БОЈКОТ, АЛИ КАКАВ?

БЕОГРАДСКИ ИЗБОРИ, ЧИН ТРЕЋИ (ИЛИ ЧЕТВРТИ)

Сада већ с великом дозом сигурности знамо да опозиција планира да предстојеће изборе за Београд бојкотује. Не знамо, међутим, како ће тај бојкот изгледати, да ли ће бити „пасиван“ или „активан“. Не знамо ни да ли ће се до 2. јуна опет предомислити

Политиколог Бобан Стојановић један је од ретких аналитичара (и оних „проопозиционих“ и оних „прорежимских“) за којег се може рећи да се труди да што објективније сагледа политичку ситуацију у Србији. Без обзира на то да ли се с његовим проценама и идејама слажемо или не. Да се труди да буде објективан види се, на пример, из једне његове мисли изречене у прошлом „Утиску недеље“. „Ја бих рекао да смо дошли у једну ситуацију где су људи много бесни, макар део људи који не верују слепо Александру Вучићу, а са друге стране су потпуно у безнађу и никад више демотивисани за политички активизам“, рекао је он. Рад на објективности видим у овој огради „макар део људи који не верују слепо Александру Вучићу“. Иако је ово „слепо“ беспотребно и претерано, реткост је на проопозиционим медијима из уста проопозиционих аналитичара чути чак и такво признање. Тамо су, углавном, грађани само бесни и револтирани, као да нико за Српску напредну странку и њене савезнике никада и не гласа. Потпуно је исправна његова оцена да је део бирачког тела који (нећемо упасти у исту замку и рећи „слепо“) верује прозападној опозицији „неснађен и не разуме“ шта њихове политичке симпатије планирају да учине, па су демотивисани за политички активизам.
Да је Стојановић у овом случају сасвим у праву, показује истраживање америчког института НДИ (које је поменуто и на Вучићевој конференцији за новинаре 29. марта), према којем је подршка прозападним опозиционим партијама у Београду пала за између пет и шест одсто за свега нешто више од три месеца. Логично је закључити да је управо та чињеница и разлог због којег се овај део опозиције поново одлучује за бојкот и исто је тако логично закључити да, будући да ни сам Стојановић „није баш сигуран шта је план и идеја“, ствари до 2. јуна могу само да се погоршају.

УЛОГА МИЛОША ЈОВАНОВИЋА Пре него што се посветимо анализи преосталих аспеката идеје опозиције да изборе расписане за 2. јун треба бојкотовати, осврнимо се на још једну мисао Бобана Стојановића изречену у „Утиску недеље“, мисао која је, чини се, лидера коалиције Србија против насиља Драгана Ђиласа толико изнервирала да је у, за једног врсног политичара, недопустивом маниру одлучио да бојкотује остатак емисије. „Морају технике борбе да се промене јер ове до сада апсолутно нису дале резултат. У том смислу, неко је споменуо да имамо лидера Милоша Јовановића. Изашао је један јако занимљив текст у новинама ’Нова’, где је, између осталог, Милош Јовановић означен као један од два кандидата који би чак и у оваквим неравноправним условима могли да буду потенцијални градоначелници“, рекао је Стојановић. Иако је ово ражестило Ђиласа, који нема снаге, ни политичке мудрости какву је 2000. показао Зоран Ђинђић прихвативши да главну улогу у обарању Слободана Милошевића препусти Војиславу Коштуници, то што је Стојановић рекао има смисла. То нам најбоље доказује управо пример Ђинђића и Коштунице, али и каснија производња Алексеја Наваљног, једног екстремног националисте у икону „народног“ отпора Владимиру Путину. О томе смо детаљније писали у броју 799 под насловом „Ко је био Алексеј Наваљни: Кратки пут од ултранационалисте до љубимца западних либерала“. Само ради кратког подсећања, њега је 2008. руска активисткиња, истраживачка новинарка и „боркиња“ против корупције Јевгенија Албатс позвала да се придружи антипутиновским протестима либералне опозиције како би привукли и „националисте“ у борби против Кремља.
У друштвима која још није у потпуности „захватила западњачка река“, попут српског и руског, очигледно је неопходно да прозападна опозиција у својим редовима има и човека с ореолом националисте да би победила. Тога је свестан и Александар Вучић јер је веома упадљиво да се свих ових година највише плашио управо критике са, условно речено, деснице којом се оспоравао његов патриотизам. Може се до миле воље оспоравати његова посвећеност евроинтеграцијама, али не и његова одлучност у одбрани националних интереса, пре свега очувања Косова и Метохије. И то је, с великом сигурношћу би се могло рећи, данас и улога Милоша Јовановића – да прозападној опозицији да националистички шмек. У том контексту треба посматрати и његов однос према поруци гласноговорника руске спољне политике Марије Захарове патриотским снагама у Србији, и оним афирмисаним (ДСС, Двери и Заветници) и оним које су тек на путу да се афирмишу (Ми – глас из народа), на јединство у заштити националних интереса. За разлику од несторијанаца, пардон, несторовићеваца који су јасно рекли да ће на нивоу престонице подржати актуелну власт ако држава буде угрожена, Јовановић се на то није ни осврнуо јасно показујући да му је свргавање Вучића већи приоритет од заштите државе.

