УСИТЊАВАЊЕ ОГРОМНОГ ЗЛОЧИНА

Заташкавање истине о Јасеновцу (први део)

Истина о Јасеновцу спречавана је и зато што би се, да је утврђена, идеолошка конструкција титоизма, звана „братство и јединство“, за коју је њен творац Јосип Броз говорио да је треба чувати као зеницу ока, претворила у прах и пепео

У септембру 1961. државна комисија која се бавила утврђивањем чињеница о Јасеновцу, у свом извештају је истакла: „Иако је Јасеновачки логор био јединствен по својим свирепостима у погледу уништавања невиног становништва и логораша неразумљиво је да се до данас не може наћи ниједан цјеловит докуменат – књига у коме би био описан Јасеновачки логор у свим својим злодјелима и подацима хронолошки како су догађаји текли од 1941. до 1945. године“. То, наравно, није била последица случајности. Систематизација истине о Јасеновцу спречавана је, између осталог, и зато што би се, да је истина утврђена, идеолошка конструкција титоизма, звана „братство и јединство“ (које, како рече Јосип Броз Тито, морамо „чувати као зеницу ока свога“) претворила у прах и пепео. Трагови јасеновачког зла су затирани, а кључни усташки џелати обрели су се на слободи на Западу, и мирно умирали, некажњени за злодела. Довољно је сетити се да је творац јасеновачког крематоријума Хинко Пићили избегао праведно суђење и нестао, прво у Италији, па ко зна где.

ПРИМЕР УНИШТАВАЊА ТРАГОВА СРБОЦИДА У књизи „Усташки злочин геноцида“, коју је, као допринос суђењу Андрији Артуковићу, у четири тома објавио оснивач Музеја жртава геноцида у Београду Милан Булајић, налази се и сведочење које показује сву монструозност затирања трагова јасеновачког надужаса. Милош Миладиновић, службеник Хидротехничког одсјека у Славонском Броду, обрео се 1947, по службеној дужности, у Јасеновцу, и добио задатак да из реке Саве извади, на самом Гранику, месту масовних клања, потопљену лађу. Кад је подизање обављено, сведочио је Миладиновић, „видјели смо да је била пуна лешева повезаних жицом, као у кутији сардина“. Ту се налазило, по његовој процени, најмање шестсто мртвих.

Зачула се кукњава и врисак многих који су овом страшном тренутку присуствовали. Али чувари братства и јединства били су бржи. Председник општине Славонски Брод наредио је Миладиновићу да лађу опет потопи. „У моменту вађења лађе, под утиском расположења народа и наређења председника општине, имајући у виду упозорење мога директора Јоза Пицара, вратио сам лешеве назад у воду. Цијелог живота сам се питао зашто је то учињено“, испричао је касније Миладиновић, присећајући се и других детаља. „Тога дана ујутру била је рушена – минирана капија логора Јасеновац. На упозорење прије експлозије, сви смо полегали. Послије експлозије читав простор око нас је побијелио од папира. Сакупљао сам папире и видио да се ради о заклетвама усташа из логора Јасеновац. У зидовима стубова капије било је похрањено око двије хиљаде усташких заклетви, писмених приступница. Лично сам их прегледао и сакупио. Предао сам их ондашњем командиру милиције, који се звао Мартин. Даља судбина тих папира ми није позната.“ Ништа необично јер је, „као зеницу ока“, требало чувати братство и јединство. Све док Фрањо Туђман, са НАТО бефелом, не дође на власт у Хрватској.

