(НЕ)СТВАРНИ СУВЕРЕНИТЕТ

Косово и Метохија

У егзалтацији обележавања „независности“, Албанци са КиМ превиђају препреке које то оспоравају, мада ни српска преговарачка страна на њима није доследно и изричито инсистирала већ је попуштала и узмицала

Oву, 16. годишњицу самопроглашене „независности“ у Приштини славе и ликују, каче заставе Албаније по кућама, оградама, улицама и сокациме, солитерима и бандерама; дижу споменике Јашарију и за Србе по злу чувеној америчкој секретарки Мадлен Олбрајт („албанској мајки“), па чак и живом Аљбину Куртију… Срби на КиМ, с друге стране, живе у грчу који је све већи и неподношљивији. Поред свакодневне личне отимачине, малтретирања, батинања, паљевина, па и убистава, притисак и угрожавање њиховог опстанка посебно је изражен кроз потезе привремених органа власти у Приштини са очигледним циљем етничког чишћења, а све уз сагласност и одобравање својих ментора са запада. Јер на Куртијеву адресу последњих дана стигле су бројне честитке, из Америке, Немачке, Енглеске, Француске, Албаније…
Само пре годину дана било је незамисливо да косовски специјалци патролирају Северном Митровицом, уз челичне прстенове специјалаца који држе све тачке около или, како каже један извештач са КиМ, Срби из Митровице више ни на кафу код комшије не могу а да не налете на патролу с дугим цевима.
Канцеларија за КиМ оцењује да у све нестабилнијем свету данашњице постаје још очигледније колико је такозвано Косово било опасан експеримент и оцењује да једностраним проглашењем отцепљења Косова и Метохије од Републике Србије албански сепаратисти „нису досањали своје великоалбанске снове, с обзиром на то да њихова нелегална грађевина није одмакла далеко“.
Можда се тако могло говорити пре годину дана или више, када је „Косово“ имало мали део атрибута који га чине државом. Данас, његов статус чине многи елементи карактеристични за независну, суверену државу, иако „Косово“ још није у потпуности стекло тај статус. По многима, за то фали само чланство у УН и другим важним међународним институцијама јер неку земљу чини потпуно независном – пријем у друштво других држава.
Косово је од 2008. године постало члан Међународног монетарног фонда, Светске банке, ФИФА и УЕФА и признаје га око 100 земаља, међу којима је већина Запада. Ипак, у том друштву н пет чланица Европске уније, као и неколико светских сила, попут Русије, Кине, Бразила и Индије…

