НУКЛЕАРНА ЗАВЕСА

НОВА ЕРA Живимо у времену цивилизацијских – историјских и геополитичких променa незабележених размера (други део)

Формулу која је примењена за најновије ширење НАТО-а чини неколико корака: први, америчка пропаганда шири страх од наводног напада Русије; други, „угроженима“ нуди војну заштиту у замену за веће војне буџете ради већих наруџбина од америчке војне индустрије; трећи, успостављање америчких војних база укључујући размештање нуклеарног наоружања; четврти, наметање потпуне америчке војне контроле над европским континентом, од Северног леденог мора до источног Блиског истока; и пети, одвајање Европе од Русије, овог пута завесом од нуклеарног наоружања

Иако у сржи украјинске кризе лежи ширење НАТО-а на исток, оно се наставља уз потпуно игнорисање начела права на једнаку безбедности свих. Финска и Шведска, земље које су дуго биле симбол неутралности, толеранције и детанта, прихватиле су позив да постану 30. и 31. чланица НАТО-а. Приступање Финске ратификовано је априла 2023. године, што је омогућило излазак пакта на руске границе за додатних 1.340 км. Шведска чека да САД испослује уклањање турског и мађарског приговора на њено приступање. Поред тога, четири скандинавске земље – Данска, Норвешка, Шведска и Финска – потписале су дугорочне споразуме са САД којима су дозволиле трајно стационирање америчких снага и војне опреме на својој територији. Немачка је закључила сличан споразум са Литванијом за стационирање око 5.000 војника. 
Формула која је примењена за најновије ширење НАТО-а састоји од неколико корака: први, америчка пропаганда шири страх од наводног напада Русије; други, „угроженима“ нуди војну заштиту у замену за веће војне буџете ради већих наруџбина од америчке војне индустрије; трећи, успостављање америчких војних база укључујући размештање нуклеарног наоружања; четврти, наметање потпуне америчке војне контроле над европским континентом, од Северног леденог мора до источног Блиског истока; и пети, одвајање Европе од Русије, овог пута завесом од нуклеарног наоружања. 
Какви планови САД и НАТО-а леже иза нагомилавања трупа и војног арсенала, не искључујући нуклеарно оружје, на руским границама? Имају ли излазну стратегију? Да ли очекују да ће Русија бити смо посматрач? „Рат у Украјини је само показатељ најтеже кризе западњачке цивилизације“ – сматра Едуард Лозански, председник Америчког универзитета („Континент САД“, 6. децембар 2023).
Ко је ко?
Чини се да је Запад, пре свега садашње америчко руководство, спреман да посеје и одржава страх, неизвесност и глобалне поделе, вероватно у нади да ће им то помоћи да дисциплинују своје савезнике, одржавају конфронтацију, доминирају и стварају нове послове за свој војноиндустријски комплекс и привреду у целини. Сличне тактике користе да застрашују своју јавност наводним несавесним деловањима Кине, Русије и земаља које називају тоталитарним режимима и за које тврде да подривају демократију, развој и безбедност Америке. Те земље наводно се мешају у унутрашње ствари САД, изборни процес, шпијунирају и подмићују политичаре и грађане, краду технолошке иновације, и свашта друго. Многи посматрачи америчког политичког спектра тврде да је доба „новог макартизма“, у којем свако сумња на сваког, увелико у току.
Прошле године се одиграло мноштво битних догађаја. Обичан увид у њихове агенде и завршне акте показује да су се разни форуми такозваног Колективног запада, као што су самити НАТО-а, ЕУ, Г7, ЕПЗ (Европске политичке заједнице), ДА (Демократске алијансе), бавили углавном осудама и санкцијама против Русије због „инвазије на Украјину“, уз мобилисање војне, логистичке, политичке и финансијске подршке Украјини и ширење лажи о наводним нападима Русије на њихове чланице; затим „малигним утицајима“ руске и кинеске злоупотребе сарадње зарад промовисања геополитичких циљева; формулисањем „мера обуздавања“ и рестрикција само на основу пуких спекулација; самоовлашћеним ограничавањем цена гаса и нафте на светском тржишту; увођењем рестрикција на увоз и извоз за одређене земље; иступањем из обавезујућих споразума; претњама упућеним свима ко би се дрзнуо да се не сложи са њиховом политиком или једностраним мерама, и тако редом. Глобално посматрано, доминантни приступи Запада били су протекционистички, арогантни и провокативни.
Застраши, понизи, покори и искористи су све огољеније одлике политике влада водећих земаља Запада.