УСТАШКИ ЏЕЛАТИ И ХИТЛЕРОВЦИ О БРОЈУ ЖРТАВА Љубо Милош, један од команданата логора у Јасеновцу, изјавио је приликом саслушања, априла 1948. године: „Циљ формирања логора био је ликвидација Српства као цјелине у НДХ, те Жидова, Цигана и свих оних који су се противили постојању усташке државе!“ Ако је циљ тотално уништење, ту није било никакве рационалне „бројидбе“. Опет Милош, онај што је на цевку пио крв закланих Срба и Јевреја, и што је Влатку Мачеку, затвореном у „почасном делу“ Јасеновца, рекао да ће он, Љубо, горети у паклу, али за Хрватску: „За то сво вријеме постојања овог логора упуте за поступак према затвореницима је давао искључиво Лубурић, и то Матковићу и Бркљачићу и мени. Познато ми је да су многи транспорти стизали у Јасеновац, и то већина везани, одлазили одмах за Градину на ликвидацију, те нису проведени у логору кроз књиге. При оснивању логора III, од придошлих заточеника из логора I и II одвојена је једна група радно способних, која је остала у логору III, док преостали, већи дио заробљеника, су предани Аџији, Судару, Станковићу и Јусић Мујици, који су их ликвидирали.“ Писана евиденција о томе, по тврдњи зликовца Милоша, систематски је уништена 1945. године. Други злочинац Мирослав Филиповић Мајсторовић је на саслушању рекао: „По причању Макса Лубурића, који је вјеројатно водио евиденцију о убијеним Србима, убијено је у НДХ кроз ове четири године око пола милијуна Срба.“

Немачки капетан Артур Хефнер, официр за транспорт, о логору Јасеновац у новембру 1942. је рекао: „Под појмом ’концентрациони логор Јасеновац’ стварно треба подразумевати комплекс више логора, који су један од другог удаљени више километара, груписани око Јасеновца. Без обзира на пропаганду, ту се ради о логору најгоре врсте, који се може поредити са Дантеовим ’Паклом’!“ Немачки дипломата, Хитлеров човек за Балкан Херман Нојбахер у мемоарима „Специјални задатак Југоисток 1940–1945“ пише да злочин НДХ према Србима „спада у најужаснија масовна убијања светске историје“. Па додаје: „Када усташке вође причају да су заклали један милион православних Срба – укључујући и бебе, децу, жене и старце – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000. Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика!“ Али ко слуша Хитлера? Павелић је знао да ће његови Хрвати довршити започето. Кад-тад. Ни пола века после његове смрти десили су се „Бљесак“ и „Олуја“, нови погром Срба у Хрватској.

ХРВАТСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ И УДАР НА „МАГНУМ КРИМЕН“ Хрватски ревизионизам је увек ишао у неколико праваца: требало је „доказати“ да не постоји нит између Анте Старчевића и Анте Павелића, порећи НДХ као нацистичку творевину, смањити, што је више могуће, број Срба као примарних жртава усташлука и, наравно, уклонити сваку везу између НДХ и Ватикана, без чије се мржње „на терену“, мржње фратара и жупника, која је пламсала према „несједињеним гркоисточњачицима“, усташки покрет никад не би ни појавио. Међу првима се на удару нашао Виктор Новак, хрватски историчар југословенског опредељења. Он је сматрао да је заједнички живот најбоље решење за све Јужне Словене, и у својој књизи „Магнум темпус“ настојао да покаже како се прогресивно римокатоличко свештенство својевремено борило за настанак јужнословенске државе. Ипак, баш као Хрват који се залагао за земљу насталу 1918, а обновљену 1945, Новак није могао да прећути клероусташка недела следбеника ватиканске србофобије.
Тек године 1985, београдска „Нова књига“ објавила је, по други пут, „Магнум кримен“ Виктора Новака, чије је прво објављивање 1948. било заташкано, а књиге уклоњене са обзорја јавности. Десетак година пре другог издања Новак је рекао да у својој књизи није улазио у полемике, него је пустио да време каже своје. Уосталом, истакао је, величина историчара није у томе да само описује прошлост, него у моћи да предвиди будућност. Тврдио је да његова студија није ни против какве вере, па ни против римокатоличке. „Јер, не постоје догме да се политичка дјеловања црквених људи, па и оних на највишим положајима, не би смјела анализирати и оцјењивати, па тако нико не може одрећи право да истражује и приказује оваква хисторијска збивања, која су везана са политичким дјеловањем црквених људи. Клерикализам је у Хрватској одбацио Штросмајерову мисао да је „служење народу, служење Богу“ и мјесто ње поставио тезу да је служење Римској курији, то јест влади Римског понтификата као свјетовног поглавара служење Богу“, истакао је Новак.
Чувени хрватски партизан и комуниста Јаков Блажевић, у предговору за друго издање Новаковог волуминозног истраживања, истакао је да се из брака националиста и контрареволуционара може родити наказа новог „великог злочина“. Зато се, рече Блажевић, опет штампа Новакова књига „као историјско памћење и одлучна опомена која гласи: Никад више нећете проћи! Никад!“. У Хрватској су одмах кренули напади на „Магнум кримен“, па је Ненад Иванковић истакао да је књига политички памфлетистичка. „Колико је такву приступу пак кумовала околност да је Новак био масон, а по политичком профилу југонационалист, тешко је измјерити“, написао је он. Наглашено је и да је преко четрдесет римокатоличких свештеника Хрвата страдало од четника, усташа, Немаца и Италијана, док су неки били у партизанима. Жупник Ђаковачке бискупије Лука Винцетић тешио је јавност: „Иако и данас постоје разне струје, Црква се одрекла хрватовања.“ То, наравно, није било тачно, што се видело у доба распада СФРЈ.