КРИТЕРИЈУМИ Према Конвенцији из Монтевидеа (1933) потребна су четири критеријума које неки ентитет мора кумулативно да испуни да би могао да буде сматран државом. То су: стално становништво, дефинисана територија, влада (у смислу суверене власти) и капацитет да улази у односе с другим државама. Рекло би се да „Косово“ има озбиљних проблеме са испуњавањем сва четири наведена критеријума, мада покушава да створи привид да их има.
Најпре, део становништва стално насељен на територији на којој је овај ентитет проглашен признаје га само као фактичку власт, али не и као државу по међународном праву. Иако су Срби на КиМ редовно учествовали у изборима које је Приштина расписивала, они су то чинили полазећи од правне фикције да се ради о „привременим органима косовске самоуправе“, односно да учествују у изборима за органе власти покрајине Републике Србије. Многи од њих су, исто тако, узели и документа које је издавала Република Косово, иако се на њима Република Србија нигде не помиње.
Неко ће рећи да је то било својеврсно покриће да лакше прихвате фактичку реалност, али се превиђа да је тај колективитет све ово време уназад уживао директну подршку Републике Србије (а индиректну и сваке друге државе у свету која није признала „Републику Косово“) и ужива је и данас. Уосталом, ова вештачка творевина је једна од ретких заједница која полаже право да буде држава а да заправо и не зна колико становника има. Органи „Републике Косово“ досад нису били у стању да спроведу попис становништва, чак ни према минималним међународним стандардима.
Зато Курти све чини да Србима загорча живот, како би их приморао на одлазак, што није ништа друго него етничко чишћење, али не грубо и веома насилно (попут „Олује“) него низом административних мера, од којих је последња укидање динара као средства плаћања, како би и на тај начин потврдио самопрокламовану независност. То је део који задире у суверену власт, али „Косово“ нема своју националну валуту, један од традиционалних симбола државности, а није ни члан шире монетарне уније са заједничком валутом. У члану 11 тачка 1 устава тзв. Косова наводи се само: „У ’Републици Косово’ ће се користити јединствена валута.“ Она, међутим, није правно дефинисана, а користи се евро као средство плаћања иако по Резолуцији 1244 и пратећим документима, монетарна политика на Косову и Метохији припада Србији. Зато је за упућене напад на динар у ствари напад на суверенитет Србије и то не може бити никакав саставни део неких преговора, већ црвена линија о којој се не може преговарати.
Критеријум „дефинисане територије“ је такође вишеструко споран. Једина међународно призната граница „Републике Косово“ (она са Републиком Албанијом) фактички не постоји после 1999. године. Границе са бившим југословенским републикама (Црном Гором и Македонијом) нису међународно признате. Границу са Републиком Србијом ова друга сматра тзв. административном линијом. Очигледна је претензија Приштине да аутоматски преузме суверенитет на целој територији запоседањем полицијским снагама и северног дела КиМ.
Што се тиче суверене власти, суверенитет на територији на којој полаже суверена права „Косово“ је принуђено да дели са тзв. међународном заједницом (КФОР, УНМИК, ЕУЛЕКС), што признаје и у својим правним актима. У члану 153 приштинског устава нормирано је тзв. међународно војно присуство које „ужива мандат и овлашћења одређена релевантним међународним инструментима, укључујући Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација…“ Из формулације овог члана устава сасвим је очигледно да се „Косово“ (само)одрекло војне компоненте суверености, и то не само на деловима територије на коју полаже суверенитет (међународне војне базе) него на целини територије на коју полаже право. Република Косово је, што је случај без преседана у компаративном уставном праву, тзв. међународно војно присуство дефинисала као посебну, екстериторијалну, структуру која је изван, и изнад, сопствених органа власти.
И коначно, четврти критеријум суверенитета по члану 1 Конвенције из Монтевидеа – капацитет да улази у односе са другим државама – у случају „Косова“ озбиљно је доведен у питање. Од 193 државе чланице УН њу признаје мање од половине (тачан број је тешко утврдити јер су неке земље, нашим залагањем, извршиле отпризнавање), од 15 чланица Савета безбедности УН признаје је 7, а од 5 сталних чланица Савета безбедности УН 3. То није критична већина довољна да обезбеди чланство „Косова“ у УН. Од 28 држава чланица ЕУ признаје је 23 – што такође није већина довољна да обезбеди њено чланство у ЕУ. Овај капацитет, међутим, није само математичко већ је пре свега суштинско питање: може ли творевина, настала на начин на који је настала – једностраном одлуком која је омогућена претходном агресијом – претендовати да је свет прихвати као легалну, а да при томе не легализује и све начине на који је она настала? Зато је то нека врста парадржавне творевине, односно више неки тип међународног протектората, него суверене државе.

