ЗЕЧЕВИЗИЈА – МОЖЕ ЛИ ФИЛМ ДА КЛЕКНЕ? (2.део)

Средствима аутентичног и убедљивог филмског наратива у филму Лордана Зафрановића биће заокружена тематска окосница суноврата цивилизације који се догодио у Хрватској и Европи средином 20. века

Претворио сам се у сам филм јер ништа друго немам. Из филма у филм ми немамо живот као други људи, ми смо у некој војној формацији, стално у опсадном стању – каже Лордан Зафрановић у наставку свог предавања „Унутрашња структура филма“, које је одржао у оквиру „Феста ‚24“, 28. фебруара ове године. „Кад кренете са овако великом продукцијом, са огромном екипом, где имате 175 глумаца и све то предводите, морате имати велики ауторитет. То је као у војсци неки генерал, командујући једне велике колоне која се креће у овој успаваној ситуацији, где стално нешто недостаје, где све иде врло тешко. Наравно, лакше је радити нешто друго. Има филмова који су јефтинији и могу вас донекле задовољити. Мене не. Ја сам хтио и чекао овај филм од осамдесет и неке прошлог стољећа и са страшном упорношћу сам га некако привео до монтажног стола. Сад се организује тај материјал који је сиров, претвара се у нешто друго, у једну фантастичну надградњу, у нешто заиста свето. Наједном видите нешто чудесно. Ни сами нисте били тога свјесни, али сте у то вјеровали.“

МУЧНА И ОПАСНА ИГРА „Ја вам не могу описати ту битку коју смо водили за овај филм. То је трајало пуних седам година а сада сам дошао до нечега, до привилегије да освајам једну велику тему а то је тема зла – Јасеновац. То је једна огромна одговорност, која није само због овог народа у којем нема фамилије у којој није било стравичних несрећа. Нема болније теме у цијелој Европи. Све то је сазрело у једно незрело доба захваљујући неколицини људи, па смо ствар довели до самог краја. То је био огроман корак. Јер ми о Јасеновцу нисмо имали нити појма. Комунистичка власт је наводно због тог братства и јединства једноставно скинула Јасеновац са дневног реда. Али ја сам отишао тамо и кад сам видео шта је човјек човјеку направио, био сам болестан недељу дана. Седмог дана сам рекао: „Морам филм ставит‘ у службу истраживања тог зла и за мене више нема друге теме. И онда је почела врло мучна и опасна игра, а ја сам већ дебело ушао унутра и нисам више могао назад. Почео сам страдати због ових истраживања, то је постало неиздрживо после мог документарног филма о Јасеновцу и Тестамента . Једноставно сам морао промјенити земљу. Ја дан-данас немам своју земљу. Човјек без земље тешко може да састави филм.“
Да подсетимо: после повратка са студија у Прагу, 1971, Лордан је у Загребу затекао „врућу атмосферу“. На делу је било „хрватско прољеће“ Савке и Трипала, провала још мало па неоусташког екстремног национализма познатог као маспок. „У Друштву филмских радника Хрватске расправљало се о филму Крсте Шканате Терористи, који је говорио о усташким терористичким акцијама а посебно о бомби подметнутој у београдском кину ‚20. октобар‘“, сећа се Лордан више од тридесет година касније. „Ја сам се залагао за то да се тај филм прикаже, док је већина била против. Била је ‚набријана‘ атмосфера, на сцени је био агресивни национализам и ја сам извукао дебљи крај. Искључили су ме из Друштва филмских радника Хрватске. Нисам могао ући ни у просторије Друштва. Забранили су ми да долазим у тамошњи ресторан у коме сам се прије тога хранио. Касније сам ту сцену забране уласка у ресторан пренио у филм Окупација у 26 слика, у онај Мачевалачки клуб на чијим вратима пише да је псима и Србима улаз забрањен. Након тога више нисам могао радити у Загребу. Прешао сам у Београд, где су ме Зора Кораћ и Филип Давид позвали на тада основани Други програм РТБ. Ту сам направио два филма, али и започео припреме за филм Окупација у 26 слика са Мирком Ковачем. Од свих мојих филмова тај се највише до данашњих дана помиње. На критике без икаквог основа, политички обојене и врло ружне, морао сам да одговорим посебним филмом (Слободна интерпретација – документарни филм) и показати да се све то о чему говорим у Окупацији догодило. У ‚измишљеном аутобусу‘ био је отац великог глумца Изета Хајдархоџића, који је, као дјечак, трчао да тражи оца тамо гдје су убијени бачени… Окупација је обишла читав свијет. Филм је продат у 30 земаља. У Кану био је међу двадесет најбољих филмова и то у години у којој су за награде конкурисали Фелини, Копола, Кончаловски… Мислим да је филм толико чврст да се и данас гледа као у време када је направљен, ништа није изгубио на некој ударности, на актуелности, на упозоравању што се догађало и што се опет може догодити. Нажалост и други моји филмови, са којима сам такођер имао проблема, поново су се догодили по истом сценарију и ја нисам нимало срећан због тога“ („Блиц“, 27. мај 2007).

