Po svršetku „borbe slonova“

Da li je vreme da se temeljno pripremamo za svenarodnu mobu velikog spremanja Srpske kuće?

Mislim da se to više odnosi na pisce… Kada sam se početkom 1993. godine vratila iz Moskve, gde sam u predstavništvu svog preduzeća zarađivala za stan, na mene se sa svih strana obrušila kakofonija mračnih vesti, tvrdnji i predviđanja – uvek s istom porukom: „Srbi su krivi“… Ubrzo je iščilela moja početna radost što ću konačno početi bez sustanara da „stanujem“ (iz priče Mome Kapora o čoveku koji je najzad stekao sopstveni stan, pa iz njega samo nakratko istrči da kupi nešto za jelo, a inače samo stanuje): kako sačuvati vedrinu kad se sve unaokolo ruši, ljudi stradaju i nikako da se u tom kolopletu snađeš… A mene „sve rane moga roda bole“ i odbijala sam da prihvatim kako smo mi najgori narod. Zato sam u knjigama potražila odgovore i, pošto sam raščistila da smo iznova „na pravoj strani istorije“ a sprema nam se nešto strašno, latila sam se prevođenja onih dela koja su meni samoj pomogla, kako bi se i drugi uputili.
Jedan od prvih s kojima ste se prevodilački suočili bio je ruski mislilac Aleksandar Zinovjev. Evolucija ovog čoveka, od sovjetskog disidenta do povratnika u Rusiju 1999. godine (a vratio se zbog bombardovanja SRJ) veoma je karakteristična za ruski put u drugoj polovini 20. veka. Kakav je bio taj put?
Pokajnički. Zinovjev je to sažeo ovako: „Ciljali smo u komunizam a pogodili Rusiju.“ Inače, posle „pokazne vežbe“ na nama uvideo je da isto sledi i Rusiji, pa se vratio da umre sa svojim narodom. A evo međaša na tom putu: od „jeste, Zapad truli, ali kako to samo zanosno miriše“ pa sve do „ispostavilo se da je sve što je u ’Pravdi’ pisalo o Zapadu – čista istina“.
Postoje čitave epohe za koje bi se, rečima cara mučenika Nikolaja Drugog Romanova, moglo kazati: „Svuda su izdaja, kukavičluk i prevara.“ Da je izdaja širokih razmera moguća, potvrđuje nam i Zinovjev u knjizi „Slom ruskog komunizma“, gde kaže: „Postoji svesna i nesvesna izdaja, namerna i nenamerna. U svakoj složenoj i velikoj izdaji u kojoj učestvuju mnogi ljudi i koja se sastoji iz mnogih postupaka u dužem vremenskom intervalu, mogu se primetiti kako svesnost i namernost, tako i nesvesnost i nenamernost, i to u različitoj meri i u različitim kombinacijama.“ Kakve su bile ruske, a kakve srpske izdaje?
Sve i jedna – nedostojne onih koji se mole Ocu nebeskom. Svima nam je znano da dobijanje „trideset srebrnjaka“ ne dovodi do sreće. Ali budući nesavršena bića, ljudi često nepromišljeno podlegnu nagovoru ili sopstvenoj sujeti. Potom neki zakasnelo shvate da su ispali „korisne budale“ u tuđem zlom naumu, dok ostali uporno odbijaju da priznaju sopstveni zlokobni promašaj. Samim tim ne izvlače pouku već, ponavljajući jedno te isto, sve dublje tonu u glib.
Knjige tokom prevođenja čitam više puta (doterujući prevod i ispravljajući slovne greške), a „Manipulaciju svešću“ Sergeja Kara-Murze sam i po objavljivanju još nekoliko puta pročitala – da „utvrdim gradivo“. U njoj je potanko objašnjeno kako lutkari ljude neprimetno „navlače na tanak led“. Zgranuo me je deo gde je objašnjena svrha silnih „smešnih“ ogleda u kojima su psiholozima kao zamorčići služili ljudi. Zapravo je trebalo pronaći prag opažanja. Posle toga sve postaje stvar tehnike. Ono što nipošto ne bismo prihvatili, usitni se tako da svaki delić bude ispod praga opažanja i – gotovo.
Fizička higijena je važna, ali ništa manje važna je i psihička higijena. Meni je mnogo značilo i to kada mi se razjasnilo zašto je gordost – smrtni greh, i zašto je strašna kletva „dabogda se osilio“. Tako sam izbegla mnoge klopke, ne upuštajući se u dublja teoretisanja. Ja sam umirovljeni prevodilac. „Eksperata opšte prakse“ i bez mene ima više nego dovoljno.
