ТЕШКА БУГОЈАНСКА ЗАВИЧАЈНА ПРИЧА

ПРВИ ДЕО

Скривени разлог због ког недавни вербални сукоб Гордана Грлића Радмана и Александра Вучића садржи и дубоку симболику: између њих су јаме у којима су кости 2.458 људи

Други пут су се вербално сучелила два значајна политичара са простора бивше југословенске државе – Гордан Грлић Радман, министар иностраних послова Хрватске, и Александар Вучић, председник Србије. Оба пута изазивач је био Грлић Радман. Прво сучељавање њих двојице догодило се у лето 2022, због Јасеновца, једног од најстрашнијих губилишта и мучилишта у историји човечанства. Тада је Гордан Грлић Радман, понашајући се као власник простора на ком је био јасеновачки логор, забранио Вучићу да, као обичан грађанин Србије, уђе у Хрватску и посети Јасеновац. Нема Србина пореклом са простора Независне Државе Хрватске коме неко од ближих или даљих сродника није настрадао у Јасеновцу, а Вучић је, можда, веровао да је у том логору убијен и његов деда по оцу Анђелко и још неки сродници. Пре неколико дана Грлић Радман је, ничим изазван, упозорио Вучића, па и Србију, да не може више да „седи на две столице“ и изиграва политичку неутралност у време док траје рат у Украјини. При томе је и припретио да се неће допуштати да Вучић и Србија и даље буду трабант и сателит Русије и нарушавају стабилност Западног Балкана. Вучић му није остао дужан и оба пута му је оштро одговорио.

ПОД СЕНКОМ РАТНОГ ГЕНОЦИДА Вербални двобој двојице политичара занимљив је због Бугојна, града у централној Босни, који, ако се говори о догађањима у 20. веку, прати драматична и крвава прича. У Бугојно је, 1970-их, са својом великом пратњом чешће долазио Јосип Броз Тито, који је у њему имао две виле. Главни разлог доласцима био је лов у оближњим ловиштима, када је убијано доста дивљачи, и, како је народ шапутао, праве баханалије високих политичара.
Пореклом Бугојанци су очеви актуелног председника Србије и садашњег шефа хрватске дипломатије. У том граду одрасли су њихови очеви Грлић Радманов – Анте, по занимању ветеринар и Вучећев – Анђелко, економиста. Одатле су отишли на студије: Анте у Загреб, а Анђелко у Београд.
На животној причи Хрвата Анте и Србина Анђелка преломила се не само српска и хрватска историја бугојанског краја него и прича о Србима и Хрватима из Босне и Херцеговине, па и шире. Анђелко је припадао бугојанским Србима, над којима су бугојански Хрвати извршили покоље, а Анте – Хрватима, који су учествовали у тим злочинима. И Анте и Анђелко после Другог светског рата долазили су са породицама у свој завичај у коме су, углавном лети, боравили и будући политичари Гордан и Александар, носећи са собом наслеђену причу из претходног рата. Анте је, са својима, стизао из Загреба, Анђелко са најближима из Београд. Анте је радио у Загребачком „Сљемену“, где је приватизовао делове тог великог предузећа и постао присталица Фрање Туђмана, што је допринело да се његов син Гордан запосли у хрватској дипломатији и постане министар. Анђелко Вучић је свој радни век завршио у Заводу за израду новчаница Србије.