ОТКРИЋА ВАСИЛИЈА КРЕСТИЋА А онда је у „Књижевним новинама“, које је уређивао Милорад Вучелић, изашао текст историчара Василија Крестића, који је био основна потка његове, више пута прештампаване књиге „Геноцидом до Велике Хрватске“. Крестић је анализирао геноцидне идеје у Хрвата од самих почетака. Још 1608. Сабор хрватских сталежа тражио је јавна права само за припаднике римокатоличке вере, по начелу „чија земља, онога и вера“. Загребачки бискуп Алојз Кузмић је 13. новембра 1700. рекао да је Влахе боље поклати него их настањивати. Они, сматрао је бискуп, не само да нису римокатолици, него и одбијају да буду кметови. По Крестићу, Хрвати су усвојили мађарску идеју о „хрватском политичком народу“: „Хрватско грађанско друштво држало се принципа да су сви грађани Хрватске, рођени на њеном тлу, без обзира на националну, па и верску, припадност, били припадници хрватског политичког народа.“
Срби су сматрани Хрватима грчкоисточне вере, а 1874. укинута им је ћирилица, затворене су српске конфесионалне школе, забрањено је истицање српске заставе. Док су Срби водили борбе против власти Беча, Хрвати су се, по Крестићу, окупљали око Хабзбурга, тражећи за себе Босну и Херцеговину. Онда је дошло оно што је Стјепан Радић назвао „свињским послом“ – антисрпски погром у Загребу од 1. до 3. септембра 1902, за који је Јосип Франк, наследник Анте Старчевића, имао само речи хвале, тврдећи да су погромаши починили „заслужно дело за Хрватску“. Крестић је у свом чланку истакао да је стварање Хрватско – српске коалиције уочи Првог светског рата навело Беч да размишља о истребљењу Срба у К унд К монархији, јер је савез Срба и Хрвата у борби за независност значио нестанак државе Хабзбурга. Светски рат је, управо због тога, био почетак Србоцида, који су усташе 1941. само наставиле.
Пишући о Крестићевим основним тезама, историчар Коста Николић, у књизи „Прошлост без историје“, у којој се бави полемикама у југословенској историографији од 1961. до 1991, истиче да се не морамо у свему сложити са Крестићем, али да је сасвим заснована његова теза да Србоцид није пуки плод тренутка, него дуго припреман процес. Тај процес није наишао на озбиљну осуду широких хрватских слојева, због чега је „мржња према Србима била истоветна са равнодушношћу због њиховог страдања“, што је, после Другог светског рата, довело до прикривања, релативизације, па чак и оспоравања србоцидног недела.