Sergej Kara-Murza je nezaobilazan ruski autor na našem prostoru – a vi ste ga uveli među nas. On se bavio, između ostalog, demontažama naroda. Ciljevi su opasni i opaki. Kako ste došli do Kara-Murze i koliko su njegovi zaključci primenljivi na nas?
On „Demontažu naroda“ smatra najvažnijom svojom knjigom; zato sam je i prevela. Iznenadilo me je što nas u njoj i ne pominje, a meni se čini da smo najočitiji primer (koliko je samo „naroda“ sklepano od krhotina srpskog naroda; u toku je i najnoviji pokušaj – drugosrbijanci). Opet, naš „slučaj“ ne poznaje dovoljno, a očito je da piše samo o onome što je temeljno proučio – što mu služi na čast.
U vreme traganja za odgovorom na pitanje koje me je mučilo došla sam do tanke knjižice naslovljene „Iščupati elektrode iz našeg mozga“ meni sasvim nepoznatog Sergeja Kara-Murze. Zadivila me je nepogrešivost njegovog proziranja prilika u kojima sam se osećala kao guska u magli. Prva pomisao mi je bila – ovo nama treba, prevešću! Ali on ide u tančine unutrašnjih pitanja Rusije i pominje mnoga nama nepoznata imena, te bi se naši čitaoci pogubili u brojnim beleškama. Zato sam rešila da proverim da li je napisao još nešto. Pošto tada internet nije bio široko dostupan, na poslu sam uvrebala trenutak kada niko nije ubijao vreme igricama, receptima ili tračevima (u vreme sankcija nije bilo posla) i sela za računar. Ispostavilo se da Sergej Kara-Murza ima sajt sa koga se sve njegove knjige mogu besplatno preuzeti. Zagolicao me je naslov „Manipulacija svešću“; preletela sam sadržaj i pedesetak stranica, pa najsitnijim slovima odštampala knjigu kako bih je uporedo s prevođenjem i sama pročitala. Nisam ni slutila da će to biti najlakši deo posla. Potom sam godinama preko poznanika pokušavala da dođem do izdavača voljnog da je izda. Najzad me je pokojna Ljiljana Tanić (iz bivše knjižare „Nikola Pašić“ na istoimenom trgu) ohrabrila da to učinimo zajedno: ja da platim, ona da pripremi knjigu i prodaje je u knjižari. Od honorarnih prevoda sam imala tek polovinu potrebnog novca; zato je izašla u dva dela. Srećna što sam pronašla način za objavljivanje knjiga bez mukotrpnog raspitivanja i obijanja pragova ravnodušnih izdavača, smislila sam naziv nepostojeće „Prevodilačke družine Rosić“ (imajući u vidu sestru i sina), što je Ljiljana prepravila u „Prevodilačka radionica Rosić“. Kada sam se obratila Sergeju Georgijeviću s molbom za autorska prava na srpsko izdanje, nije zatražio nikakav honorar! Od svih ruskih autora kojima sam se s istom molbom dosad obraćala, honorar za autorska prava platila sam jedino Mariji Semjonovoj, odnosno njenom izdavaču. Tako se „Manipulacija svešću“ konačno pojavila na srpskom jeziku. Bojala sam se da će dugo tavoriti u knjižari: nepoznat autor, nepoznat pojam u naslovu… A onda je neravnodušan čovek Slobodan Srećković iz „Informatike“ uvideo njenu važnost i preuzeo je u svoje kudikamo jače i sposobnije ruke – te sam, barem što se tiče Sergeja Kara-Murze, s olakšanjem odahnula. Potom sam izretka razmenjivala poruke s njim i uvek bi na kraju slao pozdrav „našim drugovima“. Napisao mi je da u predvorju naučnog instituta u kome radi stoji vitrina s njihovim najvažnijim dostignućima, među kojima su i srpska izdanja njegovih knjiga. Koliko znam, samo smo ga mi prevodili. A toliki zabludeli narodi i dalje ne vide izlaz iz vrzinog kola… Pre dve godine izašlo je čak treće ispravljeno izdanje. Retke su knjige koje ni posle četvrt veka ne zastare (u Rusiji je objavljena 2000. godine). Jeste da je – pogotovo u „školskim zadacima“ – opširno razjašnjavao događaje i ličnosti iz Rusije, ali svako se može dosetiti sličnih slučajeva kod nas.
Kara-Murza nas opominje da je globalizacija, u stvari, amerikanizacija. Hoće li Evropa konačno biti amerikanizovana? Šta će biti sa nama?
