„ГРЕШКА“ КОЈА ЈЕ КУМОВАЛА РАЂАЊУ БАЗЕ БОНДСТИЛ

ЕТНИЧКО-ПОЛИТИЧКИ КОНФЛИКТИ – УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ

ПРВИ ДЕО

Објављујемо излагање председника Београдског форума за свет равноправних саопштено на II Спољно-политичком сусрету младих истраживача у Фонду „Горчакова“ у Москви (21. фебруара 2024) – поводом сећања на амбасадора Виталија И. Чуркина

Разговор о теми етничких и верских конфликата, њихових узрока, актера и утицаја на међународна кретања, почео бих подсећањем на пример грађанских ратова на подручју бивше Југославије 1992–1995. који су имали етничка и верска обележја. Дозволите ми да најпре изложим како видим општа кретања у којима долази до етничких сукоба и разбијања Југославије 90-их година прошлог века.

ВИДОВИ ПОКОРАВАЊА Прво моје запажање тиче се историјских искустава да су етнички и верски сукоби и сепаратизми дуго коришћени као оруђе за ширење колонијализма и других видова покоравања у складу са познатом синтагмом – завади, или подели, па владај (divide et impera). У новијој историји ти сукоби се провоцирају ради слабљења или разбијања држава које су препрека геополитичкој експанзији, ширењу сфера утицаја, или неоколонијализма. Оно што је претходило развоју догађаја на простору бивше Југославије, као и сами сукоби у периоду од 1992. до 1995, јасно потврђује дубоку инволвираност водећих западних сила и њихове геополитике експанзије на Балкану као важном геостратегијском региону.
Друго, с падом Берлинског зида, убрзава се урушавање глобалне равнотеже на којој су почивали светски односи у периоду од 1945. године надаље. Наде у безбеднију и извеснију будућност су изневерене, договори и обећања да неће бити војне експанзије НАТО-а на Исток су безобзирно прекршени. Самопроглашени победници у Хладном рату тријумфалистички су кренули да успостављају глобалну хегемонију, понашајући се као једини и непорециви господари на планети.
Треће, на том путу незајажљиве експанзије за туђим територијама, природним и другим ресурсима, водеће силе Запада потискују, а потом немилосрдно разарају међународни правни и безбедносни поредак заснован на резултатима Другог светског рата, а у Европи, на Завршном документу ОЕБС-а из Хелсинкија 1975. Тај поредак и његови основни принципи се проглашавају застарелим.
Четврто, западне силе једностраним одлукама отказују међународне уговоре и конвенције а на сцени доминира стратегија да се универзални принципи међународних односа замене некаквим „правилима“ која одговарају неоколонијалним интересима западних земаља које чине мањину светске популације, али настоје да своје интересе наметну силом о чему сведочи глобализација њиховог војног интервенционизма и милитаризација међународних односа.
Пето, силе поражене у Другом светском рату, на разне начине под велом демократије, охрабрују ревизију историје, јачање неофашизма, неонацизма и реваншизма. Лансирањем поделе на „свет демократије“ насупрот „свету аутократије“ намећу се сврставање, конфронтација и милитаризација међународних односа са проглашеним фронтовима и противницима којима се приписују ревизионизам, „малигнитет“ или ширење „системских опасности“. Циљ је један – очувати глобалну доминацију и униполарни поредак, зауставити и спречити конституисање новог мултиполарног светског поретка заснованог на сувереној равноправности свих држава и нација.
Све те тежње најдиректније дошле су до изражаја у припремама и извођењу разбијања бивше Југославије.

УБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ Етнички сукоби на простору бивше Југославије су кренули са запада од Словеније и Хрватске, да би се потом пренели на Босну и Херцеговину која је била географски центар тадашње заједничке државе и у којој вековима живе Срби, Бошњаци и Хрвати. Западни политичари и центри моћи, а под њиховим утицајем и моћна пропагандна машинерија, за све сукобе окривили су Србе, Србију и њено руководство. Све друге етничке заједнице (народе), укључујући, екстремистичка, исламско-фундаменталистичка и сепаратистичка руководства, проглашавали за невине жртве. И поред свега, Србији, Црној Гори и Републици Српској су, почев од 30. маја 1992, злоупотребом СБ УН наметнуте најсвеобухватније и најригорозније санкције у историји међународних односа. У исто време Запад је подржавао и помагао сепаратистичка руководства Загреба, Љубљане и Сарајева на све начине, укључујући испоруке наоружања кршењем ембарга УН, организовање и транспорт муџахедина са Средњег и Блиског истока, ради ојачавања снага фундаменталистичког руководства Алије Изетбеговића у БиХ.
Из недавно објављених докумената види се да су почетком октобра 1991. немачки канцелар Кол и МИП Геншер уверавали словеначког председника Кучана и МИП-а Рупела да је Немачка на страни њиховог отцепљења од Југославије, али да не би било добро да Немачка, нити група чланица ЕУ која би подсећала на Хитлерову коалицију од 1941. буду прве које ће признати отцепљење. Ипак, 19. децембра 1991. Геншер се оглушује о молбу ГС УН Переза де Куељара да не иде са превременим признањем јер би то могло довести до етничких сукоба, и објављује да је Немачка признала Словенију и Хрватску, као независне државе. Резултат: грађански рат у Словенији и Хрватској, за који су оптужени Срби. Празнећи војне магацине НДР, Немачка је тајно наоружавала хрватску паравојску за напад и протеривање Срба. Према попису од 1990, Срби у Хрватској су чинили 12,2 одсто и по Уставу имали статус конститутивног народа. Данас Срби у Хрватској чине једва око три одсто, без помена у Уставу. У Словенији више од 40.000 Срба и даље нема статус националне мањине, нити регулисан правно-грађански статус.
Француски генерал Пјер Мари Галоа, блиски сарадник генерала Де Гола и творац француске стратегије нуклеарног одвраћања, написао је 2009. да је још 1976. и 1977. у разговору са Францом Жозефом Штраусом, немачким министром одбране, касније и министром финансија, запазио заинтересованост Немачке за „преуређење“ простора Југославије (СФРЈ), после Тита. Галоа је то објаснио тежњом Немачке да казни Србе за учешће у два рата против Немачке, а да награди Хрвате и босанске муслимане за савезништво, као и да увуче Хрватску и Словенију у ЕЕЗ (ЕУ) како би преко њих добила директан приступ Медитерану.
У пролеће 1992. године, пре избијања грађанског, етничко-верског рата у БиХ, уз посредовање португалског дипломате Жозеа Кутилијера, лидери босанских Срба, Хрвата и Бошњака потписали су у Лисабону споразум о мирном решењу за БиХ. После тога, по наговору америчког амбасадора Цимермана, представник Бошњака Алија Изетбеговић је повукао свој потпис. Резултат: почео је грађански рат у БиХ, за који су оптужени Срби. Годинама после Дејтонског споразума којим је окончан грађански рат у БиХ, Запад настоји да изврши ревизију одузимањем уставних надлежности Републике Српске утврђене у Дејтону и преношењем на централне институције у Сарајеву под доминацијом једног од три конститутивна народа – Бошњачког. Бонским принципима усвојеним 1997. под председништвом немачком МИП-а Клауса Кинкела извршена је суштинска ревизија Дејтона тако што су високом представнику дата овлашћења која су јача од одлука државних и ентитетских институција, дакле, изнад уставних одредаба којима се консензус три конститутивна народа утврђује као заштита равноправности три народа и два ентитета. Од тада су четири висока представника за БиХ била с немачког говорног подручја – два из Немачке (Кристијан Шварц Шилинг и Кристијан Шмит) и два из Аустрије (Волфганг Петрич и Валентин Инцко)?! Актуелни високи представник Кристијан Шмит наметнут је без одобрења СБ УН. О чему то говори – о моћи права или о праву моћи?

ЗАПАД ФИНАНСИРАО АЛБАСНКИ СЕПАРАТИЗАМ Западне земље, превасходно Немачка, САД и Велика Британија су 90-их година прошлог века систематски подржавале, финансирале и опремале албанске сепаратистичке снаге у српској покрајини Косово и Метохија. У Немачкој је било седиште сепаратистичке „косовске владе у избеглиштву“ Бујара Буклошија. У лето 1998. терористичка ОВК је, уз подршку и помоћ западних земаља, покренула побуну коју су угушиле снаге безбедности Србије и СРЈ. Те земље су потом злоупотребиле међународне механизме (ОЕБС и ОУН) да би у октобру исте године у тој покрајини успоставиле међународну мисију познату као дипломатска цивилна Косовска мисија за верификацију (Kosovo Verification Mission –KVM). Ова мисија од око 1.300 чланова, са Американцем Вилијамом Вокером на челу, била је састављена од војних и полицијских стручњака пресвучених у цивилна одела. Уместо да верификују спровођење договора Милошевић–Холбрук, од 13. октобра 1998, она је помагала реорганизацију разбијене терористичке ОВК и вршила припреме на терену за оружану агресију НАТО-а која ће почети 24. марта и завршити се 10. јуна 1999. усвајањем Резолуције 1244 СБ УН. ОЕБС је био само плашт за припрему оружане агресије НАТО-а.
Агресија НАТО-а против Србије и Црне Горе чију 25. годишњицу обележавамо у марту ове године, представљала је злочин против мира и човечности јер је извршена грубим кршењем Повеље ОУН и основних принципа међународних односа, под лажним изговором наводног спречавања хуманитарне катастрофе, односно спречавања наводног масовног кршења људских прва припадника албанске националне мањине. Та агресија представља први рат на европском тлу после краја Другог светског рата, рат током којег је убијено око 4.000, а рањено око 12.000 грађана Србије, од чега су две трећине цивили. Дакле, НАТО је агресијом на Србију и Црну Гору вратио рат на тло Европе, причинио материјалну штету од преко 100 милијарди долара, а употребом пројектила са осиромашеним уранијумом, бомбардовањем рафинерија, хемијске индустрије и електро постројења, дугорочно затровао земљу, воду и ваздух. Колико је људских жртава од одложених последица коришћења таквих оружја и метода ратовања – тешко да ће се икада прецизно утврдити.

Одмах по окончању НАТО агресије, САД су у Покрајини код града Урошевца, без сагласности СБ УН или Србије, изградиле једну од својих највећих војних база у свету – Бондстил. „Рат против Југославије вођен је да би се исправила једна грешка генерала Двајта Ајзенхауера током Другог светског рата. Зато се тамо накнадно из стратегијских разлога морају накнадно стационирати амерички војници“, рекли су представници САД на самиту НАТО-а одржаном у Братислави крајем априла 2000. године. То је, забележио познати немачки политичар, државни секретар у Министарству одбране, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вили Вимер (ЦДУ) у свом извештају канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. Вимер је такође записао и ставове Американаца да напад НАТО-а на Југославију, без одобрења Савета безбедности УН, изван подручја НАТО-а, представља преседан који ће се увек користити кад то затреба, да у том погледу међународно право не може бити препрека, као и да је потребно запречити приступ Русије Балтичком мору из Финског залива.

Крај у следећем броју