ОД ПРЕДРАГА ВИТАСА ДО ЗЛАТКА ЧЕПА Чим се Крестићев текст појавио у „Књижевним новинама“, чувени партијски гласноговорник Предраг Витас је, у ударном Дневнику ТВ Београд, „ударио“ по њему. „Једностраним избором података и догађаја из историје хрватског народа, академик Василије Крестић покушава да докаже како је идеја геноцида постала део геноцидне свести многих генерација хрватског народа и да такви феномени по правилу споро нестају и упорно истрајавају. Крестић изједначава одређене политичке групе и интересе са интересом народа.“ Онда је кренула хајка на аутора. Златко Чепо, директор Института за хисторију Радничког покрета Хрватске, дигао је, бар на први поглед, глас у име чистоте партијске идеологије рекавши: „Свјесно се оприједеливши за строго индивидуалан рад, појединци долазе, мимо својих колега, до закључака који се не уклапају у дотадашњу слику неког проблема.“ Циљ је, по Чепу, да „изазивач ексцеса ужива у опћој гужви јер тада постаје медијска звијезда“. Критику Крестића допунио је и тврдњом да је занемарио „класни приступ проблему“. „Увршатавање хрватског народа у геноцидне трендове према народу с којим стољећима заједнички живи, не само да је повијесни фалсификат, него има за циљ изазивање нових конфронтација“, „грмео“ је Чепо.
Крестић је, насупрот њему, као прави научник, мирно указао да се његов текст није бавио осудом целог хрватског народа, него, научно уоченим и анализираним, идејама извесних грађанско-политичких странака у Хрвата које су имале непорециве србоцидне намере. Он је своје критичаре подсетио на банализацију проблема који Србоцид своди само на деловање усташа, при чему дотични оспораватељи Крестићевих становишта одбијају да се суоче са оним што је усташтву претходило.

„БРОЈИДБА“ ЈАСЕНОВАЧКИХ ЖРТАВА Када се, у бурним осамдесетим годинама прошлог века, појавила књига Владимира Дедијера „Ватикан и Јасеновац“, познати хрватски „повијесничар“ Љубо Бобан кренуо је у свој поход за нову „бројидбу“ јасеновачких страдалника. Иначе, Бобан је био горљиви бранилац хрватских националних интереса, и сматрао да је план да се Далмацији подари аутономија, по узору на Војводину и Косово у Републици Србији, у СФРЈ заувек онемогућен, јер се покрет далматинских аутономаша, који се темељио на старом романском идентитету, нестао пред чињеницом послератне кроатизације. Кад је Јасеновац у питању, Бобан је устао против свих „сентименталних тенденција“. У питању је, тврдио је, „статистички проблем“, који је српска страна претворила у „игру бројки“. Многе ствари, рекао је, утичу на хиперболизацију броја јасеновачких жртава – ту су и непостојање усташке документације, и премештање заточеника из логора у логор, и појава исте особе у списковима више пута, и механичко прибрајање жртвама оних који нису ни дошли до логора, „Примјер је тога дио изгнаних са Козаре у њемачко-усташкој офензиви 1942, који нису сви ни достигли у логор, а махом су прибрајани јасеновачким жртвама“, навео је Бобан.
Када се у листу Савеза социјалистичке омладине Југославије „Младост“ појавио текст потписан именом Пера Квесића (он је тврдио да није његов), у коме је Бобан изједначен са ревизионистима Туђманом и Супеком, дотични је кренуо још одлучније. „Нека демографска рачунања показују да би укупан број стварних губитака српског становништва на подручју шире Југославије био упола мањи од неких високих цифара које појединци наводе само за Јасеновачки логор и само за српске животе у њему“, нагласио је Бобан. Напао је и Горана Бабића, који је стао иза доказаних података о броју убијених, рекавши: „Док су Бабић и његови истомишљеници сматрали да треба бројати, и док су набрајали колико су жељели, смјело се је бројити (тј. они су смјели бројити ). Сад им бројење више није потребно, јер то, ето, вријеђа жртве.“
Бобан је жестоко критиковао и генерала Терзића, који је тврдио да је Јасеновац однео милион живота, а када је Слободан Кљакић довео у питање Бобанову ревизионистичку методологију, он је, у љутњи, постао и непристојан. „Има бити да му те цифре нису тешко падале, да су му се лако дизале. (…) Скоро да су партизанске јединице ‚чувале стражу‘ да ‚фабрика смрти‘ може несметано радити! Оваквим умножавањем ‚стотина хиљада‘ само у једној години само што се не дође до закључка да је пола Југославије страдало у Јасеновцу. Можда би Кљакић и пола Европе овдје убројио?“, написао је овај хрватски учењак.
Када је Кљакић уочио да Бобану очито није ни до каквог дијалога о броју убијених, хрватски историчар је нагласио да се Кљакић залаже за то да све цифре, „па и оне које су саме по себи апсурдне“, имају једнак третман у полемици. Док су му се пред носом „котрљале бројке које су ван нормалне памети“, он није ни кинуо, а чим је споменуто да би те бројке требало пажљиво проверити, Кљакић се, по Бобану, заценуо од кашља. Кљакић није остајао дужан. Уочио је, између осталог, да је Бобан своју књигу, објављену у Загребу 1985, назвао „Хрватска у архивима избјегличке владе 1941–1943“. „Један уважени историчар дозволио је себи да тај назив (НДХ, нап. В. Д.) замени називом Хрватска. Будимо беневолентни – као да је реч о синонимима.“ Поново се огласио Бобан. „Ако се суговорнику не може на други начин изаћи на крај, само му треба пришити НДХ, Павелића, усташе. И с њим по хитном поступку у резерват“, написао је.

