Зуставно време цури

Ђорђе Сибиновић

Да ли је глобализам преко идеологије постмодернизма спречио васкрсење смисла?

Да ли нас одређује национални усуд, или политичка реалност, или је наша егзистенција само неуспео покушај бежања од обоје? Недовољно храбри да се отргнемо од кукавичлуком преобликованих митова, недовољно одлучни да кренемо у сусрет страху и горким сазнањима, недовољно искрени према себи и превише уплашени од истине. То је дефиниција мислећег човека у вртлогу српске историјско-политичке реалности, а истовремено и судбина ликова у роману „Мандат“, записао је поред осталог књижевни критичар Петар Арбутина о најновијој књизи нашег саговорника Ђорђа Сибиновића.

Први утисак после читања романа „Мандат“ је да сте нужност историјског понављања претворили у сугестију поенте. Да ли је ваш књижевни јунак наш савременик, лик или реинкарнација, каталог неостварених формата или редизајнирани побуњеник. Ко је Меша Зец?
Разлика између есенције и егзистенције чини непоновљиви оквир Света и Текста који га именује, описује, разумева, архивира и постаје његов нераскидиви део. Свака од набројаних функција отвара засебан корпус индивидуалности који личност индукује до самосвести и епохалног препознавања. Свако од нас живи први и једини пут али, не носи терет заснивања искуства које понавља. Наш донос није прејудицијелна залиха из које биографија извлачи добитне ознаке као празнична лутрија. Живот је састављен од раскоши понављања на јединствен начин. Свака сличност са познатим ликовима је случајна. Означава феномен „већ виђеног“. Меша Зец је обичан до тривијалности. Епохе стимулишу бунтовнике, апострофирају надарене појединце. Његова аутентичност долази из евентуалне могућности да у читаоцу пробуди страст према свему ономе што се судара на граници чулног опажања са истински преживљеним. Емил Сиоран је изрекао кључну реченицу: све што знам са шездесет, знао сам и са двадесет година, али, за погрешно потрошено време нема повратка. Карактер се не мења. Он се испољава у сагласју са историјским околностима и развојем личности. Наративна узбудљивост сакривена је у начину стилизације поенте у души читаоца који открива меру храбрости ликова да испоље карактер и спрече погрешан проток времена. То је Меша Зец.
Како и на корици новог романа „Мандат“ на којој стоји и табла са називом Молерове улице, те натпис знан нам с краја 190-их који потписује Отпор – „Готов је“, тако се и у штиву преплићу и сусрећу судбине трагичних јунака свог времена. С једне стране, ту је Молер, с друге пак имамо и бившег председника републике Слободана Милошевића. На самом дну насловнице налази се и фотографија контејнера на којем је написано: „Забрањено бацање жара“. У којој мери је и писање ове књиге било заправо „бацање жара“?
Нисам имао намеру да инсистирањем на историјском понављању изједначавам ликове и значења. Посебно нисам склон схематском мишљењу. У том смислу, ограђујем се од евентуалних закључака да су ликови у роману испреплетани потребом интерактивног довршавања. У роману не постоји лик председника а догађај изручења само је симболички трансфер предаје окупатору. У роману, на том месту сазрева књижевни јунак Меша Зец, којем Молерова судбина и његова латентна будућност, бивају коначно разјашњене. Свака друга сличност или рад текста остају у зони личне одлуке, самим тим и одговорности читаоца. Иначе, не браним се од могућих читања. Ништа није по себи предодређено. Да сам хтео да упоредим, поистоветим или да у поенти удружим историјске ликове, то бих изричито учинио. Слажем се са вама, сав жар је у писању.
