Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Злочин етничког чишћења са предумишљајем који су Албанци починили над косметским Србима од 17. до 19. марта 2004. није заборављен, а још мање његови организатори и починиоци.
Српски безбедњаци из БИА су у континуитету откривали имена и презимена злочинаца и стварали огромне базе података који “спонтани албански револт” демаскирају као добро испланирану масовну операцију коју су извели само формално демобилисани припадници терористичке ОВК, радикални исламисти и албански шовинисти.
– Планирали су да талас насиља представе као наводну спонтану реакцију Албанаца. Међутим, прикупљени подаци указују да је насиље било унапред испланирано и организовано, њиме је руковођено из једног центра и обухватало је целокупну област КиМ – стоји у документима БИА, тачније у публикацији која је сачињена поводом 20 година од погрома, а у које су “Новости” имале увид. У овој вредној збирци факата, коришћени су подаци прикупљени оперативним радом Агенције, обавештења добијена од сведока ових догађаја која су сабирана у дужем временском периоду, судска документација и други релевантни извори о правој природи овог планског и систематског напада на Србе изведеног 17. марта 2004. године.
Демократска партија Косова на чијем је челу био Хашим Тачи и чији су активисти били организатори етничког чишћења Срба и убијања политичких конкурената, настала је из ОВК. Да су западне службе то знале, показао је неколико година касније процурили извештај немачке службе БНД у коме се лидери ДПК наводе као шефови хоботнице организованог криминала. Очигледно је да су Тачија и његове сараднике пратиле западне службе које су забележиле да бивши шефови ОВК кријумчаре наркотике, цигарете, тргују људима, а симптоматично је да “нису уочили” да припремају етничко чишћење Срба.
По једном тумачењу, њима је наређено да зажмуре на те припреме после састанка креатора “независног Косова” у септембру 2003. током посете Приштини Била Клинтона, тада већ бившег председника САД. Формални разлог његовог доласка била је додела титуле почасног доктора наука на албанском “Приштинском универзитету”. Суштина је била у састанку са Вилијамом Вокером, америчким генералом који је као шеф мисије ОЕБС 1999. креирао “случај Рачак” – повод за НАТО агресију, Веслијем Кларком, главнокомандујућим НАТО, Ричардом Холбруком, који је кроз дипломатију промовисао ОВК као представнике свих Албанаца и наметнуо идеју агресије.
Присутан је био и Бернар Кушнер, први шеф Унмика током чијег су мандата Срби и други неалбанци отимани да би им у Албанији били вађени органи. Званични план међународне заједнице за КиМ био је да се прво достигну одређени друштвени стандарди, а да се касније разговара о статусу. Клинтон и остали учесници септембарског састанка су закључили да статус има прворазредни значај. Са овом предисторијом постаје јасно зашто су тајне припреме за етничко чишћење Срба почеле баш у јесен 2003. и због чега их, наводно, нико из међународних снага није приметио.
– На састанку који је одржан 15. новембра 2003. конкретно је договорено ко ће организовати побуну у Витини и Гњилану, због чега су сусрету присуствовали и поједини припадници тзв. Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПМБ) који су у том периоду боравили у општини Гњилане. Присуствовали су Мухамет Џемајиљи звани Робељ, касније ликвидиран у криминалном обрачуну, Авдуљ Јакупи, звани Шакал из села Танушевци, Северна Македонија као и још неколико особа из Витине.
ШИК је расподелио и наоружање, а снајпере су добиле групе терориста из Јужне Митровице, да њима дејствују по Србима из Северне Митровице и француским војницима који су чували мост преко Ибра. Међу терористима је била истакнута група из Пећи којом је руководио Ибрахим Кељменди, а припадали су јој Ћерим Кељменди, Агрон Сулејмани, Фљорим Ејупи, Шкумбин Мехмети, Фаик Шаћири, Аљбан Диздари, Бедри Краснићи, Бајрам Исмаљи, Фатон Суљејмани. Ради се о групацији екстремиста и терориста која је организовала и извршила бројне злочине и политичка убиства на КиМ, након 1999. по налогу екстремног албанског политичког крила и ШИК.