ШТА ПРИЗНАЈЕ ЗВАНИЧНА ХРВАТСКА У полемику Бобана и Кљакића укључио се и историчар Растислав Петровић, који је указао на извештај црногорског кроатофилног фашисте Савића Марковића Штедимлије Андрији Артуковићу (касније ће угледни хрватски стручњак за историју усташког покрета Богдан Кризман прецизирати да је у питању Штедимлијин извештај Павелићевом министру Мухамеду Алајбеговићу). У том извештају из 1944. се наводи да немачки официри отворено говоре о 760 хиљада усташких жртава. Бобан се опет није дао: тај разговор, који Штедимлија преноси, можда је био кафански, а Немац је можда мислио на укупан број жртава у Југославији. У разговору, ето, није ни поменут Јасеновац, а можда се говорило о жртвама пре устанка; уосталом, број убијених Срба испао је већи од укупног броја Срба у НДХ. Бобан је све Штедимлијине наводе багателисао, јер су Немци, по његовом мишљењу, непоуздани сведоци. Међу њима су, истакао је хрватски „праревизиониста“, постојале две струје кад су усташе у питању: „Прва је струја била склона да бруталности усташког режима умањује. Друга их је пак реално процјењивала или увећавала.“
Растислав Петровић је нагласио да Штедимлија с немачким официром није разговарао у кафани него у стану Теодора Вирера, Нојбахеровог сарадника, и да је Вирер чврсто стајао иза својих доказа. Бобан се и тада није предавао. Рекао је да су немачке процене биле да је од усташа страдало од две хиљаде до 750 хиљада жртава, а да је сам Тито 1942. рекао да је убијено око 500 хиљада Срба и десет хиљада најбољих синова Хрватске. Да поновимо (понављање је мајка знања): уочи распада Титове Југославије, хрватски ревизионисти међу комунистима су почели да умањују број жртва Јасеновца. Оно чему данас присуствујемо само је наставак приче.
Државна комисија нове Југославије, као и каснија истраживања, јасно су указали на огроман, надужасан број жртава не једног споредног „логорчића“ него комплекса логора Јасеновац. Савремена хрватска историографија (они тврде – антифашистичка) говори гласом Ива Голдштајна, који сматра да је 750 хиљада жртава Јасеновца, бројка прихваћена у доба комунизма, вишеструко преувеличана. Такве хиперболизоване бројке су, казао је он, уочи распада СФРЈ преузели управо „српски националисти“. „Развијале су се свеобухватне теорије о завјери свих против Срба“, додао је Голдштајн и закључио да је циљ био „развијање тезе о геноцидности Хрвата“. Према његовим тврдњама, главни националиста је био др Милан Булајић, оснивач Музеја жртава геноцида у Београду.

У наредном броју: Фрањо Туђман и Милан Булајић: покушај дијалога