ТЕОПОЛИС – Само да нас нико не (про)буди

Том Бабин се на први поглед чини као сваки средњовјечни јутјубер из англо-америчке цивилизације. Његов канал „Мјењач“ (Shifter) посвећен је „урбаном бициклизму“. Ако вас интересује како да возите бицикл по суровој канадској зими, како се то ради у Финској или Холандији, на Флориди или у просјечном америчком Мегалополису, Бабин је права особа која ће вам препоручити капе, рукавице, тип преноса, зимских гума или бравицу за закључавање. Но то није разлог зашто би Бабин завршио у овом тексту. Разлог је једноставан: Бабин се бави односом архитектуре, „животних стилова“, бициклизма и политике. Да – политике

Бабин не живи у замишљеном свијету у коме се под „политиком“ подразумијевају само партијске мобилизације, борбе и расподјела плијена. Њему је стало да канадски градови имају више бициклиста и зато много времена на каналу посвећује мотивисању људи да архитектуру и инфраструктуру канадских градова прилагоде бициклистима. Јер закључак је здраворазумски јасан, готово баналан: ако хоћете више бициклиста, прилагодите градове бициклистима. Иначе, „култура бициклизма“ се у канадско-америчком животу углавном гледа као микрофеномен на лијевом културном спектру – „педалају“ углавном еко-активисти, самотњаци, порицатељи културе камионета и џипова. Зато не треба да вас чуди када чујете неокона Мета Волша како закључује да је за смрт бициклисте на цести одговоран сам бициклиста који „није требало ни да се нађе на путу“. И бициклизам је политика, јер политика је цјелина међусобних људских односа.

ПОЛИТИЧКО И ПАРТИЈСКО Но све ове чудноватости сјеверно-америчког културног и политичког обрасца не би завриједиле да буду овдје споменуте да не стоје у извјесној супротности са својеврсним свођењем појма „политичког“ на „партијско“ у српском језику и српској стварности данас. Наравно, партијски живот, нарочито његова медијска фасада, труде се да оставе утисак повезаности са неком скупином идеја и феномена, важних и мање важних, али и даље остаје тако много живота савршено непосредовано у нашем „политичком“ животу. Ако се „рат у култури“ још и некако (мада врло релативно) пресликава у партијским борбама, како је могуће да се у нашем политичком животу не одражавају толика питања која такође чине културу – као начин човјековог постојања у коме људско биће тражи и саопштава неки смисао стварности око себе?
Политички, идеолошки и културни рат у Србији (тј. у српским земљама) није асиметричан само због тога што је пол који заступа самопоништавање диспропорционално моћан у односу на своју демографску основу. Асиметричан је и зато што присталице самобрисања знају шта желе – макар то што желе било самоуништење српског идентитета или бар његово редефинисање у мјери у којој ће од Срба остати ћевапи, сарма и псовка, док са друге стране „десница“ међу Србима (као и међу Русима) савршено зна шта не жели (не у НАТО, не издаји Косова, не издаји Српске, не „воук“ пропаганди), али и даље не налази снаге да образује културни образац довољно силан да промијени ствари набоље. Циљ „Друге Србије“ јесте нестанак Србије у раљама Мегалополиса, циљ српског народа јесте опстанак, али док су путеви нестанка јасни, присутни, медијски и политички силни, путеви опстанка углавном су затамњени неком чудноватом маглом у којој се само назиру слике из прошлости и обећања будућности. Јасно је да се опстати може само у току Завјета и Предања, али ти путеви као да се још нису искристалисали у неки културни образац – начин живота достојан српског насљеђа – који би био супротност ономе што се нуди.
Већ неколико година А. Г. Дугин изражава исту мисао, иако се служи ријечима различитог регистра: „Русији је потребна идеологија“, „Русији је потребна милитаризација“. Зашто? Зар земља у рату нема идеју шта са собом, зар земљи у рату треба више „милитаризма“? Но Евроазијац слути недостатак културног обрасца који неће бити само опозиција Колективном западу нити проста седиментна синтеза свега из прошлости – мало националног романтизма, мало совјетске или југословенске привредне и друштвене носталгије, мало жеље да будемо капиталисти када се успињемо у животу, мало социјалистичке депресије када се „не снађемо“ у капитализму који смо жељели. То непрекидно смјењивање слика из наше културне имагинације не може да замијени културни образац који се није изградио – нажалост, и не назире се.

