Porodično blago

IZ PEČATOVE ARHIVE: ODGOVORIMA NA PITANJA

OBJAVLJENO 16. 1. 2015

Na koje blago misli nova prištinska vlada kada najavljuje da će tražiti ratnu odštetu i deo onoga što joj pripada iz bivše SFRJ

Među dronovima sa zastavama i novogodišnjim hologramskim projekcijama na zgradi vlade „Velike Albanije“, naleti se i na nešto manje medijski atraktivne, ali suštinski bitnije informacije, kojima će se tokom ove godine baviti Beograd i Priština u procesu dijaloga koji je do sada podrazumevao uglavnom ustupke srpske strane i nepoštovanje čak i onih sitnijih kompromisa s kosovske, odnosno albanske strane.

SOCIJALISTIČKI ELDORADO U gomili naizgled nebuloznih i šokantnih vesti sa „Kosova“ govori se kako će nova prištinska vlada tražiti ratnu odštetu i deo „blaga“ bivše zajedničke države, konzularnih predstavništava bivše Jugoslavije i vojnih objekata, vraćanje eksponata i dokumentacije kulturne baštine koje je Srbija uzela sa Kosova, zatim povratak remek-dela „Kosovofilma“, penzijsko-invalidskog fonda kosovskih stanovnika, arhiva…
U najnerazvijeniji deo nekadašnje države, Brozova Jugoslavija je ulagala gotovo neverovatna sredstva. Nije tu ojađena samo Srbija, u okviru koje se Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija nakon Ustava iz 1974. godine nalazila tek formalno. Ogromna sredstva su pristizala iz ekonomski razvijenih republika, Slovenije pre svega i Hrvatske. Priština je, tako, iz balkansko-orijentalne kasabe, sa kaldrmisanim blatnjavim uličicama i naherenim udžericama, za svega deceniju promenila lice u nešto što je zaličilo na grad. Bilo je dovoljno para i da se naveliko mažnjava, ali i da se gradi i ulaže u obrazovanje, ekonomiju, infrastrukturu. Iškolovane su tada i civilizacijski emancipovane generacije kosovskih Albanaca, masovno iskoračivši iz kolektivističkog klišea drvoseča i prodavaca semenki – kakvim ih većina Srba i dalje stereotipno doživljava – a Kosovo je njihovim sunarodnicima iz matične im izolovane i zaostale enverhodžijanske Albanije izgledalo kao Švajcarska, pa su se dovijali na sve moguće načine kako da se dokopaju ovog socijalističkog Eldorada.
Jedan tridesetpetogodišnji doktorand iz Bostona, jevrejskog porekla, koji je pre nekoliko godina došao na studijsko putovanje po Kosovu i Metohiji, da povodom izrade komparativnog rada o viševekovnim sukobima u svetu (Palestina, Gruzija i Kosovo) poseti različita mesta važna za Srbe i priča sa njihovim predstavnicima, prilično pometen upitao je kada je izgrađena većina stambenih zgrada u Prištini i da li su u njima živeli i Albanci. Više nego porušeni nadgrobni spomenici Jevreja na prištinskom groblju, postradalih uz Srbe kao deo nekrofilskog divljanja protiv svega nealbanskog u godinama posle rata, njega je uznemirio veliki betonski vodotoranj za centralno grejanje na usponu preko Veternika ka Gračanici.

POSTIĐENO PRIZNANJE Na odgovor da je većina zgrada izgrađena sedamdesetih godina sa sve parnim utopljavanjem i da su, naravno, u njima živeli i Srbi i Albanci, pomalo postiđeno priznao je kako se tokom koledža, u studentskim novinama koje je uređivao, u svojim kolumnama zalagao za intervenciju SAD na Kosovu, pospešen, između ostalog, i pričama, odnosno podrazumevajućim istinama o tome da Srbi (Srbija) drže Albance u nepodnošljivim uslovima življenja, nedostojnim čovekovog dostojanstva, bez struje i vode kao i drugih elementarnih potrepština.
Pre nekoliko godina u posetu Kosovu došao je i ugledni borac za ljudska prava iz Južnoafričke Republike, belac koji je participirao u postaparthejdskoj Mandelinoj vladi, kandidat za Nobelovu nagradu za mir. Sleteo na aerodrom u Skoplju i došao i on da razgovara sa predstavnicima, javnim i značajnim ličnostima iz redova srpske zajednice, kako se to danas kaže. U pratnji dve Albanke u ranim tridesetim, „prevodilice“ i članice neke kosovske NVO za ljudska prava, jedne sa glavom zabrađenom hidžabom, druge sasvim moderno obučene. Na kurtoazno uvodno pitanje kako je putovao i kako mu izgleda Skoplje, odgovara da je lepo i iznenađujuće savremeno. Napomenu da je grad doživeo katastrofalan zemljotres šezdesetih, posle čega je sredstvima bivše Jugoslavije i uz međunarodnu pomoć i kredite podignut praktično iz temelja, zabrađena „prevodilica“ potvrđuje i dodaje kako su ogromna sredstva iz „Trepče“ išla na izgradnju, i da je Skoplje obnovljeno kosovskim novcem.
A ni prošlost nije bila mnogo drugačija. Rudari iz Starog Trga pokraj Kosovske Mitrovice tokom albanskih demonstracija osamdesetih skandirali su: „Trepča radi – Beograd se gradi.“

Autor je urednik KiM radija