Макрон и Карло Велики

Међутим, дођу времена када треба зарад спасавања образа нашем пријатељском и великом народу посегнути поново за раздвајањем његовог идентитета. Поготово онда када председник Француске Емануел Макрон посегне за слањем копнених трупа своје армије у рат против Русије. Очигледно је решио да се ослони на неку традицију или је пронашао неки узор у својој прошлости. На нешто се свакако ослања, јер не можемо поћи од тога да он на незнању гради свој став о ратовању против руског народа.
Па, подсетимо, онако штуро, цитирањем једне историјске белешке, о чему је реч:

– Дивизија “Карло Велики” била је једна од пешадијских дивизија Vafen SS у Другом светском рату. Била је састављена углавном од Француза који су се добровољно пријавили да се у немачкој униформи боре заједно с оружаним снагама Трећег рајха. Због великих губитака, у јесен 1944, трансформисана је у дивизију која је окупила све француске добровољце… Крајем фебруара 1945. уништена је у офанзиви на Источну Померанију, а од преживелих је састављен батаљон “Карло Велики” како би се укључио у битку за Берлин где се борио од 24. априла до 2. маја 1945.

Преко STO, обавезне радне службе, током окупације Француске од нацистичке Немачке мобилисано је и послато стотину хиљада радника како би онде учествовали у немачком радном напору који је изискивао све више радне снаге. Из тих времена је и Легија француских добровољаца против бољшевизма LVF, јединица немачке армије у Другом светском рату, састављена од добровољаца из Француске. Борили су се против Руса обучени у немачке униформе, само са тробојном еполетом на рамену.

Остаје да се размисли коме је потребно да се поменуто, са свим познатим последицама, оживљава у нашем времену, па чак и уз тренутно одсуствовање Немаца из могуће копнене операције. Значи и без могућности да један Француз, књижевни лик ускликне да “сматра да је у немачкој униформи у Другом светском рату учинио много за своју земљу”. Можда се и предстојећом приликом може прибећи навлачењу немачких униформи на француске војнике.

На нашу радост и срећу ми немамо таквих упоришта и ослонаца у нашој историји, па ни искушења да се као народ поведемо за таквим примерима и узорима.nГЕНЕРАЛ Шарл де Гол није волео оне послератне левичарске досетке о две Француске, његовој и оној Покрета отпора наспрам колаборационистичке Петенове, Вишијевске Француске. Говорио је да је он Француска и да је он оличава и представља. Тако је бранио и част француског народа, па и оних који су били у активној или у женској хоризонталној колаборацији са Хитлеровом Немачком.

Међутим, дођу времена када треба зарад спасавања образа нашем пријатељском и великом народу посегнути поново за раздвајањем његовог идентитета. Поготово онда када председник Француске Емануел Макрон посегне за слањем копнених трупа своје армије у рат против Русије. Очигледно је решио да се ослони на неку традицију или је пронашао неки узор у својој прошлости. На нешто се свакако ослања, јер не можемо поћи од тога да он на незнању гради свој став о ратовању против руског народа.
Па, подсетимо, онако штуро, цитирањем једне историјске белешке, о чему је реч:
– Дивизија “Карло Велики” била је једна од пешадијских дивизија Vafen SS у Другом светском рату. Била је састављена углавном од Француза који су се добровољно пријавили да се у немачкој униформи боре заједно с оружаним снагама Трећег рајха. Због великих губитака, у јесен 1944, трансформисана је у дивизију која је окупила све француске добровољце… Крајем фебруара 1945. уништена је у офанзиви на Источну Померанију, а од преживелих је састављен батаљон “Карло Велики” како би се укључио у битку за Берлин где се борио од 24. априла до 2. маја 1945.

Преко STO, обавезне радне службе, током окупације Француске од нацистичке Немачке мобилисано је и послато стотину хиљада радника како би онде учествовали у немачком радном напору који је изискивао све више радне снаге. Из тих времена је и Легија француских добровољаца против бољшевизма LVF, јединица немачке армије у Другом светском рату, састављена од добровољаца из Француске. Борили су се против Руса обучени у немачке униформе, само са тробојном еполетом на рамену.

Остаје да се размисли коме је потребно да се поменуто, са свим познатим последицама, оживљава у нашем времену, па чак и уз тренутно одсуствовање Немаца из могуће копнене операције. Значи и без могућности да један Француз, књижевни лик ускликне да “сматра да је у немачкој униформи у Другом светском рату учинио много за своју земљу”. Можда се и предстојећом приликом може прибећи навлачењу немачких униформи на француске војнике.

На нашу радост и срећу ми немамо таквих упоришта и ослонаца у нашој историји, па ни искушења да се као народ поведемо за таквим примерима и узорима.

(Милорад Вучелић, Вечерње новости)