Организација “Ветерани ОВК” је 15. и 16. марта припремила терен за акцију организовањем масовних насилних демонстрација у Приштини, Јужној Митровици, Гњилану и другим градовима на КиМ, тражећи хитно признавање независности Косова и ослобађање из затвора сабораца оптужених за злочине. Албански медији су 16. марта лансирали лажну вест о страдању три албанска дечака из села Чабре у Ибарском Колашину, који су се наводно удавили у Ибру јер су их са писма јурили Срби из суседног села Зупче. Унмик полиција је то демантовала, али касно.
– Ова лажна и оркестрирана вест била је окидач за унапред режирану и прецизно договорену реакцију Албанаца. Значајну улогу у креирању ове дезинформације имао је Халит Берани из Косовске Митровице, активиста Одбора за људска права. Коришћене су и СМС поруке које су организовано упућиване преко провајдера како би се омасовили скупови, док је фиксна телефонија била искључена по налогу тадашњег директора поште Етрура Рустемија и његовог помоћника Демира Лимаја, рођеног брата Фатмира Лимаја. У Призрену су демонстрације усмераване преко ТВ Беса чији су власници били Муарем и Ирфан Фуша – наводи БИА.
Тако је припремљен тродневни лов на Србе.
– Почело је 17. марта, 2004. наизглед мирним протестима. Наставници су водили своје ученике на мост који повезује северну и јужну Митровицу у знак протеста због смрти тројице дечака. Три часа касније, шест особа било је убијено а куће широм Косова биле су у пламену јер су гневни демонстранти искаљивали бес. Кампања етничког чишћења трајала је три дана и за собом оставила 19 мртвих, 954 повређена, 4.100 расељених, 550 кућа и 27 православних цркава и манастира је спаљено, а додатне 182 куће и две цркве/манастира је оштећено – пише у службеном извештају Мисије ОЕБС и Унмика, чији се подаци и оцене подударају са онима из наше службе.
У документу ОМиК “Четири године касније – Преглед предмета у вези са мартовским нередима 2004. у кривичном правосудном систему Косова” наводе се резултати праћења рада судова на основу извештаја Унмик полиције која је “пребројала 33 главна нереда са отприлике 51.000 учесника”. У њему пише: “Врло често се дешава да се наводни починиоци одређених кривичних дела не оптуже и казне у складу са тежином почињеног дела. Судови често нису узимали у обзир као отежавајућу околност етнички мотив који је узрок многих почињених злочина. Оптужени који су окривљени за тешка кривична дела као што је паљење религиозних споменика или рањавање људи (укључујући и полицајце) често су добијали благе казне чије је извршење у многим случајевима суспендовано. ОЕБС је забринут због малог броја оптужница”.
Непоредно после погрома одржано је ванредно заседање албанске скупштине Косова која је закључила да је албански револт избио оправдано, јер се одуговлачило са проглашењем независности Косова. Холбрук је изјавио готово исто: да је ескалација насиља била очекивана јер “међународна заједница није направила напредак у одређивању коначног статуса Косова”. Етничко чишћење Срба 2004. било је оправдање лицемерном Западу за што хитније признавање независности Косова, да се сличан “спонтани” злочин наводно не би поновио.
По команди кидисало 50.000 демонстраната
МАСА од 51.000 наводно спонтано окупљених албанских демонстраната широм КиМ се покренула по команди 17. марта тачно у подне. У Јужној Митровици су пробили блокаду Кфора на мосту и прешли у северни део града, а “демонстранти снајперисти” су убили два Србина. Неколико хиљада Албанаца је из Приштине кренуло пут Чаглавице, где су запалили 11 кућа и ранили троје мештана.
У Приштини је маса Албанаца опколила зграду ЈУ програма, једину у којој је преостало тридесетак српских породица, палећи све у њеној околини, а убацили су четири “Молотовљева коктела” у стан где се налазило четворо деце. У Гњилану су запалили 22 српске куће и више десетина демолирали. У Призрену су у првом налету запалили све српске богомоље и све српске куће у насељу Поткаљаја. У Призренској богословији је жив изгорео Драган Недељковић. Епархија рашко-призренска, тада једини извор информација са КиМ, саопштила је 17. марта увече да је уништено 14 српских манастира и цркава.
Извор: https://www.novosti.rs/
