ДОТЕРАЛО ПРЕДСЕДНИКА ДО ДУВАРА

ХИТНА СЕДНИЦА САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ УН О КОСОВУ

Чињеница да је Вучић коначно званично затражио одржавање хитне седнице Савета безбедности УН због ситуације на Косову и Метохији говори да је та ситуација заиста постала толико тешка да овај скупи потез више није могао бити одлаган

Већ дуго изразито нестабилна ситуација на Косову и Метохији почела је прошле године да кључа када су 26. маја припадници приштинске специјалне полиције извршили десант на три општине на северу Косова и Метохије – Звечан, Зубин Поток и Лепосавић, како би тамо инсталирали нове градоначелнике изабране на изборима које је српски народ бојкотовао. Револтирани оваквим потезом, Срби су блокирали зграде општине и поставили барикаде, након чега су се ту разместили припадници Кфора, у суштини да заштите албанске градоначелнике и њихову полицију. Није дуго требало да ситуација додатно ескалира и да избију врло драматични сукоби грађана са припадницима Кфора – 29. маја јаке снаге Кфора разбиле су скуп грађана окупљених испред Општине Звечан користећи сузавац и шок-бомбе, на шта су Срби узвратили каменицама, флашама и другим предметима. У сукобима је повређено најмање 50 Срба и 41 припадник Кфора.
Напетости су после ових инцидената стално подгреване провокативним потезима власти у Приштини, те остале на тако високом нивоу да је чак Европска унија 1. јула одлучила да предузме казнене мере против власти косовских Албанаца, а претње сличним акцијама уследиле су и спрам Београда када је специјални изасланик ЕУ Мирослав Лајчак 4. јула упозорио власти у Србији на санкције ако не поступе по захтевима Брисела. То су, укратко, околности у којим је председник Србије Александар Вучић 6. јула најавио да ће Србија, због „тихог, и не тако тихог“ етничког чишћења Срба са Косова и Метохије на којем „Срби не смеју да живе, осим ако су се заклели на верност Аљбину Куртију“, први пут тражити сазивање хитне седнице Савета безбедности Уједињених нација.
Пре упућивања захтева на Ист Ривер, Вучић је сматрао да је потребно да се састане са генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом како би од њега, као одговорног за мир и безбедност на Косову и Метохији према Резолуцији 1244, затражио да испуни мандат због којег је Кфор и упућен у јужну српску покрајину јуна 1999, али и гаранције дате приликом склапања првог Бриселског споразума 2013. да међународне снаге неће дозволити упад специјалних снага Приштине на простор четири општине већински насељене Србима. Заправо, обраћање НАТО-у пре одласка у Уједињене нације је у том контексту било потпуно природно и у складу са „ланцем командовања“ о чему смо детаљније писали у тексту „Последње прибежиште“ 14. јула прошле године. Састанак са Столтенбергом одржан је 19. јула у седишту НАТО-а у Бриселу и генерални секретар НАТО-а је тада обећао да ће Алијанса наставити да обезбеђује сигурност за све на Косову и Метохији.
После тог сусрета прича о сазивању седнице Савета безбедности стављена је ад акта, да би се поново нашла у званичном дискурсу Београда у септембру, током седнице Генералне скупштине УН, када је Вучић рекао да Србија пребројава чланице највишег међународног тела које би подржале одржавање оваквог заседања. Убрзо након тога прича о сазивању хитне седнице поново је отишла у други, односно трећи план.

