ЗЕЧЕВИЗИЈА – ЗАВРШНИ УДАРАЦ ЛОРДАНА ЗАФРАНОВИЋА

Иза њега стоји огроман, импозантан опус и све време ми се чинило да мора једном доћи завршни ударац, када ће се, уз тресак (како је слутио сав његов живот), све разрешити, расплести, експлодирати и узнети јарка црвена линија његове визије света

Живимо у једној несавршеној цивилизацији, управо сада, на крају свих тих великих цивилизација. Филм о Јасеновцу 1942. је филм о нама данас – каже Лордан Зафрановић пред препуном салом углавном студената филма, који су 28. фебруара 2024. дошли да чују његово предавање под насловом „Унутрашња структура филма“ у оквиру ФЕСТ-а ‚24, на коме се, иначе, није могло ни видети ни чути ишта важније. „Ми смо у једном затвору. У филму о Јасеновцу, који управо монтирам, има једна сцена у којој неки усташки лудак, обучен у бели мантил, веша жене, а све то гледају и слушају затвореници у жицама, поређани да присуствују егзекуцији. Он виче: ‚Ја ћу бити створитељ Слободне Европе!‘ и онда му уђе у кадар Слободна Европа у жицама и ми схватимо да је та Слободна Европа у жицама и да смо то сви ми. Овај филм, кад скинете жице, може да се догађа у сваком граду, у свакој улици, у сваком стану. Или сам ја промашио. То ме прогања од кад сам први пут био у Јасеновцу и видео само део документације о ономе што се тамо догађало. То ме и данас опседа и гониће ме док не завршим филм и не очистим се од те море да сам припадам људском роду и да сам тиме потпуно понижен. Због зла које је почињено и због метода који је одабран. Шта даље? Нема даље док ово не изађе на видело. Нема шта више. После овог филма ја сам потрошио све своје искуство, своје знање и умеће ако га имам. Јер, томе сам стремио цео живот и ту је све што сам радио. Ја мислим да прави филмски аутор, за кога важе само велике теме, не може да се лати ниједне веће од теме Јасеновца. Таква не постоји. Ако је то највећа тема, ако сам дошао до фазе да то могу направит‘, ако сам нашао праве сураднике, изаћ‘ ће све ово након осамдесет година. Чини ми се да сам на трагу томе и да ово може да буде завршни ударац са моје стране. Неко ће можда наставит‘ након тога, али ја више не. Ни у теми ни у форми. Не да сам се ја потрошио него су све те енергије ушле у филм и он ће сигурно трајат‘ сто година. То вам гарантирам. Нема шансе да не траје.“

ЕВРОПСКА СВЕТКОВИНА ЗЛА У сали мук и тек после овога сручи се гомила питања. Имао сам их и сам иако Лордана пратим добре четири деценије, од половине шездесетих година прошлог века, када смо обојица били још филмски и животни полетарци. И нарочито јер сам недавно видео три грубо монтиране секвенце његовог новог филма Златни рез ‚42 (Дјеца Козаре). О готово свему што је Зафрановић правио писао сам и објављивао на свом и разним другим језицима и чини ми се да сам добрано ушао у његов свет. Сам он каже да је томе тако. Иза њега стоји огроман, импозантан опус и све време ми се чинило да мора једном доћи завршни ударац, када ће се, уз тресак (како је слутио сав његов живот), све разрешити, расплести, експлодирати и узнети јарка црвена линија његове визије света.
А она га прати баш од година које он назива „аматерским“ у Кино-клубу Сплит где је када је, уз Мартинца, Верзотија и комп., тј. од првог његовог ремек-дела Послије подне, пушка (1968) ушао у анале југословенске и сваке друге филмске авангарде. И зато није случајно што Лордан започиње своје предавање баш на овом месту и на моје огромно задовољство (јер већ годинама мислим и пишем да се у овом 16-минутном филму крије разрешење шифре свих његових доцнијих филмова, нарочито његовог класика Окупација у 26 слика, 1978) повезује своје прво велико искуство са филмом који сада монтира и који назива својим завршним ударцем. Цео живот у једном филму? Враћа ли нас то Бергману, који потврђује мишљење многих великана да прави филмски аутор целога живота ради само један филм. И да се свако ново његово дело већ садржи у претходним. Истина је да овај мали ембрион Зафрановићевих визија европске светковине зла, што је тема која расте и разврстава се, лежи у подлози готово свих његових доцнијих филмова зато што се оснива на истом принципу градње унутрашње структуре филма, која је, по њему, слична градњи брода.

