ЧОВЕЧАНСТВО ВАПИ ЗА НОВИМ СВЕТСКИМ ПОРЕТКОМ

ЕТНИЧКО-ПОЛИТИЧКИ КОНФЛИКТИ – УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ

ДРУГИ ДЕО

Објављујемо излагање председника Београдског форума за свет равноправних саопштено на II Спољно-политичком сусрету младих истраживача у Фонду „Горчакова“ у Москви – поводом сећања на амбасадора Виталија И. Чуркина

Агресија НАТО-а је окончана усвајањем Резолуције СБ УН 1244 којом се, поред осталог, гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), враћање договорених контингената војске и полиције Србије у покрајину, укључујући и на важније граничне прелазе према Албанији и Северној Македонији, те слобода и безбедан повратак свих протераних лица, једнака безбедност свих који живе у покрајини.
Према Резолуцији СБ УН 1244 Косово и Метохија је под привременим мандатом СБ УН који врше цивилна УНМИК и војна мисија КФОР. Фактички, покрајина је под окупацијом НАТО-а који обезбеђује већину од око 4.500 војника. Највећи проценат састава КФОР-а чине војници САД. Запад 25 година опструира враћање договорених контингената војске и полиције Србије у покрајину. Током тог периода с КиМ је протерано око 250.000 Срба и других неалбанаца који немају могућности да искористе Резолуцијом СБ УН загарантовано право на слободан и безбедан повратак.
У исто време око 130.000 Срба који су остали у покрајини изложени су свакодневним притисцима, претњама и терору привремених приштинских институција, чији је циљ окончање етничког чишћења. Недавно је Приштина донела одлуку којом укида коришћење динара као званичне валуте Србије којом српска влада исплаћују обавезе према Србима у покрајини као што су: плате запослених у јавним службама, пензије, социјална помоћ, стипендије, дечји додаци и друго. Питање је животно значајно за Србе који тамо живе и раде и недавно је било на дневном реду специјалне седнице СБ УН. Решење још није на помолу због неспремности кључних западних земаља да изврше делотворни притисак на власт коју су тамо поставиле и потом 2008. године признале. ЕУ је, посредством своје мисије ЕУЛЕКС, одиграла кључну улогу у успостављању институција илегалне сепаратистичке творевине настале захваљујући оружаној агресији НАТО-а.

АСИМЕТРИЧНА ДИПЛОМАТИЈА И ПРОКСИ ПРИТИСЦИ Сви проблеми опстанка српског народа на Косову и Метохији, укључујући најновије са укидањем динара као платежног средства у српским срединама, резултат су тзв. асиметричне дипломатије и посредних (прокси) притисака Запада на Србију зато што Србија одбија: а) да призна илегално отцепљење дела своје државне територије; б) да одустане од политике војне неутралности; в) да одустане од одбране Републике Српске са надлежностима утврђеним 1995. године у Дејтону; г) да уводи илегалне санкције Запада против Русије; д) да одустане од стратешког партнерства с Кином.
Штавише, земље чланице НАТО-а које су 1999. учествовале у илегалној оружаној агресији, 2008. године су признале једнострано илегално отцепљење покрајине Косово и Метохија од Србије, без сагласности СБ УН иако је покрајина у то време била и остала под мандатом СБ УН у складу са Резолуцији СБ УН 1244 као императивном правном документу највеће правне снаге у међународном правном поретку!
Натерати Србију да призна насилно отимање Косова и Метохије, да одустане од Резолуције СБ УН 1244 (1999) и од Дејтонског споразума (1995) и да се окрене против Русије и Кине као истинских, традиционалних пријатеља и стратешких партнера – прави су циљеви свих притисака водећих сила Запада против Србије данас.
Године 2010. под отвореним притиском водећих земаља Запада, формално на предлог тадашњег државног руководства Србије, ГС УН усвојила је резолуцију саветодавног карактера, којом се Европској унији поверава да „олакшава дијалог страна“, односно Београда и Приштине. САД које нису чланица ЕУ учествују у том процесу без мандата било којег органа УН иако се ради о територији под мандатом УН. Декларативно САД подржавају улогу ЕУ, фактички Вашингтон има одлучујућу улогу.
До сада је потписано више докумената и споразума „о нормализацији односа“. Процес њихове примене текао је једнострано – Београд је извршавао све што је договорено, Приштина, која ужива подршку водећих земаља Запада, није. ЕУ је формално прихватила „статусну неутралност“, на шта је обавезује и чињеница да пет њених чланица није признало илегално отцепљење, док је у пракси увек непрекидно била на страни Приштине јер је то прворазредни геополитички интерес Немачке, као кључне чланице ЕУ. Немачка се, практично, од Дејтона 1995. надаље „савезнички“ утркује са САД око поделе балканског „колача“, или плена победника у овом хладном рату. И једна и друга, притом, користе ЕУ као мамац за Србију, или штап против ње.
Током 2023. године појавио се тзв. Шолц–Макронов план у виду два нова документа од којих је један испоручен у Бриселу, други у Охриду, по принципу „узми или остави“. Овим документима-ултиматумима захтева се да Србија призна успостављање још једне албанске државе „Републике Косово“, и то на делу територије која је на основу међународног права, Повеље ОУН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, Резолуције СБ УН 1244, као и на основу Устава Србије, интегрални део суверене територије Републике Србије.