Po mom mišljenju, to je pitanje za „Evropu“. Samo što je u njihovom slučaju „kuvanje žabe“ kanda već daleko odmaklo. I školstvo im je odavno reformisano, i vrednosti izopačene… Možda više nisu u stanju da razmisle ni kad „spadnu s konja na magarca“. Ponosim se mojim narodom (u podmuklom „novogovoru“: „ovaj narod“) koji, premda zatrovan blažom dozom amerikanizacije, ipak nije podlegao već se dosetio jadu! Biće da su naši seljački koreni preduboki (o nepodložnosti seljaka manipulaciji ima kod Kara-Murze). Čak smo bili prvoborci u otporu svetskom zlu! Ne zato što smo to hteli već smo u odbrani kućnog praga bili prinuđeni da stanemo na crtu osionoj razobručenoj sili. Jamačno nisu mislili da će morati ovoliko da se natežu s nama. Protiču godine a mi nikako da „legnemo na rudu“! Onoliki naučni instituti, umesto da se bave pitanjima boljitka za čovečanstvo, pronalaze načine potuljenog obrlaćivanja „nižih rasa“ zarad porobljavanja… a ishod? Jeste da su određeni deo našeg naroda „preveli žedne preko vode“, ali uložena ogromna sredstva nisu dala očekivan učinak. Ne čudi što su neke nasamarili, veće je čudo što većina nije podlegla „pevanju sirena“, te smo – i pored svih lutanja, nesnalaženja i jalovog trošenja snage na međusobna nadgornjavanja – ono najvažnije postigli: kupili dragoceno vreme silama Dobra da shvate šta se iza brda valja i pripreme se za odsudni boj. Nemojmo da to sada, ljuljanjem čamca, nadomak cilja kvarimo! Sile zla i same već polako tonu a mučno se upinju da nam opet (dok još mogu) prirede reprizu igrokaza koji nas je unazadio. Opet nas mame da bi nas opet natociljali… Zar ćemo ponovo stati na iste grabulje!? Izvucimo već jednom pouku, pogotovo sad kad je igra u završnici postala toliko slojevita i složena da je prosečni ljudi nipošto ne mogu prozreti i ne bi trebalo da se utrpavaju. „Samo sloga Srbina spasava!“ Konačno nismo više sami, većina čovečanstva je uz nas, te zato stisnimo zube i pretrpimo još neko vreme, temeljno se pripremajući za svenarodnu mobu velikog spremanja Srpske kuće po svršetku „borbe slonova“.

Dolazimo do Aleksandra Geljeviča Dugina. Prevodili ste njegove studije o geopolitici, kao i manifest Četvrte političke teorije. I geopolitika i politička teorija potiču iz Duginove metafizike. Ko je on u stvari i šta nudi Rusiji i svetu?
On je najumniji čovek koga sam u životu srela. Jedan od retkih koji jasno vide i postavljaju putokaze tamo gde se prosečni ljudi (poput mene) zapliću kao pile u kučine. Ne bih da sudim o njegovim teorijskim postavkama; na svu sreću, već imamo vrsne stručnjake koje i sama sa zadovoljstvom slušam, čak nekako ponosna što sam onomad ispravno procenila i „na mišiće“ koliko-toliko doprinela upoznavanju Srba sa njim.
Svojevremeno sam u Moskvi kod nekog uličnog prodavca knjiga videla „Osnove geopolitike“. Prevodioca u meni zagolicalo je značenje te nove reči. Kupila sam je, pročitala kao neku naučnu fantastiku i odložila. Međutim, 24. marta 1999. sve kockice su se iznebuha složile i smesta sam počela da je prevodim. Za mene je posebnu vrednost njegovog udžbenika geopolitike predstavljalo to što na kraju iznosi svoj predlog izlaska iz nastalog stanja. Dotad sam već pročitala dosta knjiga (katkad bezvrednih) u kojima je podrobno opisana zastrašujuća stvarnost, ali nigde ni naznake kako se iz toga izvući. Pomislila sam: eto šta bi trebalo da naše umne glave pročitaju i presude „pije li to vodu“, ili nađu bolje rešenje. Zatim se sve isto ponovilo: ravnodušni pogledi itd. Ozbiljno sam se nosila mišlju da zakucam na vrata Generalštaba sa disketom u ruci, ali nisam se usudila. Ionako sam već mnogima delovala kao čudak opsednut nekakvim karamurzama, duginima, manipulacijama svešću, geopolitikama i ostalim koještarijama. Na svu sreću, preko poznanika sam stigla do Dejana Lučića, pa je njegov izdavač knjigu objavio. Umesto honorara tražila sam primerke da ih razdelim. A pošto slučajnosti u životu nema, jednom prilikom sam u kabini simultano prevodila neki skup na Pravnom fakultetu. Kad ja tamo, a ono – Dugin! Potom sam mu se predstavila i ponudila da mu, kao uzdarje za besplatno data autorska prava, besplatno prevodim. Tako je, između ostalog, nastao i njegov intervju dat Svetlani Đokić za RTV BN, a potom na zahtev gledalaca više puta ponovljen. Naredne godine sam ga prekucala i uključila u knjigu „Geopolitika postmoderne“. Ni dan-danas nije zastareo. U njemu je, između ostalog, izneo svoje poimanje uloge Srba u ruskoj istoriji.