ЗАШТО ОДЛАГАЊЕ? Када се све ово има у виду, природно се поставља питање, због чега су српске власти, односно председник Вучић оволико одлагали и оклевали око слања званичног захтева за сазивањем хитне седнице Савета безбедности УН о ситуацији на Косову и Метохији. Једно објашњење дали су нам још у јулу независни луксембуршки медији помало сеирећи над чињеницом да Београд није био упутио захтев Уједињеним нацијама. „Тресла се гора – још ништа од српског захтева за седницу СБ УН о Косову“, извештавао је тада Н1 представљајући одсуство захтева као слабост Србије. Заправо се радило о томе да Запад, и његови медији, нашу спремност на сарадњу и добронамерност схватају као слабост, што су до сада показали небројено пута, не само у случају Србије.
Покушајмо то да објаснимо паралелом са стављањем вета на неки предлог у Савету безбедности, на шта има право само пет највећих светских сила – Русија, Кина, Сједињене Државе, Велика Британија и Француска. Ни за једну од ових држава никако се не може рећи да је слаба, али опет свака од њих се устручава да тек тако користи вето и ту могућност оставља само за ситуације када нема алтернативе. Разлог томе је висока дипломатска цена вета.
У оквирима у којим се Србија креће, захтев за сазивањем хитне седнице Савета безбедности може се поредити са стављањем вета. Потребно је значајно лобирање и тражење услуге да би се за такав пројекат добила подршка. А таква услуга се од било кога нерадо тражи, никад осим у крајњој нужди. Процедура је, наиме, таква да у случају када седницу Савета безбедности тражи земља која није његова чланица, у њено име захтев поднесе нека држава која то јесте. Поред горенабројаних пет сталних чланица, у Савету безбедности су тренутно Алжир, Еквадор, Гвајана (председава у фебруару), Јапан, Малта, Мозамбик, Сијера Леоне, Словенија, Јужна Кореја и Швајцарска. Да би захтев био усвојен, потребан је глас девет од 15 чланица, што је доста неизвестан задатак с обзиром на то да је исти толики број (девет) држава признао независност такозваног Косова.

ПРИТЕРАНИ У ЋОШАК Дакле, са извесном сигурношћу се може рећи да се Србија до сада устручавала од подношења захтева за одржавањем хитне седнице Савета безбедности УН јер је веровала да на Западу постоји довољно разума да се помахнитали режим у Приштини обузда и без извлачења тешке артиљерије на сцену, показивањем спремности на сарадњу и компромис. Да ли је та одлука била добра или лоша и даље је ствар субјективне процене, јер ћемо то са сигурношћу моћи да знамо тек на крају приче. Међутим, очигледно је да колико год је ситуација на Косову и Метохији била тешка и у мају, и у јуну, и у јулу, па и у септембру прошле године, није била ужасна као сада, што доказује управо чињеница да је Београд (коначно?) урадио оно што се дуго устручавао да учини и да није имао другог избора него да Колективном западу оваквим потезом гурне прст у око.
У време док пишемо овај текст још је неизвесно како ће се чланице Савета безбедности одредити према захтеву Србије, али је јасно да ће спонзори косовске независности учинити све у својој моћи да спрече одржавање те седнице и да им је до гушења српског гласа толико стало да су паралелно покренули операцију затварања евентуалне седнице за јавност како би њихова брука и срамота, њихово константно жмурење пред трагичном судбином српског народа на Косову и Метохији остали скривени од очију света.
Сада се поставља питање због чега Колективном западу толико не одговара одржавање овакве седнице, посебно ако се има у виду да се о ситуацији на Косову и Метохији у највишем телу УН редовно расправља – двапут годишње приликом подношења извештаја шефа Мисије УН на Косову (Унмик). Може бити да би оваква седница могла да наговести враћање питања Космета из окриља Европске уније (која је добила ингеренције пристанком тадашњих власти Србије 2010) у УН и својеврсно оживљавање Резолуције 1244. Иако на врло дугачком штапу, враћање проблема у оквир УН би за Србију, то је потпуно јасно, било кључно значајно, јер се ЕУ током 14 година „посредовања“ није показала као непристрасни добронамерни посредник него као отворени заговарач једне стране у дијалогу. Одавно говоримо да делегација Београда у Брисел одлази да преговара са јединственим блоком Брисел-Приштина, а не са косовским Албанцима уз „добре услуге“ Брисела. Иако је однос снага у садашњем саставу Савета безбедности 9:6 на штету Србије, у ЕУ је гори – 22:5. У УН би био много повољнији, па бисмо чак имали и предност – тамо је однос 96:88 у нашу корист.