БУРНА ПРОШЛОСТ ГРАДА Бугојно, одакле су Грлић Радмани и Вучићи, јесте насеље у средњој Босни, у средишту Горњоврбаске долине. У средњем веку се звала Ускопље, а у турско време босанско Скопље. Као урбано насеље развило се, од аустријске окупације, крајем 19. века. Сместило се у средишту Скопањске долине кроз коју протиче Врбас и воде значајни путеви, између Горњег и Доњег Вакуфа. Средином 10. века, према Константину Порфирогениту, ови предели били су у саставу српске државе Часлава Клонимировића (Реља Новаковић: „Где се налазила Србија од VII до XII века“). У време средњовековне државе Котроманића, босанско Ускопље било је у саставу земаља обласног господара војводе Хрвоја Вукчића, за кога хрватски историчар Фердо Шишић, позивајући се на један докуменат Римокатоличке цркве, тврди да је исповедао православну веру. Војвода Хрвоје се одазвао позиву краља Твртка Котроманића и српског кнеза Лазара, са простора којима је он господарио упутио је војнике у војску војводе Влатка Вуковића која је учествовала у Косовској бици 1389. године. Отуда се у и овим пределима међу православним Србима разгоревало и сачувало снажно косовско предање. И у босанском Скопљу, као и широм Босне, током деветнаестога века преношене су и бележене легенде о Светом Сави. и разазнавале су се његове стазе и стопе. Етнолог Тихомир Ђорђевић забележио је предање из ових крајева да је мајка Светога Саве Ана била сестра босанског бана Борића.
После нестанка средњовековне босанске државе и на овим просторима било је хришћанских породица које су прихватиле „турску вјеру“ и прелазиле на ислам. Међу њима било је и босанског средњовековног племстава, о чему је писао етнолог Милан Карановић, наводећи да су се у Скопљаској долини уздигле три породице: Сулејманпашићи, Рустанпашићи и Малкочи, који су Турској царевини давали паше и везире. Хришћански преци Сулејманпашића држали су тврђаву Веселу Дтражу изнад данашњег села Веселе. Поред тврђаве уздизала се и православна црква, њихова задужбина, у којој су сахрањивани. Када су прешли у ислам, разорили су цркву и од њеног камена у оближњој Веселој сазидали џамију. Из ове породице је и српски песник Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, познат по „Песми Српству“, о чему је „Печат“ својевремено писао.
Све до 19- века у Горњоврбаској долини и њеним планинским ободима живело је православно и муслиманско становништво, Срби и Турци. Тек крајем друге деценије 19. века, о чему је писао фрањевац Иван Фрањо Јукић, који је средином тог столећа прошао кроз ове крајеве, почели су се насељавати римокатолици или шокци, како су их звали босански, па и бугојански правосалвци и муслимани. Догађало се то после велике куге која се из Турске 1814. године пренела у Босну десеткујући живаљ у овим крајевима. Бегови из Скопљанске долине остали су без кметова, није имао ко да обрађује земљу на њиховим беглуцима (земљишним поседима). У то време у оближњој пренасељеној Далмацији, коју је после Наполеоновог пораза, преузела Аустрија, тешко се живело. У посебно тешким условима живели су православни хришћани, који су се у ранијим вековима у време Млетачке републике доселили из Босне, где су за све време били изложени притисцима римокатолика и њихових свештеника и бискупа када се од њих захтевало да промене веру. О томе најбоље сведочи приповетка Пилипенда Симе Матавуља.

КАТОЛИЧЕЊЕ СРБА РАДМАНА Под јаким притиском римокатолика, прихватио је римокатоличку веру у Цетинској крајини и један је од огранака старог српског рода Радман из села Ваган на Гламочком пољу, чија је крсна слава била Свети Григорије. Босански бегови слали су у далматинске крајеве своје емисаре који су преко суседне аустријске границе мамили хришћане да се насељавају на њиховим имањима, међу проређене староседеоце православце и муслимане, где је било плодне земље, шума и пашњака, где се могло лакше живети. Они са презименом Грлићи доселили су се у другој половини 19. века у бугојанско село Поточане, смештено у плодној бугојанској котлини. Дочекивали су их и у вери утврђивали босански фрањевци. Скопљанску долину почели су масовно да насељавају римокатолици. Тек пре неку годину Горданов отац Анте сетио се предања својих дедова да су се они негде у Цетинској крајини презивали Радмани, па су презимену Грлић додали и старо презиме Радман.
Босну и Херцеговину, уздуж и попреко, пропутовао је у лето 1899. године хрватски етнолог и политичар Антун Радић (1868–1919) са намером да „измери“ колико се хрватско име усталило у Босни и Херцеговини, окупираној од Аустроугарске. Опширан извештај о свом путу објавио је крајем исте године у Зборнику за народни живот ЈАЗУ (1889, бр. 4). Ту он са горчином закључује да босанскохерцеговачки римокатолици, ако се изузму фратри и понеки учитељ, не сматрају себе Хрватима. Ревносни су римокатолици, али за хрватско име не знају. Тако је било и међу бугојанским римокатолицима, па и прецима Гордана Радмана Грлића.
У 19. веку, док су се међу њих насељавали римокатолици, у Горњоврбаској долини, у својим старим насељима, носећи стара презимена, живели су бугојански Срби, свесни свога националног имена. Такво насеље био је и Чипуљић, удаљен два километра од центра данашњег Бугојна. Чипуљић је посебно био познат по мајсторима калајџијама који су израђивали, поправљали и калајисали бакарно посуђе. Почетком двадесетог века развила се прича како су чипуљићке калајџије тобоже цинцарског порекла. Чипуљић је посетио и етнолог др Миленко Филиповић који је писао да међу Чипуљићанима нема цинцарских трагова, напоменувши да се Чипуљићани „много вређају ако им се само помене да су цинцарског порекла“ (Зборник радова Етнографског института САНУ, XIV, 2, 1951). Сваког пролећа чипуљићки мајстори крстарили су по Босни бавећи се својим уносним послом, тек у јесен, са великом зарадом, враћали су се кућама. У Чипуљићу и Бугојну било је и српских трговаца, угоститеља и других занатлија међу којима су били и преци Александра Вучића.