Kako se Dugin drži posle smrti kćeri? Ima li snage za borbu?
Ostao mu je sin. A narod veli „udarac koji nas ne slomi čini nas jačim“. Ni najgorem neprijatelju ne bih poželela da nadživi sopstveno dete. Sva podmuklost sila zla vidi se iz toga što su teroristi osmatrali put i aktivirali eksploziv tako da otac iz drugih kola vidi njenu smrt. Ali: „Zemaljsko je za malena carstvo“! Verujem da mu je to uteha, kao i našem junaku generalu Ratku Mladiću.
Prevodili ste i sjajne knjige za decu, „Kasandrin put“ i „Lanselotovo hodočašće“ Julije Voznesenske, koje se bavi apokaliptikom. Možemo li izgraditi alternativni svet kulture za decu, u doba sloma svih vrednosti?
U „Manipulaciji svešću“ je pokazano da nas mese kao glinu, rovare nam po glavi. Glavno je da se sruše svi tabui i raspiri umišljenost. Takvog čoveka lako je, mic po mic, navesti na svako nepočinstvo. Pogotovo što se na sve strane bobonja o „slobodi“ i „ljudskim pravima“, bez spominjanja odgovornosti i obaveza. A podmuklim uplivima je najpodložniji mladi naraštaj. Upravo zato je maltene prva „reforma“ posle obojene revolucije kod nas sprovedena u školstvu… Gorke plodove već odavno ubiramo, sve do onih najotrovnijih, a – bojim se – bivaće ih sve više i više.
Odgovor na vaše pitanje glasi: moramo, jašta! To je pitanje života i smrti! Rusi imaju uzrečicu „što je Nemcu dobro, Rusu je smrt“. Odavno sam shvatila da ono što nam sa Zapada najtoplije preporučuju nipošto ne treba prihvatati (i obrnuto). A ne jednom je obznanjeno da je pravoslavlje najveći neprijatelj NATO-a. Pravoslavno shvatanje naroda uključuje ne samo nas nego i naše pretke i potomke. Zato nam istoriju istrajno krivotvore, blate i potiskuju, pozivajući nas da se „okrenemo budućnosti“, dok nam s druge strane decu istrajno preotimaju. Odsecaju nam oba krila, čak i nas same međusobno zavađaju (znaju oni da smo zajedno jači). Tek takve će nas, dokraja obogaljene, (možda) primiti u… to nešto što od njihovih „šarenih laža“ uopšte preostane.
Preci nam neće oprostiti što, zaokupljeni sobom, sopstvenu decu (njihove potomke) olako prepuštamo zlonamernom razvraćanju i upropašćavanju. Ma šta „tuđevladine organizacije“ i belosvetski komesari bajali i nametali, svaki roditelj je odgovoran za svoje dete. Na samom početku „Kasandrinog puta“ navedene su opominjuće reči oca Serafima (Rouza) Platinskog: „Već je mnogo kasnije nego što vam se čini.“ A vidimo šta nam donosi „edukacija“ (za razliku od obrazovanja i vaspitanja): deca se ne igraju niti druže, umesto knjige drže „sokoćala“ koja im troše i vreme i mozak. A čula sam i za slučaj predškolskog deteta koje roditelji vode psihologu na odvikavanje od mobilnog telefona (zar je već dotle došlo!?), samo to nekako slabo ide – a dete pati, ne shvatajući zašto mu brane nešto tako privlačno. A zašto mu je uopšte bio potreban? Zato što „svi to imaju“, pa da ne zaostane? Zato što, i sami zaokupljeni svakojakim „svi to imaju, čine itd.“ (a za to treba zaraditi novac), nemaju vremena za sopstveno dete, pa su mu utrapili zanimaciju kako bi im manje smetalo? Nema potrebe da dalje iznosim strahote u koje se neiskusan i lakoveran mladi naraštaj zaglibljuje, a koje ispunjavaju novinske stupce i televizijske vesti… Šta vrede onolike nadzorne kamere, školski policajci, zalaganja „eksperata“… kad je i deci već uveliko „podignuta svest“ o „pravima“ i „privatnosti“, te ne trpe „popovanje matoraca“?