ЕУ – више за наоружање и миграција, мање за чисте технологије
После почетка руске Специјалне војне операције у Украјини, немачки канцелар Олаф Шолц објавио је да Немачка издваја додатних 100 милијарди евра за наоружање, укључујући за америчке двонаменске бомбардере F16ѕ. У образлагању није крио – Немачка мора бити лидер јер је највећа, најразвијенија, има централни положај. Опасност од Русије није образлагао, Вашингтон је то уверљиво објаснио, поготову Немцима. Шолцов министар одбране Борис Писторијус сматра да Европа има пет до осам година да сустигне заостајање у војној индустрији, како би постала спремна за одбрану. За остварење плана, предложио је сарадњу са још неким земљама које можда и не деле „наше вредности“, уз објашњење да „ако не ми, то ће урадити Кина и Русија“. Његови аргументи били су да Русија неће стати након Украјине, да су процене да се наредне деценије америчка војска фокусира на Пацифик те да ће, „надајмо се у скромној мери“, смањити своје обавезе у Европи. Без улажења у логику и бушне аргументе немачког министра, довољно је претпоставити да ће његов став свакако утицати на ставове „млађих“ европских партнера.
Пре четири године Урсула фон дер Лајен, тада новоизабрана председница Европске комисије, најавила је нови зелени договор као свеобухватни развојни план ЕУ, вредан трилион евра, за период од 10 година. На Самиту Европског савета децембра 2023. није постигнута сагласност за одобрење раније планираних 10 милијарди евра за финансирање развоја чисте технологије у индустрији, обновљивих извора енергије и истраживања у тој области. Разлог: нужда да приоритет добије финансирање одбране и сузбијање масовних илегалних миграција! Закључак: опадају средства за финансирање кључних климатских пројеката а расту издвајања за наоружање и спречавање илегалних миграција.
Средства предвиђена за климатске пројекте у 2024. мања су од оних која су утрошена 2022. године. То значи да ЕУ тешко може достићи нулту емисију гасова до 2050. а још теже реструктурирање целокупне привреде што је био програмски циљ Комисије Фон дер Лајенове. 
С друге стране Атлантика, амерички Конгрес није одобрио нову помоћ Украјини у износу од 50 милијарди евра. Републикански конгресмени били су против предлога, захтевајући претходно изгласавање мера за заштиту јужних граница од нелегалних миграција. Утицајни амерички медији су оценили да није вероватно да би се закон о новој помоћи Украјини могао наћи на дневном реду пре новембарских избора. Други у Вашингтону сматрају да од ЕУ треба тражити већу помоћ Кијеву како због блокаде процедуре о Бајденовом предлогу у Конгресу, тако још више због неспорних обавеза Вашингтона према Израелу, који ратује у Гази.
Засад је мање пажње у јавности усмерено према чињеници да је ЕУ још више заморена безизгледним помагањем Кијеву и огромном штетом коју трпе економија и буџети због тешких контраефеката санкција Русији. Орбан и Фицо јавно и недвосмислено одбијају давање помоћи Кијеву. Низу других лидера чланица ЕУ сличних погледа одговара што, засад, не морају бар јавно да саопште да нису расположени да бацају стотине милиона евра у кијевски бунар без дна. У сваком случају, и ЕУ и САД суочене су са сличним изазовима: са масовним миграцијама из сиромашних и дестабилизованих земаља, са финансирањем безизгледне мисије Кијева, инфлацијом и заоштравањем социјално економских проблема. Ови изазови и те како ће се „уградити“ у резултате избора на обе стране Атлантика. Негативно, по владајуће снаге, свакако.
Очекивања Израела за помоћи с обе стране Атлантика даље компликују положај Европљана. И то не само што су Европљани политички резервисани када је реч о разлозима сукоба у Гази, што су у политичким и буџетским маказама већ, бар једнако ако не и више, због опасности од интензивирања тероризма, нових масовних миграција са БИ и унутрашњих дестабилизација.