РЕФОРМЕ ОМЕР-ПАШЕ ЛАТАСА Средином 19. века у најзападнијем делу Турске царевине, у Босанском пашалуку, долази до реформи, које је започео Омер-паша Латас, а наставио Топал Осман-паша. После више векова хришћанима је дозвољено да граде богомоље. Међу првих десет православних цркава подигнутих тада у Босни и Херцеговини била је црква Рођења Пресвете Богородице у Чипуљићу, саграђена 1853. године. Пре тога, с дозволом турске власти, Чипуљићани су имали малу дрвену богомољу, „ћелијицу“ и свештеника Живка Раца. Преци Гордана Грлића Радмана могли су да се моле у својој богомољи тек две и по деценије касније, када су 1879. године бугојански римокатолици у центру Бугојна, уз помоћ аустроугарске државе, саградили цркву Светог Анте Падовинског. Пре изградње цркве у турско време у Чипуљићу је постојала и српска школа где су ђаци стицали најосновнија знања – читање, писање и рачун. Године 1903. бугојански Срби у центру Бугојна подигли су, за оне прилике модерну, зграду приватне српске школе у којој су наставу изводили стручни учитељи. Поред националних предмета, настава је извођена по програму који је признавала држава. Школа је затворена почетком Првог светског рата.
Повољан географски положај допринео је да за време нове аустроугарске власти, која се углавном ослањала на римокатолике преименоване у Хрвате, Бугојно постане центар новоформираног котара (среза). Нова власт се делимично ослањала и на муслимане. После Сарајевског атентата, као и у свим већим босанскохерцеговачким местима, похаране су српске трговине и занатске радње. И у Бугојну је после почетка Првог светскога рата формирана јака шуцкорска јединица којом је командовао Ремзи-бег Абдалајбеговић, која је терорисала православно становништво.
Неки угледни Срби су затварани или одвођени као таоци да чувају ускотрачну пругу. Бугојански Срби, мобилисани у време Првог светског рата у аустроугарску војску, углавном су упућивани на руски и италијански фронт. Многи су се као српски добровољци нашли на ратишту у Добруџи, они који су преживели стигли су на Солунски фронт. На списку добровољаца Комитског одреда Војина Танкосића, који је са српском војском ратовао на Дрини и прелазио у Босну, била су и двојица бугојанасих Срба. Првих година тога рата, пазећи да их комшије римокатолици и муслимани не чују, бугојански Срби су певали: „Краљу Петре, живио ти Ђорђе, пусти војску да кроз Босну прође.“ Већ 1916. године бугојански римокатолици и муслимани гласно су, у сред чаршије, певали: „Црна Гора предала се сама, а Србија има хевта (недеља) дана, Русија би не мере од срама.“ Рат је 1918. године окончан доласком једне мање јединице српске војске која је на коњима свечано промарширала кроз бугојанску чаршију.

Крај у наредном броју