ПУТ ОПСТАНКА Наравно, неко ће рећи да је Пут опстанка ту и јасан: Христос Богочовјек и Његова Црква. Но немојмо се заклањати у једну врсту политичке, тј. културне наивности и религијског конформа у коме је наше само да сједимо самозадовољни праведничким статусом, а Бог ће урадити све за нас. Тачно је да је Спас једини Пут, Истина и Живот, али читав наш труд у животу јесте пут ка том путу. „Помоћи ће Бог, ако буде имао коме“, подразумијева не само повјерење да ће се Бог укључити у наш живот и историју већ и нашу обавезу да будемо они који се труде да распуте ка Богу. Уосталом, од Св. Јована Владимира преко Светог Саве, видовданских витезова-мученика и Карађорђа до данас, знаменити Срби су знали да се на Христов пут ступа жртвом и одрицањем а не чекањем да се Небеска Србија спусти на земаљску. А српски културни образац за XXI вијек би управо требало да буде та жртвена богочовјечанска метафизика преточена у животне, мале и велике културне форме које ће описивати нашу стварност и говорити нам како да пренесемо срж нашег бића онима послије нас.
Ми немамо тренутно такав образац, иако имамо и даље много више умних, добрих и честитих људи који би га могли осмислити него што би то народ систематски сатран у ХХ вијеку могао имати.
У тренутку када се коначно уобличио овај текст, у ленти новости су се појављивале неколике вијести које се на ужасан начин дозивају: трагедија породице у којој су муж и жена, чини се, под дејством неке сатанистичке секте, усмртили дјецу и себе, протести „културних и грађански оријентисаних“ становника новосадског Лимана против изградње цркве, напад на свештеника… Могао је овај запис бити сасвим у кључу архитектуре и урбанизма, могао је бити посвећен само нечему што сам као отац четворо дјеце примијетио, а то је чињеница да урбанизованост у нашем случају увијек иде на штету вишечланих породица будући да живимо у свијету „набаждареном“ на „нормалну“ породицу коју чине отац, мајка и једно, двоје или (баш ако мора!) троје дјеце.
Ако Том Бабин, као бициклиста, има снаге и воље да каже како ће више бициклиста бити када се сјеверноамеричке урбане цијелине прилагоде бициклистима, како је могуће да толико расправљано демографско питање код нас није породило покрет који ће тражити да се наше цјелине прилагоде рађању и васпитању вишедјетних породица? Да ли можда зато што су Срби мање-више остали у културном коду позног социјализма, па су све велике „идеолошке разлике“ заправо само питања не о суштини већ о „укусу“ тог „нормалног“ живота? Да ли смо можда наслиједили све његове противрјечности: паралелну унутрашњу неутаживост и јавну солидарност, жељу за „вриједностима“ и одсуство врлине, презир према селу, иако нико још није смислио одговор на питање „ко ће пунити градове када се униште села?“ Црква би требало да чува етос овог народа, али под условом да га не буди недјељом ујутро. Црква би требало можда (сигурно!) да пробуди народ против толико тога негативног у друштву – само што данашњи човјек углавном воли да изађе суботом вече и спава недјељом ујутро. Јер, ето, ми смо православни народ (ако нас неко пита), само што своју православну вјеру и културу не доживљавамо као нарочито обавезујуће.
Онај ко из гомиле наших противрјечности које нас гуше пронађе срж оног најбољег и претвори је у конкретан начин живљења – учиниће више за српски народ него било који политичар, спортиста, философ или свештеник. За сада свако од нас тражи тај пут, између Сциле препуштања стварности и Харибде пустињачке асоцијалности. За своју би душу још некако нашао начин. Остаје нам питање: како ћемо га наћи за нашу дјецу?