ГОДИНА ИЗБОРА Година 2024. биће година избора. Наредних месеци одржаће се више од 70 парламентарних и председничких избора у земљама које имају 4,2 милијарде људи, више од половине светске популације. У јуну 2024. биће одржани избори у 27 држава чланица ЕУ за избор 705 посланика Европског парламента. Уследиће формирање нове Европске комисије и постављање њеног председника (извршна власт ЕУ) Највише пажње, као и обично, изазивају новембарски председнички избори у САД. Од њиховог исхода зависи не само куда ће се кретати унутрашњи развој још увек најмоћније економска, технолошке и војне силе на планети већ и то у ком правцу ће се одвијати глобални односи у свету – ка смиривању, коегзистенцији и развоју или ка конфронтацији и глобалном судару, не искључујући и нуклеарни. Предстојећи избори се одржавају у сенци, практично, у условима још увек сасвим незавршених претходних председничких избора. Судски процеси у којима садашњи председник оптужује претходног за покушај државног удара, а претходни бившег за изборну крађу и корупцију, још увек су у току. Земља која је симбол напретка и богатства суочена је са падом животног стандарда и сиромаштвом које је свакодневна стварност за више десетина милиона њених грађана. Земља која је дуго претендовала да је еталон људских права и демократије, њихов извозник, суочена је са системским расизмом, неомакартизмом, социјалним, економским и политичким поделама, од основних до највиших нивоа. Упућенији амерички и страни аналитичари тврде да је америчко друштво данас дубље подељено него икада у историји после грађанског рата. Много је стрепњи и неизвесности. Ипак, једно је извесно, свет је, без обзира на сопствене поделе и критичан однос према политици хегемонизма, доминације и интервенционизма САД у међународним односима, заинтересован за слободне, фер и демократске изборе у САД. Преовлађује свест да су демократија и стабилност САД важна претпоставка мира и стабилности у свету. И очекивање да ће САД, когод буде изабран за новог председника, поштовати равноправност и немешање, без претензија на „изузетност“ и привилегије. Свет се, иначе, креће у том смеру. Према водећим светским медијима, наредних месеци одржаће се више од 70 парламентарних и председничких избора у земљама које имају 4,2 милијарде људи, више од половине светске популације. У јуну 2024. биће одржани избори у 27 држава чланица ЕУ за избор 705 посланика Европског парламента. Уследиће формирање нове Европске комисије и постављање њеног председника (извршна власт ЕУ). Према писању портала „Политико“, скорашња анкета коју је спровео ИПСОС у седам западних земаља, укључујући САД, Француску и Уједињено Краљевство, показује да грађани сматрају да је демократија у њиховим земљама лошија него што је била пре пет година. Приметно је све веће незадовољство јавности Европске уније начином на који демократија функционише, како на нивоу Уније, тако и на националним нивоима.  Кредибилни посматрачи сматрају да је незадовољство грађана ЕУ стањем демократије у порасту из више разлога. Први је опште осећање да владајуће политичке елите нису под демократском контролом, нарочито извршна грана власти у ЕУ (Комисија), која се не бира на изборима а располаже великом моћи и средствима. Важне одлуке све чешће доносе неформалне групе моћи, закулисно, док демократске институције као што је Парламент остају по страни или се користе само да потврде оно што је већ другде одлучено. Други су инфлација и убрзани пад животног стандарда маса, док истовремено богата елита постаје још богатија, чиме се продубљује друштвено економски јаз међу њима. Упркос великој пропаганди која их убеђује у супротно, све већи број људи увиђа да узроци таквог пада животног стандарда јесу нагли пораст војне помоћи Украјини и штетна повратна дејства од санкција према Русији. Како време пролази, то је очигледнија истина да прекид односа са Русијом штети интересима Европе. Трећи разлог је масовна имиграција, нарочито из Африке и са Блиског Истока, која ствара све више проблема у друштву и злоупотребљава се у унутрашњој политичкој утакмици. Евидентан је пораст ксенофобије, нарочито антимуслиманских расположења.  Све то може значајно да утиче на исход избора у ЕУ јуна 2024. године, кao и на неке регионалне и националне изборе у земљама чланицама ЕУ. Долазак на власт антимуслиманске Странке слободе Герта Вилдерса у Холандији, слабљење Препорода, странке Емануела Макрона, уз јачање Националног окупљања Марин ле Пен у Француској, дубоке промене политичког миљеа у Немачкој у корист екстремно десничарске АфД, на једној, и левичарског покрета Саре Вагенкнехт јесу показатељи значајних промене у односима политичких снага у Европи. Какавгод био идејно-политички предзнак нових политичких партија и покрета заједничко им је свакако – растуће незадовољство маса због пада животног стандарда и пораста социјално-економске несигурности, раста ксенофобије, одвојености управљачке елите од бирачког тела и реалног живота, превелика зависност од САД и очекивање промена.  Јачање крајњих политичких полова – екстремне деснице и екстремне левице – националистичких, популистичких и суверенистичких странака и покрета вероватно ће бити важно обележје нове структуре ЕП, као и обележје неких националних и регионалних избора (Немачка). Готово је извесно да се странке Виктора Орбана, Герта Вилдерса и Роберта Фица, после јунских избора, неће осећати унутар ЕП усамљено, уколико уопште имају потребе за таквим размишљањем. Све то могло би да води јачању отпора централизацији власти у Бриселу, притиска ка затварању граница за масовну имиграцију, кочење проширивања чланства на земље тзв. Западног Балкана, смањивање помоћи Украјини и тражење модуса вивенди у односима с Русијом. За сада је јасно да садашња генерација политичких лидера у већини европских земаља, као и на нивоу ЕУ нема много аргумената за оптимизам самопоуздање када је реч о сопственој перспективи. Глобалне промене, свакако другачије од оних за које се та генерација политичара залагала и које је очекивала, закуцала су на њихов врата снажније него што би било ко раније прогнозирао. Одлазак те елите је неминован. Којим темпом ће заједно са том елитом отићи и политика заснована на беспоговорној послушности САД и униполарности, показаће време.  За суштинскије промене, вероватно нису довољни једни избори.