Главни јунак романа је уметник, заправо студент уметности који свој завршни рад о Молеру припрема у време непосредно након НАТО агресије на Србију и Црну Гору. Елан, ентузијазам младог човека који се одриче комфора који би му обезбедио вођење очевог ланца пекара зарад непоколебљиве љубави према уметности, настоји да доведе у питање и његов ментор, који га убеђује да „време у којем живимо само је по суровости наклоњено инспирацији“, те да „реални простор на који уметност може да рачуна не постоји“. Колико је ова тврдња близу истине? Шта као стваралац, књижевни, музички, као уметник мислите о овоме?
Разлика између догађаја и доживљаја, ситуације и интерпретације остаје вечно отворено питање. У тој разлици рађа се уметност и васкрсава живот. Важно је да се аутентичним конституисањем садржаја на дуги рок брани појам и обнавља легитимитет. И када излазе један из другог, и када се подударају, разлика доноси особеност а појмовна дифузија присуство. Ако нема разлике нема ни уметности јер је живот, пре свега као предмет, свакако старији. Али ако нема уметности, живот не може бити сагледан као трајање. Дакле, продужава се само као онтолошка пукотина која тоне у нихилизам, гробницу сваке креативности. Због тога треба бранити разлику између Света и Текста. Највећи непријатељи живота и уметности, су они који покушавају да пониште идентитете и своја ограничења и медиокритетство сакрију у нејасне границе или у просторе које волунтаристички означавају као ексклузивне. Лепо је кривити кифле у татиној пекари. Али много је лепше и узбудљивије стварати своју уметност о томе.
У прилог ограничењима уметничке слободе „броје“ се и речи једног од јунака који саветујући свог сина каже да је његова дужност као уметника да „проблематизује и оптужује, да суди, да се бори, али само у интерпретацији дела које ствара“. Да ли је нешто тако уопште могуће, да ли се, по вама, пак практикује као вид компромиса зарад различитих бенефита?
Позната је прича о човеку који није издржао разговор са мудрацем јер „саветује као отац, а приговара као син“. Сваки стваралачки чин у себи сажима крајње позиције логоса и неизрецивог које преиспољену вољу за моћ спречава да загосподари људским светом. Наиме, метафора напетости оца и сина, отвара простор непредвидљивом расплету који доноси склад или разара сједињење. Глас Радована Зеца, оца главног јунака, али и глас професора Филипа Мајера, као његова терца, звуче у сагласју ума и разума према увек отвореном модусу потребе да се досегне искуство, коју репрезентује фигура сина. Да сваки појединац не би пролазио Голготу распећа, уметност се бори за повлашћени простор у којем ће то учинити за све нас. Нема никакве личне користи од уметности! Они који је у том пољу остваре нису уметници него сналажљиви берзански агенти на тржишту симбола који су врло слични истинским уметничким резултатима.