ТУЂМАНОВ НЕПРИЈАТЕЉ НАРОДА Пробуђени усташлук Лордану није дао мира, слике масовног стратишта су га све више прогањале и 1983. приступио је стварању нове под насловом Крв и пепео Јасеновца, првом свом филмском суочавању са својом највећом темом, на овим странама названом Лордановом симфонијом зла у којој се, попут сливених музичких форми, преплићу трагички афекти и емотивна пражњења, призори и сведочанства одабрани да дејствују исконском истином. Средствима аутентичног и убедљивог филмског документа заокружена је тематска окосница суноврата цивилизације, који се догодио у Хрватској и Европи средином ХХ века. „Пет година апсолутног нигде“ Пауелса и Бержијеа виде се у сваком детаљу Зафрановићеве застрашујуће слике земаљског пакла. „Мора да се говори о злу у властитом народу, који нам је донио повијесну срамоту и велику црну мрљу, коју сам тим филмом, хтио скинути са себе и са тих храбрих и великих хрватских синова, који су се, заједно са мојим оцем Ивом, четири године борили против тог највећег зла у хисторији Хрватске, па и свијета. Филм је добио Гран-при на фестивалу у Београду, био је југославенски кандидат за Оскара, али је кандидатуру спријечио Јосип Врховец, тада председник комуниста Хрватске. И Туђман, који још није био на власти, напао ме је због филма, а касније ме је ставио у своје књиге као непријатеља хрватског народа“ („Блиц“, на истом месту).
Туђман му све то није заборавио. Кад је дошао на власт 1991, Зафрановић је монтирао свој нови филм о суђењу ратном злочинцу Андрији Артуковићу, Павелићевом министру унутрашњих послова, под насловом Тестамент. „И тада му је“, прича, „један од руководилаца ТВ Загреб рекао да морам у року од 24 сата напустити просторије ове монтаже и напустити ову телевизију. Прије одласка, нешто мекше, готово пријатељски ми је шапнуо ‚Бјежи из земље, глава ти је у торби, на листи си непријатеља Хрватске‘. Покупио сам негатив филма јер сам био главни продуцент и у свом аутомобилу напустио Хрватску и ушао у Словенију. Касније сам тај филм завршио у Прагу. Имао је свјетску премијеру на бијеналу у Бечу, на Берлиналу, у Москви, Лос Анђелесу, Минхену и још десетак фестивала, али до данас није приказан у Хрватској“ („Слободна Европа“, 28. април 2016). „Сада ја, као емигрант из властите земље, покушавам да нађем излаз у Београду. Међутим, нема више великих дистрибутера и продуцената са којима сам радио, нема више финансијера за неки значајнији, мало сјајнији филм, нешто што би било за кино, за широку публику“ („Време“, 11. октобар 2017. године).