БРОД КАО ЗАЈЕДНЧИКА МАТРИЦА Отац је желео да Лордан постане бродарски инжењер и пре своје филмске авантуре Лордан је похађао поморску школу, где је изучавао сложену и физичким формулама подређену теорију брода. Црта на табли сажете и прилагођене принципе конструкције пловила и повезује их са начелима структуре филма. Излази на слично. У основи је чврст универзални модел структуре који има костур углављен у кобилицу, тј. кичму нарочито распоређених ребара брода. Резултат је лађа кадра да се носи са ветровима и таласима мора и океана или филм, способан да живи дуго у свести гледалаца и света у коме је настао. Већ у Послије подне, пушка у основи је правоугаони троугао еуклидске геометрије, са катетама окренутим надоле. Модел таквог троугла означава простор филма (све три странице троугла) и време истог (обе катете које се сужавају према врху, тј. дну троугла, што се у филму постиже све краћим и крупнијим кадровима) у тренуцима убиства птице. Призор из једног сплитског дворишта током летњег поподнева, у доба сијесте, медитеранске „фјаке“, када изненада испливава исконско зло и догађа се ритуал смрти, појава је необјашњива и злокобна и открива природу човека. Безразложни злочин изненада и неочекивано чине људи поред нас, наши суседи и знанци, трговци и породични људи, наоко сасвим обичан свет, који у таквом неочекиваном тренутку одједном открива своју скривену, зверску природу.
У Окупацији у 26 слика (1978) у основи је сличан геометријски модел, али далеко сложенији и богатији за једну колективну слику. У питању је сада купа, чија је база кружница, која обухвата један ренесансни град, задојен традицијом и културом који је наследник идеала античког полиса о синтези лепог и доброг (калокагатија Платона и Аристотела). Изненада, ова слика се срозава осом која силази из средишта базе конуса: Дубровник се преко ноћи претвара у пакао доласком усташа и почиње крвави пир. Што странице овог конуса иду према дну радња постаје све напетија, интензивнија и завршава се клањем у аутобусу, што је финале ове страшне, апокалиптичне слике. „Калокагатија“ се претвара у своју тоталну супротност, а Витрувијев и Да Винчијев човек постаје демон. У Златном резу у питању је још сложенији конус у који се забадају осе свих ранијих филмова, а тема добија огромне размере: лудачко зло је постало планетарна појава. Златни рез је, дакле, синтеза Зафрановићевог истраживања људске природе, која се у потпуности открила у Јасеновцу, стратишту савремене Европе и њеној моралној катастрофи. Најгоре је, међутим, што Европа игнорише ту своју моралну пропаст, што настоји да је не види, чак и умањи или отворено негира, док се њена стварност све више сурвава према „шпицу“ брода пред потонућем.

ТЕРЕН ЗА ЗЛО ЈЕ СПРЕМАН „То су велике теме на које треба да одговарају стручњаци. Ја као умјетник могу само исказати наговјештаје и страхове. Ја нисам те филмове истраживао сам, него сам имао истраживаче, књижевнике, новинаре, који су ми доносили одређене ствари и документе. Чак смо разговарали са неким докторима о томе на који начин се реализира то зло, одакле оно долази. Ми смо састављени од тога, може бит‘ да је грешка, ја нисам никакав психолог нити сам доктор који би се тиме требао бавити, али стицајем околности сам дошао до неких ствари које сада презентирам. Ми у себи имамо и добро и зло, јер смо из њих изашли. Врло се тешко ослобађамо тога. Прошло је четири-пет хиљада година неке цивилизације, а данас су актуелне трагедије Грчке. Као да су писане данас. То значи да се људско биће није уопће мијењало. Само су се мијењале методе. Умјесто копља дошао је мач, дошло је ово, па оно, па барут, па атомска бомба, Све иде према том злу. Двадесето стољеће било је почетак једне ударне пропаганде, мржње и изазивања зла, посебно данас, са телевизијом и свим медијским чудима. Ове ствари су као створене за пропаганду, за стварање језгра који покреће масе, хушка један народ против другог. Тај злочин који врше такве групе погубне су прво за народе који их раде. Зло се разлива таквом брзином да је то страховито. То је пљачка са елементима ужаса. Да ли ћемо изаћи на крај са том атомском катаклизмом? Наравно, остале су страховите ране као што је Јасеновац, које оптерећују генерације и генерације и то је оно зло које је и будуће зло; то траје кроз време. Није убод ножа само тада кад се догоди него он расте са годинама и трују се тиме комплетни народи. Довољан је само мали фитиљ. Погледајте само ногометне утакмице. То виси на танкој жици да пукне. Пуцало је и 1991. Али ова ситуација је сад некако спремна. Терен за зло је опет спреман.“

