О Слободану Селенићу

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 26. 5. 2011

НОГО: ДОМАЦ ЈЕ ОБУО ОПАНКЕ

У племенитом напору да ваља разговарати, повео је Добрица Ћосић једну групу београдских писаца у Сарајево с јесени 1991. године – Селенића, Палавестру, Дарка Танасковића – да са Изетбеговићевим ефендијама покушамо доћи до каквог цивилизованог договора, не би ли се оно што се збило у Словенији, а још драстичније збива у Хрватској, некако избегло у Босни. У „Холидеј ину“ нама су се придружили Екмечић и Славко Леовац. Београд слабо зна тамошње менталитете. Знао сам да од договора ништа неће бити. Биће доброхотних и лицемерних речи, кетманисаће се на обе стране, нарочито на једној која се накетманити не може…

САРАЈЕВСКИ ПРОЦЕС Ћосић се јавно залагао за Изетбеговићева права – Француска 7 и Удружење књижевника Србије, Одбор за одбрану слобода и права одбранили су такорећи све будуће велике непријатеље Србије – држао је трибине, писао да политичким затвореницима није место у затвору, већ у политичкој утакмици. Чак сам и ја у „Књижевне новине“ – и нека сам – однео песме Џемалудина Латића кад је изашао са робије…
Добрица је Алију примио у својој кући, ручак је послуживала Добричина жена Божица, па је нешто слично Добрица очекивао у узвратном сусрету. Рекао сам му да Алијину хануму видети неће, да ће се са Алијом срести у каквој хотелској или страначкој просторији…
Састанак две делегације протекао би како сам и предвидео, да није говорио Екмечић. Истинито, оштро, са јасним увидима и исходима… Једном, готово сентименталном опаском – јер је супротна страна топло инсистирала на нашим сличностима и блискостима – Екмечић је поентирао своју реч: имао је, каже, једно слободно пре подне у некој турској провинцијској вароши и посматрао крај тезге једног деду; по начину како је седео, пушио, пио кафу, како је са муштеријама разговарао и ни у чему није журио, затим како је био обучен – не да је личио, Мухсине, на твога, него је личио и на мога ђеда… Споља. Али, изнутра, и сам знаш, разлике су драстичне. И ништа нећемо урадити ако то будемо скривали… После Екмечићеве беседе, у општој попарености, Ћосић је дао лековиту паузу, па је други део разговора протицао у академским општим местима, све док ред није дошао на Селенића. Селенић је господски изгледао, учтиво се опходио, међу нама је, онако плав и лепушкаст, на каквог странца личио. Селенић је, знали су то и наши домаћини, ожењен Меримом, па су можда и зато од њега очекивали више разумевања за њихову перцепцију, за оно што је у ваздуху треперило, а није било изговорено, за паралелне историје и оно што из тих паралелности происходи… Међутим, Селенић је уљудно, и исто толико јасно, чак вехементно, без нијансирања, изнео став и отворено рекао шта је српски интерес, а и како би Босни у свему томе могло бити најбоље… Нијансирали су, свак на свој начин, Палавестра и Танасковић…
На ручку сам седео до Русмира Махмутчехајића и његове жене. Наш разговор је био пун земљачког разумевања за језик и људе, климу и кухињу; столећа смо потрошили да се у томе увежбамо… На питање зашто на састанку нисам говорио, рекао сам да нисам хтео да кварим. Са хипотеком коју имам, моје речи не би биле схваћене онако како би биле речене. То знају и они…
Чекали смо увече Ћосића, који се са Алијом састао у побочној хотелској просторији. Ћосић је дошао разочаран. Алија је, као и иначе, говорио округло, па на ћоше, о свему и ни о чему… Не да му није видео кућу, ни укућане, већ му се чинило да у том позоришту сенки није ни Алију видео…