ОПСТРУКЦИЈА УСРЕД БЕОГРАДА Под таквим околностима Лордан започиње нову битку за филм свог живота, према сценарију најбољег југословенског сценаристе Арсена Диклића Дјеца Козаре о голготи коју су прешла деца српских устаника када су Немци и њихове хрватске слуге скршили отпор народа, а преживеле и „заробљену децу“ послали у логоре за масовно истребљење. Тада започиње невероватна борба за истину и слободно стваралаштво и то не у Хрватској, него усред Београда! Дигла се сва сила антисрпског или другосрбијанског и неотитоистичког Београда да спречи снимање овог филма, радиле су пуном паром све субверзивне кухиње суседне Хрватске да (и њених страних спонзора) да ојачају систем закулисне опструкције. Државна агенција за филм, Филмски центар Србије, стајала је на челу ових притисака, паковала и намештала систем анонимних „комисија“ које су у два маха успеле да одбију Зафрановићев пројекат све док надлежни министар за културу није поништио ове одлуке и одлучио да ствар постави на праве основе. Чак је и председник једне од ових комисија, филмски редитељ Жарко Драгојевић 2018. поднео оставку због притиска коме је био изложен да се не би донела одлука у корист Дјеце Козаре. У тексту Драгојевићеве оставке, он, између осталог, каже: „Сматрам да су ‚Деца Козаре‘ вансеријски сценарио, од којег вам, док га читате, застаје дах, и који би, ако би био реализован, засенио готово све оно што је досада виђено на тему Другог светског рата не само у српском и бившем југословенском филму него и европском.“ Прочитавши сценарио, написао сам тада: „Диклићева ‚Деца Козаре‘ су монументално филмско штиво, вероватно нешто најбоље што је написано у раздобљу друге Југославије и оно и данас стоји у сваком погледу. Средствима аутентичног и убедљивог филмског наратива заокружена је тематска окосница суноврата цивилизације који се догодио у Хрватској и Европи средином 20. века. Диклићева слика земаљског пакла је застрашујућа, бошовска и ради се о веродостојној студији буђења и дивљања нечистих сила.“ Ствар се, после беспоштедне битке, полемика, чак и судских процеса о којима смо на овим странама отворено писали, на крају окренула у Лорданову корист и у трећем покушају он добија нека средства од српске државе којима „пичингује“ и коначно креће у филм. Сада води борбу за остварење једне велике мисије у духу својих основних уметничких замисли.

СКИДАМ УСТАШКУ КОШУЉУ „Када се филм догоди пред публиком, избиће скандал. Одмах ће доћи напади, пријетње. Ја немам појма што ће се догодит‘ нити ми то представља неки проблем. Мени је најважније да се направи филм о стању духа данас. Ја сам тај који је свједок тога зла, ја сам преузео зло Јасеновца да бих гласно рекао: ‚Опростите у име мог народа. Свјесни смо што смо направили.‘ Док неко не клекне у Јасеновцу у име хрватске државе, нема опроста! Овим ја скидам усташку кошуљу са себе. Осим филма, ја немам другог алата. Ја нисам политичар. Али ја стално на то подсјећам, гдје код могу. Али нешто је ту запело од 1945. наовамо и то стоји стално. То је један мали прилог у име тог мог хрватског народа, који ме је школовао, слао ми стипендије, па је ред да му нешто и вратим, ако могу. Ако ми дозволи Онај горе, који нас све покреће.“
На помен Бога у мени је све прекипело. Чуо сам негде и глас Езре Паунда, који треба да је рекао „Уметник је антена врсте“. Цео један космос се узбунио у савести и свести једног уметника! Уметник хоће да одговара за цео народ. У ствари, он први и треба да одговара, зато и постоји уметност, у којој етика има предност у оној античкој калокагатији од малопре. Уметност доиста прочишћава и смирује, али не штеди никога и трпи казну целог Града и Бога и испашта заједнички грех. И пати више од других. Спонтано ми излете:
„Може ли филм да клекне?“
„Може“, одговара Лордан. „Ја мислим да је то овај филм.“
„Не верујем да ће клекнути иједан хрватски политичар. Али може да клекне уметнички филм највећег живог хрватског аутора, што је кудикамо важније“, изговорих гласно, као млаз воде који нешто страшно спира. Збиља, шта више и шта племенитије може уметност? „Ако филм може тебе да извуче из твоје ноћне море, која, како кажеш, траје толико дуго и постаје несносна, да те прочисти, онако аристотелски, јер кроз то се јавља и онај етички смисао катарзе, онда је то довољно. И не треба то да раде никакви политичари, који дођу и оду него баш ти, по мени највиша антена свога народа! Јер тај уметнички филм ће клечати најмање сто година, кажеш и гарантујеш. Зато и желим да направиш велики филм, круну своје каријере, твој завршни ударац. Да се у њему уцелине (Аристотелов врхунски термин, који смо готово заборавили) сви твоји филмови и сви твоји страхови, почев од Послије подне, пушка. И тиме је све исцрпено што си почео у уметности и животу и овој ‚крунској‘ теми. И сам кажеш ‚Нема више‘ … ‚Готово‘. Не дај Боже. Али је тиме испуњена крајња сврха уметности!“

Крај

Стенограм и снимци: Милица Стојановић