СТРАТЕГИЈА ЕКСПАНЗИОНИЗМА И ХЕГЕМОНИЗМА То показује да САД, Немачка и Француска свесно крше наведена документа и мандат који је ЕУ добила од ГС УН („олакшавање дијалога страна“), као и да свесно подржавају илегалну сецесију. Те земље су свакако упознате да њихово држање потпомаже успостављање „Велике Албаније“ у чији састав би ушла Република Албанија, илегална, непризната „Република Косово“, западни део Северне Македоније, делови Грчке и Црне Горе у којима, стицајем историјских околности, живе припадници албанске националне мањине. У основи такве политике налазе се експанзионистички интереси наведених западних земаља, комплетирање искључиве и потпуне контроле Балкана и интензивирање ширења на Исток, што је декларисана стратегија НАТО-а, односно њених водећих чланица. То што је оваква геополитичка рачуница кратковида, што изазива огромне ризике и повратну штету, изгледа, не узнемирава њене креаторе и носиоце. Упркос свему они остају доследни стратегији експанзионизма и хегемонизма са којим су и 1999. кренули предузимајући оружану агресију против Србије и Црне Горе (СРЈ). Бондстил свакако није дизајниран према пропорционалном значају српске покрајине Косово и Метохија, или Србије а највероватније ни целог Балкана.
Јасно је да етничко-верски сукоби имају веома негативни утицај на међународне процесе и односе чинећи их нестабилним а развој тежим и споријим. Такви конфликти остављају за собом дуготрајно неповерење, разорена друштва и економије, покидане људске и физичке везе, док подручја конфликата постају зависнија од ванрегионалних фактора. Нарочито дубоке и дуготрајне последице остају иза верских сукоба. Разбијање СФРЈ, као заједничке државе, поред осталог, водило је најпре проглашавању пет а потом и шест државица неотпорних на мешање са стране и зависне у развоју. Две су ушле у ЕУ (Словенија и Хрватска), а четири у НАТО (Словенија, Хрватска, Црна Гора и Северна Македонија). Захваљујући разбијању тих заједничких држава, НАТО је овладао већим делом Балкана и читавом источном обалом Јадранског мора.
Ни 25 година после грађанских етничко-верских ратова на подручју бивше СФРЈ нема стабилности, значајан део нових граница није правно дефинисан, привредни и људски ресурси ни приближно нису активирани а већина бивших југословенских република још није достигла ниво привредног развоја и квалитета животног стандарда какви су постојали у бившој заједничкој држави. Конфликтни потенцијал расте посебно због једностраног, илегалног отцепљења Косова и Метохије које подржавају водеће земље Запада, НАТО-а и ЕУ. Постојећим поделама унутар НАТО-а и ЕУ додата је још једна – пет од 27 чланица ЕУ (Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар) не признају једнострану, илегалну сецесију тзв. Републике Косово. Већина чланица УН, њих 109, такође не признаје илегалну сецесију, а тренд повлачења признања се наставља. Верујем да ће опадање глобалне моћи Запада, мултиполаризација и демократизација међународних односа још више охрабривати повлачења признања и стварати услове за мирно, уравнотежено и одрживо решење за Косово и Метохију као аутономију унутар Србије, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије, како је то утврђено Резолуцијом СБ УН 1244 као општеобавезујућем правном документу. Искуство је показало велика ограничења и принципијелне недостатке формата досадашњег дијалога који је изашао из оквира не само Резолуције СБ 1244 већ и из мандата ГС УН и претворио се у формат за испостављање диктата и ултиматума. Верујем да ће, пре или касније, решавање питања Косова и Метохије морати да се врати у формат Савета безбедности који је једино за то надлежан.

КАКО ДО СУЖИВОТА РАЗЛИЧИТИХ ВЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА На крају, имајући у виду целокупно трагично искуство из грађанских, етничко-верских сукоба на простору бивше Југославије 90-их година прошлог века, изнећу неколико најкраће изражених претпоставки превентивног карактера.
Први услов стабилности и суживота различитих етничких и верских заједница јесте њихова равноправност у складу са највишим европским и светским стандардима, у првом реду на плану очувања етничког, културног и духовног идентитета.
Други, адекватна расподела одговорности за сопствени и заједнички развој и репрезентативност унутар државних, политичких и културно образовних институција.
Трећи, равномерни социјално економски развој унутар суверених држава са међународно признатим границама.
Четврти, добросуседски односи матичних и домицилних држава припадника етничких заједница, односно националних мањина.
Пети, снажни национални и међународни механизми правовременог реаговања на ситуације које би могле довести до међуетничких, међуверских тензија и конфликата.
И шесто, али најбитније, човечанству је неопходан нови европски и светски поредак заснован на поштовању универзалних принципа суверене равноправности, коегзистенције различитости и специфичности, партнерства и сарадње на обостраним интересима, као и на недељивости и једнаке безбедности за све и свакога. Најкраће, потребно је убрзано конституисање праведнијег, инклузивног мултиполарног светског поретка на чему су велики резултати већ остварени, првенствено захваљујући ангажовању Русије, Кине, Индије, БРИКС+ и глобалне већине.

Москва, 21. фебруара 2024

Крај