СРБИ И СРБИЈАНЦИ У нашим узгредним сусретима, Селенић би у шали варирао како, ето, уопште не старим, иако све чиним да до тога дође… За ту појаву један мој пријатељ има и народну изреку, кажем: „Зло говече, јуне довијека“… А не, не, ово што ти ја говорим ближе је слици Доријана Греја… Нека слика стари, ја још нећу, браним се изнутра… И ето таквог, малчице декадентног Селенића, чујем у стану Антонија Исаковића, и то у два наврата, како диже глас, прво на домаћина, а онда и на Драгослава Михаиловића, и то око Срба изван Србије… Говори Антоније да би Србија најзад морала да мисли само на свој интерес… То би била права издаја Срба и у Хрватској и у Босни. Србија би тако изгубила и саму себе, каже Селенић… И са Исаковићем и са Михаиловићем Селенић се оштро закачио. Било је и крупних речи, а да све буде по српски, и псовки. О Антонију Исаковићу се причало да је био храбар у рату. За Селенића сам превидео да је рођен у Пакрацу, али и да је био мали од кужине Ратка Дражевића… Антоније Исаковић је имао нешто србијански комотно, газдинско. Ратовао је и победио, и Србија му је припадала као сопствени посед, и није се либио да то стави до знања. На једну реч запослио је моју жену у Институту за српски језик – додуше, она је у сличном институту и у Сарајеву радила – а најлепше од свега што је он то своје добро дело потпуно заборавио; толико је то њему спадало у нешто сасвим природно, обично. А ето, опет, причао ми је Раичковић, једне суботе су у кафани прелиставали Културни додатак „Политике“ – беше то културни додатак, погледај шта је сада – и премда су у том свечаном броју прилоге имали и Андрић и Ћопић и Скендер и Матија и Раичковић, Антоније се чудио какав је то додатак у којем нема Срба. Њему су, изгледа, Срби били само Србијанци. Би му непријатно када сам му рекао да има чак и оних који су у Србији рођени, каже Раичковић.

СРПКИЊЕ ЋЕ РАЂАТИ САНТЕ ЛЕДА Пратим Селенића из редакције БИГЗ-а до лифта. Знам да је недавно био код Милошевића. Ко се од Милошевића врати, промени хемију. Док препричавају сусрете, видим да врте оним имагинарним репом… Питам Селенића за утисак… То је изузетно интелигентан и самосвестан човек. Кажу да има и харизму. Али то је и човек, са којим, рецимо, не бих летовао… Запамтио сам то.
Било је како је било, тек читао сам да се овај исти Селенић у „Нашој борби“ вајка да су му избеглице посељачиле Београд… Кад сам га срео, не могох да одолим, а да га не припитам где оно би рођен… У Пакрацу. Зашто… Зато што су ти избеглице посељачиле Београд… Плануо је у лицу, али се уздржао да шта каже…
Чудио се Слободан Селенић зашто су Палавестру и њега у Бечу, на састанку ПЕН-а, за српски национализам оптужила двојица пеноваца из Сарајева: Миле Хрват и Џевад Муслиман… Џаба је Палавестри, кажем, што је јавно сузе ронио над изнутра запаљеном Народном библиотеком, коју зову још и Вијећница, и над Старим мостом у његовоме Мостару, који су срушили Хрвати. А и теби, ма колико се трудио, да их разумеш. Ви сте обојица чланови САНУ, а она је лажно оптужена за Меморандум, то ново Начертаније… А сем тога, ти се зовеш Слободан, а он Предраг. И док год се тако зовете, то ће тако и бити, и никакве разлике за такве нема између Предрага, Слободана и Рајка, ма колико се ви трудили… Причам му затим, како ми је недавно у Бањој Луци писац Ранко Рисојевић дао да прочитам чланак песника Зилхада К. Тај ми је пре рата на својим књигама ћирилицом исписивао посвете: Р. П. Ногу, моме пјесничком дајиџи (ујаку). А сада пише: У Теочаку ће остати 200 српске сирочади. Иншалах! (Акобогда.) Од сада ће Српкиње рађати санте леда… Од сада ми нико од Срба нема шта рећи… Чак ни Мирко Ковач…