АКТА И СТВАРНОСТ Е сад, што то стоји у папирима и правним актима не значи да је тако и у стварности. Стављајући пред Србију, током преговарања, све новије и све теже услове за њено придружење, ЕУ је, заједно с прекоатлантским савезником, показала своје праве намере, потпуно занемарујући српске националне интересе. Зато би Србија морала бити далеко пажљивија и опрезнија када су у питању преговори и споразуми са далекосежним последицама.
Нажалост, Србији се осветило и понашање властите дипломатије у време мандата председника Бориса Тадића када је донета одлука да се независност „Косова“ не оспорава у Уједињеним нацијама већ да се дијалог између Београда и Приштине води посредством ЕУ, чиме смо остали без подршке низа утицајних земаља које нису формално признале независност јужне српске покрајине. Ту је и несрећно питање (уместо тужбе) упућено међународном суду правде (МСП): „Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених власти самоуправе ’Косова’ у складу са нормама међународног права?“ Само су наивни веровали да овај суд, с већином судија из земаља које су управо признале независност „Косова“, неће прибећи „креативним“ вратоломијама у свом консултативном закључку.
У наредном периоду, од почетка бриселског дијалога и потписивања споразума у којима нема ни с од суверенитета Србије (сетимо се својевремених коментара Ивице Дачића да „Устав Србије није Свето писмо“, или његовог компањона да се „патриотизам не сипа у тракторе“), Срби на КиМ су остали без своје полиције, правосуђа и могућности да по српским законима на Космету буду биране институције локалне самоуправе. Одскора су остали и без таблица због којих је избио оружани сукоб, без динара као средства плаћања, остају без српских привремених органа, отимају им цркве, а добили су косовске царинике и полицајце на прелазима, специјалце на улицама места на северу КиМ, шест база на Северу… „Косово“ је добило и телефонски позивни број. Запосели су Газиводе, као и о комплетан енергетски систем… Заузврат – шипак. Чак ни ЗСО, на коју се чека више од деценије, ако је икада и буде.
Уместо да се инсистира на бар реализацији већ потписаних споразума, прихваћена је расправа о немачко-француском плану (Охридски споразум) и стављена примедба, колико је у нашој јавности познато, само у погледу једне одредбе (од 9), чиме сигнализирамо да нама и није много стало до суверенитета кад су нам осталих осам одредби прихватљиве, иако и оне битно угрожавају суверенитет и територијални интегритет Србије. Чак се предвиђа да овај споразум уђе у поглавље 35 у преговорима о прикључењу Србије ЕУ, без јасних назнака да би Србија у том случају прекинула свој пут ка ЕУ.
Све поменуто додатно дезавуише оне критеријуме који спречавају пуну независност ове назовидржаве, а попустљивост и широкогрудост српске стране тумачени су као слабост и нашим непријатељима сугерише да нас треба још јаче притискати.

ГРАНИТНА РЕЗОЛУЦИЈА На страну што према члану 103 Повеље УН, обавезе из Резолуције 1244 имају превагу над обавезама из других споразума. Стога, други споразуми и аранжмани не могу се сматрати применљивим уколико су у супротности с резолуцијом Савета безбедности и треба да се тумаче на начин који је у сагласности с њом. Мада наши западни партнери вероватно и за то имају неко своје „креативно“ тумачење. Што не значи да на овој одредби Повеље УН не треба јавно инсистирати.
Иначе ће проћи као и својевремене изјаве са Запада да косовска војска не може бити формирана без гласова Срба у Приштини и уставних промена, уосталом, као и многе пре тога, попут принципа „прво стандарди, па статус за ’Косово’“, што недвосмислено указује да се Западу не може ништа веровати.
Тек с најавом сецесија које штете њиховим интересима, евроатлантисти су се сетили начела суверенитета и територијалног интегритета, што им на памет није падало приликом НАТО агресије на СРЈ, када је међународно право на најгрубљи начин погажено а успостављање тзв. косовског преседана требало да послужи као мустра за произвољни интервенционизам и владавину двоструких стандарда.
Западу се, очигледно, жури да реши проблем сецесије „Косова“ из бојазни да би наредни период могао ићи у корист Београда. Није ту у питању нека превелика љубав према Албанцима и њиховим великоалбанским аспирацијама. Простор југоистока Европе и данас, као и у прошлости, има изразито геополитичко, геоекономско и геостратешко значење које одређује политичку будућност региона.
Зато из Брисела стално поручују да се „одржива стабилност и мир у региону могу постићи само кроз нормализацију односа Косова и Србије. А пут ка томе води кроз дијалог уз посредовање ЕУ“.
Нормализација односа не значи нужно и дефинитивно одређивање статуса, али подразумева континуирану примену Резолуције Савета безбедности УН 1244. Дакле, „квака“ је у Резолуцији 1244. Она не може бити поништена чак ни одлуком Србије. Зато се и врши притисак да се Србија удаљи од Русије од које, у ствари, због права вета у Савету безбедности и зависи опстанак ове резолуције. Што трагедију Срба на КиМ не чини мањом јер им је, и поред наведених међународних аката који би требало да их штите, угрожен голи опстанак.