташе претекле Немце бар пола године са праксом истребљивања – каже др Милорадовић.
Староседеоци Аустралије претворени у робове енглеских колониста / Фото Википедија
Ипак, НДХ никада није оптужена за геноцид јер се утопила у другу Југославију где је била заштићена, па ни геноцид над Србима није међународно признат, иако није био дело групе екстремних усташа већ државни план истребљења једног народа, по свим тачкама које се наводе у резолуцији УН:
– С обзиром на то да је Хрватска ушла у састав НАТО и ЕУ, онда је са њом у састав ових организација ушла и историја НДХ, чији је саставни део геноцид. За Запад је било питање како да се отарасе тог геноцида, а да добију простор, народ и остале геополитичке предности. Геноцид не може да се обрише, али може да се сакрије, ако се пронађе други који ће бити проглашен много већим и који ће заклонити претходне, као што је геноциде пре Другог светског рата заклонио онај над Јеврејима. Оно што је хронолошки касније дошло има ту способност, која се постиже кроз историографске интерпретације и медијски пласман, да заклони догађаје исте категорије који су се раније десили. Западу је зато требао геноцид у Европи, не у Африци или Азији, да би се заклонила истребљења на Старом континенту.
За жртву су одабрани Срби, а с обзиром на то да је дефиниција геноцида врло непрецизна, на Западу је успешно направљена медијска интерпретација која “доказује” геноцидност српског народа. Који због тога, логично, заслужује да пати.
– Те оптужбе и даље не одговарају чињеничном стању, нити оно што се дешавало на простору бивше Југославије може да буде стављено у ред с оним што се дешавало у Другом светском рату, али медијским надувавањем те теме ствара се такав утисак код млађих генерација, односно код оних који немају искуство и знање ранијег времена. С обзиром на то да генерација која памти Други светски рат нестаје, сада постоји могућност да се и он интерпретира на други начин – указује др Милорадовић.
Мали Руси и Белоруси у немачком логору / Фото Википедија
Супротно са конвенцијом
ПОЈАМ “локалног геноцида” на основу кога се у Хашком трибуналу судило Србима је у потпуној супротности са Конвенцијом о геноциду коју су 1948. усвојиле Уједињене нације и у којој јасно пише: “У овој конвенцији под геноцидом се подразумева било које од ниже наведених дела, почињених у намери да се потпуно или делимично уништи као таква нека национална, етничка, расна или религиозна група: (а) убиство чланова групе; (б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе; (ц) намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења; (д) мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе; (е) принудно премештање деце из једне групе у другу”.
Израз смишљен 1944. године
ГЕНОЦИД није смишљен у 20. веку, већ је веома стар историјски феномен, коме је 1944. само смишљено име, а то је урадио Рафаел Лемкин, правник јеврејско-пољског порекла.
– Када је Лемкин током Другог светског рата предложио концепт геноцида, његова намера је била да привуче пажњу на чињеницу да злочини нацистичког режима припадају категорији зверстава која би у међународном праву требало квалификовати као злочине sui generis. Геноцид је према Лемкину “уништавање народа или етничке групе” и резултат је свесног и систематског плана са циљем уништења извесне групе. Разликује се у карактеру и мотиву од традиционалних ратних злочина и од других врста масовних убистава – наглашава професор Магнусен.
(Б. Субашић, Вечерње новости)