ЈЕДИНСТВЕНИ СТАВ Ту долазимо до јединог заиста јединственог става у оквиру наше прозападне опозиције (да, у то се сада сврстава и коалиција НАДА) – да ове (не)изборе треба бојкотовати, када се на њима већ (по свему судећи) не може победити. Тешко да би се Милош Јовановић око било чега другога у једном студију могао сложити с Драганом Ђиласом, или било ким другим из коалиције коју он предводи, осим око – бојкота избора. И то је још један од проблема који постоје на нашем опозиционом небу – нејединство у свим питањима, осим у вези с тим да Вучић „мора да оде“, док с друге стране владајућа структура делује као јединствени блок који временом постаје све монолитнији.
Поред начелног јединства у вези с бојкотом, и у том питању у опозицији влада неслога. На то сасвим разумно указује и Бобан Стојановић када говори о недостатку плана и идеје и подсећа да је бојкот већ испробана стратегија која није донела никакав резултат, па изражава страх да „бојкот избора у Београду и локалних избора у Београду (општинама) није у ствари средство за конзервирање положаја опозиције у овом тренутку“. У том смислу, из редова прозападне опозиције чују се гласови да предстојећи бојкот не би требало да буде „пасиван“ као 2020, него „активан“, што би, претпостављамо, требало да подразумева конкретне акције за спречавање гласања. То је, међутим, веома клизав терен, који може да води и у чињење кривичног дела, како нас је (хвала јој на томе) сасвим другим поводом почетком децембра прошле године подсетила и ЦРТА. Према нашем Кривичном законику (глава 15 – кривична дела против изборног права) „ко силом, претњом или на други противправан начин спречи одржавање гласања на бирачком месту, казниће се затвором до три године“, а „ко омета гласање изазивањем нереда на бирачком месту услед чега гласање буде прекинуто, казниће се новчаном казном или затвором до две године“. И тако даље.
Дакле, циркус који им се тренутно дозвољава да изводе у Народној скупштини не би био дозвољен и на бирачким местима, на пример. Надајмо се да мистериозна стратегија није управо то – изазивање већих нереда који би изискивали оштрију реакцију државе, што би, потом, било искоришћено за изазивање још већих нереда. То им није пошло за руком 24. децембра прошле године када су покушали да упадну у Скупштину града, али то није никаква гаранција нити да не би тако нешто поново покушали (више је него очигледно да не покушавају да промене стратегију која се у више наврата до сада показала као потпуно јалова), нити да овај пут не би успели да распале озбиљније сукобе (мада је и то мало вероватно, јер су, као што каже и Бобан Стојановић, присталице прозападне опозиције „демотивисане за политички активизам“).
После читаве саге, која око београдских избора траје од 17. децембра, стиче се утисак да прозападна опозиција заиста не зна ни шта хоће, нити шта неће и да својим немуштим објашњењима у вези с тим заиста своје присталице доводи у стање потпуне дезоријентисаности. Ипак, мора се узети у обзир да најављени бојкот опозиције ни за једну од две стране није добро решење. Власт жуди за тиме да поред легалитета има и легитимитет, што доказује и одлука да се иде на понављање избора, а опозицији је бојкот пут, у најбољем случају, у стагнацију коју је прошли пут (2020) преживела пуком срећом, а не памећу.