ФИЛМ ЋЕ БИТИ СКАНДАЛ Шта данас може филмски аутор? Када не избегава и не прећуткује него се хвата управо усијаног гвожђа са пуном свешћу да му то може доћи главе. Лордан је потпуно свестан шта чини и какве ће последице Златни рез изазвати када се, овог лета, страшна рана Јасеновца сасвим отвори? „У хисторији филма је било тога колико хоћете. Затворених, забрањених редитеља, ужаса“, одговара Зафрановић. „Читава једна генерација у Чешкој је била забрањена шездесетих и седамдесетих. Почели су возит‘ такси, То су једноставно ствари на које мораш бити спреман. Не може другачије. Како другачије? Ако ниси спреман немој се упуштат‘. Не мислим спреман по храбрости, по политици, него по знању. Само знање, Тебе ће знање одбранит‘ послије. Нећеш остати усамљен. Имаш један алат који туче у главу. С њим се бориш против оних, углавном масивних, којима ћете сви препустити. Мене су се 1991. одрицали најближи сурадници. Али шта да се ради, јеби га… То је људско биће. Могу их разумјет‘, јер су остали тамо да живе. Ако је уз мене, макнут‘ ће га са посла, ставит‘ ће га на црну листу и готов је. Филм је једно опасно копље. Он се забада. Ту нема компромиса. Или јеси или ниси. Нисам ја више у питању. То ће се бранит‘ филм. Филм је тај живи организам. Међутим, овдје се деси и да ликвидирају аутора. Увијек је тога било, па и овдје. Све мислим да ће филм бити скандал, али да је то заслужио после тих осамдесет година. Нек се вијори то што треба. Ја немам појма што ће бити нити ми то представља неки проблем. Мени је врло важно да се направи филм о времену данас. То је савремени филм о стању духа данас и опасности које се могу десит‘ преко ноћи. Иначе зашто бих га радио. Не студирам историју. Она ми само служи да бих говорио о времену у којем живим. И мојим страховима. Ја говорим о свом властитом народу који је у једном тренутку направио једно ужасно зло. Ја сам тај који је свједок тога зла, а имам алат који се зове филм.“

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА СМО У ВАКУУМУ „У филмској умјетности ми се налазимо већ двадесет година у једном празном простору. Ја мислим да је то идеолошки празан простор и да није драматичан за филм. Невјероватно је како се не јављују у тих двадесет година неки аутори који су се некад појављивали у готово свакој нацији. Данас имате једно затишје, испитивање, прелазак са филма на видео, на ту неку мјешавину две естетике, тако да је врло тешко осјетити посебан филм са једним ауторским печатом и са неком новом естетиком, која би могла наговјестити шта је то естетика видеа, јер ми ћемо морати за коју годину већ комплетно заборавити филм и прећи потпуно на естетику видеа. Ево, ја сам сад у монтажи филма коју радим на видеу и видим те могућности, које су фантастичне. Међутим, још увијек нема великог видео-филма који би одредио нарочите естетске категорије не само на телевизијску презентацију него на презентацију преко кина, преко тог великог платна, преко тог фамозног звука који је чудесан, преко те велике слике која је исто тако чудесна. Чини ми се да нисмо добили једног аутора који би тај видео презентирао, осим у америчким филмовима, који то сада масовно користе, али немају ништа са животом који ми живимо и који ми, заправо, патимо. Ми смо нека врста патника унутар цивилизације која једноставно није слободна и ми покушавамо из тога изаћи.“

Стенограм и снимци: Милица Стојановић
У следећем броју: Може ли филм да клекне?