БИГЗ је имао подружницу у Загребу. Тамо су се наше књиге добро продавале. Коју годину пре рата ишли смо у Аграм на књижевно вече. Памтим то по једном ручку и разговору, данас сасвим незамисливим. Позвани смо код Дубравке Угрешић. Заслуге за тај позив има Радослав Братић. Претпостављам да су Љубишу Јеремића и мене придружили Братић и Висковић. Знатно доцније појавиће се и Јан Вјежбицки. Бирану морску рибу, са кецељом око паса, умешно је спремао Велимир Висковић. Пили смо француски коњак, потом корчуланско вино, а водили балканску конверзацију, у којој сам, горкошаљиво, тражио да скинемо маске: Ево, за почетак, ја сам очигледно Турчин… Ту је 500 година. Кућа поред пута. Право прве брачне ноћи. Моја прабаба жена… Је ли довољно? Турчин сам док се Србин у мени не напири… А ја сам мислио да си ти Херцеговац, иронише Висковић. Јесам, али источни… Источни – западни, сви сте исти, каже Висковић, и прича како је још као студент у летњи дан на Илици стајао са неким старијим писцем, чини ми се са Шољаном, а како су загрљени и припити отуда долазила двојица… таквих ко ти, омалени, црнпурасти, распјевани. Кад нам се примакну, погледајте им очи, каже онај старији писац. Погледам. Прођоше. А онај ће: Јеси ли им из очију могао разабрати хоће ли заклат или јебат?… То су вам Херцеговци… Западни, кажем… Западни – источни, исто ти је то, каже Висковић. Па добро, који си онда ти, питам. Висковић ћути. Или си ти Црногорац? Шта си? Да избегне одговор, Висковић ме пита, као да смо у квизу, када се већ разумем у менталитете шта би у том смислу могао рећи о нашој љупкој домаћици… Судећи по дару, кажем, мора да има неку српску компоненту. То је у вас Хрвата законито… Ни сам не знаш колико си у праву: отац Србин, мајка Бугаркиња… Мој отац се увијек изјашњавао као Југославен, каже Дубравка… Паметан човек. Знао је где је живео…
Али, да се вратим Селенићу. На тај књижевни сусрет, као аутори БИГЗ-а пошли су и Селенић и Филип Давид. Ни данас не бих себи могао да објасним зашто сам се тако обукао: одело, бела кошуља, кравата, а на ногама опанци са Каленића пијаце. Кад стигосмо у Загреб, имали смо доста времена, Селенић и Давид ме позваше на кафу и коњак. Седели смо и ћаскали у хотелу „Дубровник“. Причали смо о књижевности, највећма. Питали су ме шта мислим о овом и оном песнику: Миљковићу, Васку, Мији, надреалистима… Били су однекуд зачуђени што сам без искључивости говорио о браћи по несаници као о широј породици… Селенић је погледивао у моје опанке, али ми ништа није рекао.
Наша уредница Љиљана Лапчевић, Београђанка и стара Селенићева познаница, при повратку ми рече да је Селенић њу питао зашто Рајко инсистира на своме сељачкоме пореклу, а да му је она одговорила да ја нисам сељак већ домац…
Домац који је обуо опанке.

Где је овде лево Морнарска Одела И Сандале Меке Свилени Качкети Из Црвене Меке Бркати А Фе Же Официри ОЗН-е У Сивоме Дому На Празнике Позне Успаванке Руске Криза Око Трста Биста Макаренка Крст Црвеног Крста И Васпитачице Нагоркиње Виле То Ли Задојише Црвено Копиле Грким Млеком Сузом Сина Разметнога На Вратима Раја Без Цркве И Бога Где Је Овде Лево Упитати Ко Сме Младог Јакобинца Из Шездесет Осме То Општинско Дете Наду Сиротишта