Užasnuta, krenula sam u potragu za zanimljivim i poučnim romanima koji prijemčivo upućuju čitaoca u ono čega u globalizovanom i „bolonjizovanom“ školstvu nema. Tako sam došla do Julije Voznesenske (pravoslavna epska fantastika), kao i – za one kojima je pravoslavlje još uvek „jaka hrana“, da se, za početak, makar otrgnu zaluđenosti oponašanjem zapadnih „uzora“ – stvaralaštva Marije Semjonove (istorijski i romani epske fantastike o starim Slovenima). I dalje se kako-tako batrgajući u svetu izdavaštva, pošlo mi je za rukom da neki njihovi romani ugledaju svetlo dana. Osokolio me je čitalački odziv, samo… iznebuha je (slučajno?) nahrupila „p(l)andemija“, zatim je papir toliko poskupeo da je izdavanje „nepoćudnih“ knjiga postalo maltene neisplativo… Romani Julije Voznesenske koje ste spomenuli odavno su rasprodati, i dalje mi se obraćaju ljudi koji žele da ih kupe, a ja mogu samo da nemoćno širim ruke (i sama sam rasprodala primerke dobijene umesto honorara)… Sve ima svoj krajnji domet, pa i moje dovijanje. A valjak ubrzano melje – „mozaička kultura“ uveliko je onesposobila omladinu za čitanje na duže staze. Mahom se razmenjuju kratke poruke (ukucane „šišanom latinicom“)… Zasad još ima nade – a dokle će… Ja sam uveliko na silaznoj putanji i žurim da još ponešto od zacrtanog posvršavam, tako da „nemam više vremena“ a ni živaca za gorljivo ubeđivanje ravnodušnih ljudi. Valjda će jednog dana i Juliju Voznesensku uključiti u školsku lektiru… Zasad stručna komisija predlaže Agatu Kristi (hvala javnosti što se pobunila)…
Kako će se završiti ovaj rat, sve tragičniji i sve strašniji? Hoće li biti pobednika?
Odgovoriću vam navodom iz pogovora „Kasandrinom putu“: „Kada su Juliju Voznesensku upitali za sledeću knjigu ’Lanselotovo hodočašće’: ’I da li se sve dobro svršava?’ – odgovorila je: ’Da, kraj je dobar – to je propast sveta. Ali obećano nam je da će se sve dobro svršiti’.“
Uopšte, iz svega do čega sam u svojim prekopavanjima došla izvukla sam i zaključak o razlici između veštačkih i pravih naroda: oni prvi umeju samo da mrze narod iz kog su sklepani (i samo njegovo postojanje neprijatno ih podseća na sopstvenu izdaju), a oni drugi se (uz nedostojne izuzetke – u svakom žitu ima kukolja) u slučaju nevolje i bez poziva uprežu u svenarodni napor da se ona savlada. Tako sam se i ja okrenula onome što najbolje znam kako bih iz pozadine doturala ubojna sredstva onima na isturenim položajima (nepobitno u tome ni izdaleka nisam jedina). Jer napadnuti smo kao narod i samo kao narod se možemo odbraniti. Nema nam druge – pobediti moramo! A svi oni koji su verovali da će se izvući ako se pritaje dok ne pregrmi, a tim pre oni koji su se nadali da će ih ako prebegnu uključiti u „zlatnu milijardu“, već su mogli da shvate: hibridni rat je sveobuhvatan, sve nauke su zloupotrebljene, svi ima da bespogovorno primaju ono što im je namenjeno. Uzalud su se avganistanski prebezi kešali na avion, uzalud su drugorusi očekivali da će njih i njihove bankovne račune sankcije zaobići…
Godinama od malodušne omladine slušam kako će ovaj rasap dugo potrajati i nećemo doživeti da mu vidimo kraj. Svima uzvraćam kako ću ja svakako doživeti a oni – tim pre. I evo, „ko ima oči da vidi neka vidi“: prekonoć slavodobitno iskrsla „međunarodna zajednica“ skvrčila se prvo do „zapadne međunarodne zajednice“ pa do „Kolektivnog zapada“; ponovo iz zapećka izvlače toliko puta pogaženo međunarodno pravo, teritorijalnu celovitost, pravo na samoodbranu itd. – zasad samo onda kad njima koristi… Nije nam lako, predugo ovo traje za običan ljudski život, ali – magla se razvejala i jasno se može videti ko je ko. Treba samo protrljati oči i staviti prst na čelo.