Ко је данас Петар Николајевић Молер?
Он је данас све оно што није био у свом времену: велика, одложена симболика неостварених могућности! Гледано ка појединцу, могућност обретења, у односу на заједницу, снага промене понашања. Гестовима заснивамо сврху. Али, сврха није смисао. Без велике одлучности, без спремност на све, без херојства и жртве, није могуће постизати велика дела, слободу пре свега. Проблем почиње када у достигнутим резултатима престане потреба за екстремним особеностима и када је потребно да сврха произведе смисао. Ако остане усамљена, недорасла одлучујућем сједињењу са смислом, епоха се не јавља као модел узорности, остаје само чињеница. Молер је у сваком од нас, у оном покушају да сличност са савременицима не схватимо као крајњи домет постојања а да напор промене понашања претворимо у идеал. Ако је то уопште могуће.
У роману „Мандат“ устали сте против постмодернизма. Кажете: ,,Створити Текст уместо Света. Наратив, Лаж која личи на живот, тежак и недоступан, за који се треба борити, жртвовати и постепено га досезати, бесконачно понављати лаж која улази у Текст као утвара у празну психу и траје као одјек ничега у пустој нигдини. Текстом тумачити сва постојања. Текстом поништити искуство. Предузети све да у стварности не остане ништа што би могло да испуни сећање. Онемогућити прошлост и тако коначно једном заувек учинити да није било оно што је било. Измишљати нове речи, неразумљивим означавати непостојеће. Укинути појмове и термине а уздизати кованице и неологизме.“ Имате ли нешто да додате?
У овом ставу садржана је сублимирана демистификација постмодернизма који се показао као идеолошка, а не културолошка позиција. Наиме, постмодернизам је дочекан као логична, хронолошка и преображајна етапа модернизма у тренутку када Свет више није могао да артикулише ефикасан и смислен однос вредности и стварности. Велики рат објавио је смрт модернизма. Епоха која га је омогућила изгубила је последњи разлог легитимитета. Период до следеће катаклизме послужио је за растанак са парадигмом која је донела огромне учинке и понудила атавистичко присуство до рађања другачијег модела. Дужност је налагала добродошлицу. Радозналост отворени ум за новум. Међутим, на живе ране Света превијен је идеолошки Текст деконструкције као прва помоћ пољуљаној вери да је речник Света изгубљен. Он је, међутим, био исписан неразумљивим за непостојеће као Манифест глобализма који укида, поравнава и обесмишљава. У модернизам су на мала врата ушли феномени који су га као реализоване целине разорили. Постмодернизам је на велика врата увео деконструкцију захваљујући којој нико није могао да провери позиције а уз наметнуту двосмислености значења људских гестова његови креатори увек су могли да ефикасно контролишу побуну. Удружени бесмисао уништио је модернизам; глобализам је преко идеологије постмодернизма спречио васкрсење смисла. Деконструкција знакова реалности, преко симулакрума као иконе постмодернизма, обзнањују „крај историје“. Зауставно време цури.
Да ли је то увод у епоху „злочина без казне“ у којој данас живимо као неми и немоћни сведоци разарања вредности и свега постојећег демонстрацијом безличне и незаустављиве силе поништавања људског искуства, права на размишљање, пропитивање и глас смисла изван побуне?
Слажем се, али мислим да се не ради о уводу него о завршном чину умирања света који је започео прометејским подвигом. Прометеј је боговима украо ватру и себи обезбедио повлашћено место у мозаику досега. Фаталном грешком њене предаје онима који је нису употребили да свет загреју него да га спрже, поништио је учинке херојства и свео их на угарке гордости у којој и данас умире. Ко је данас кандидат за ордење: можда дрон који није оборен, или „постхумно“ оборени дрон који је убио највише људи и разорио највише добара? Човек сигурно није. Да ли ће нови свет обликовати исти они нељуди који су спремни да у име заштите комада земље за који верују да им искључиво припада, огњем и мачем уништавају све пред собом док у паузи убилачких похода отварају амбасаде силеџијски отетим вековним поседима. Quod licet Iovi, non licet bovi! Да ли они који минијатуре сопствених грехова претварају у разлоге коначне пресуде малим и незаштићеним? Можда они који Свет виде искључиво у функцији крајње консеквенце сопствених поремећаја. Ко? Људи из завета блаженопочившег патријарха Павла засигурно неће. Не могу да се отмем утиску да је енергија деконструисаног знака реалности угасила светлост целине и истине, помрачила разум, поништила искуство и из живота заувек протерала здраву памет која, упркос свему, види бесмисао и остаје потпуно немоћна да било шта учини.
Пишете, дакле, део сте српске књижевности. Да ли вас погађа стање у којем доминира одсуство критеријума и присуство волунтаризма, да ли се осећате измештеним из духовности и тврдо позиционирани на тржиште написаних производа под дејством закона који немају књижевно порекло?
Учешће у јавном разговору већ дуго није ослоњено на компетенцију и релеванцију. Своје књиге видео сам као ретке поводе да у њему учествујем. Нисам се користио тим приликама да поправљам недостатке у писању него сам износио принципијелне ставове. Одустао сам од таквих скрупула. Пишем зато што морам да пишем. Све више и дубље осећам повезаност и припадност са родом и духовном и књижевном баштином. Међутим, све мање желим да будем део времена у којем пишем. Знам да је то немогуће и на известан начин незрело. У правној науци постоји аксиом који забрањује расправу о ноторним стварима. Стање у нашој књижевности је једна од тих ствари.
Чему се надате у вашој књижевности и нашем животу?
Поједностављењу. Преучио сам а нисам постао бољи. И моје писање је такво, оптерећено знањем које надима. Мој прадеда који је погинуо у Великом рату био је неписмен. Не мислим да је добровољно залагање живота доказ врлине. Посебно у околностима рата. Поверење у људскост доноси више од било каквог знања. Томе се надам. Крајњи облик епистемиолошког отуђења је вештачка интелигенција. И поред савршености тог изума, активира га онај ко је све то смислио. Вештачка интелигенција му не може донети жељно очекивани коначни биланс похлепе, као ни спасење душе. Изгубљено поверење у људскост може. Јер човек није звер и када, као у нашем времену, чини непојамна зверства. Надам се да ћу и ја и наш свет повратити поверење у људскост.