НЕПОДНОШЉИВИ ПРИТИСАК НА ИСТОРИЈУ

Удружење књижевника ЦГ као продужена рука Актива писаца комуниста

Није искључено да сер Секуле Дрљевић у наредном жребању буде добитник Његошеве награде, и то за какво дјело – за допуну химне, јер књижевне награде у Црној Гори демаскирају оне који их додјељују, и откривају мрачну позадину коју дизајнира Актив писаца комуниста, тј. тзв. дубока црногорска држава, која, ма колико дубока – плитко мисли!

Oни који вјерују у загробни живот, вјерују да „душе покојника кадкад излазе из подземног мрака и студени, и долазе на земљу, и траже од живих: јело, пиће, огрев, купање“. И награде, дабоме!
Рушење гроба Његошева, тј. рушење грба Црне Горе, да се Власи не досјете, пратило је оснивање Његошеве награде за књижевност, која се додјељивала“ чешће за антисрпство, а рјеђе за књижевне вриједности, али никада раније није додјељивана мртвим душама. Гогољева пророчанства“ данас се остварују у Црној Гори, тако да сада и упокојени писци могу да конкуришу за тзв. Његошеву награду. Прва у низу награда са Његошевим именом постхумно је додијељена Дубравки Угрешић, списатељици за коју исти чланови жирија нису хтјели да чују све док се није упокојила.

НАГРАДЕ МРТВИМ ДУШАМА Нема веће ироније од одлуке жирија, која је донесена у складу са препорукама Актива писаца комуниста, да успркос јасно дефинисаним пропозицијама оснивача, Скупштине Црне Горе, мртвим душама додјељују награду, и то награду са именом српског светитеља. То је један од важнијих симбола сатанистичке борбе, као код Достојевског, који је препознао наметање симбола као оруђе којим ће комунизам заводити страховладу – ми те пророчке ријечи данас живимо. На потезу је Скупштина Црне Горе која је обавезна да стави тачку на ову лакрдију звану Његошева награда.
Противно Његошевом карактеру, противно његовој личности, противно његовој светости, противно његовој духовној, мистичној вертикали, његовом божанском надахнућу, сада ту награду, они који су обузети танатоманијом, додјељују постхумно, пошто су њоме већ наордењани сви живи неталенти! Његошева награда се углавном памти по оним писцима којима није додијељена: Андрић, Црњански, Булатовић, Зоговић, Шћепановић…

Ако је први корак за рушење Цркве на Ловћену било оснивање овакве Његошеве награде, онда је први корак у враћању Цркве на Ловћен било оснивање Извиискре – нове, аутентичне Његошевe наградe.
И тај поменути случај са Његошевом нaгрaдом није усамљен – Награда „Ристо Ратковић“ је у једном тренутку била изашла испод будног ока Актива писаца комуниста, и ту награду су били добили и Ранко Јововић, и Бећир Вуковић, и моја маленкост… Касније је Влада оповргла одлуку да Награда „Ристо Ратковић“ буде државна, искључиво зато да не би наведени лауреати добили и статус заслужних грађана, статус који је у то вријеме обезбјеђивала Награда „Ристо Ратковић“.
Посебна прича је Награда „Марко Миљанов“, коју додјељује Удружење књижевника Црне Горе. У свеколикој историји бешчашћа тешко да постоји примјер раван ономе који наводи Марко Миљанов у својим „Примјерима нечојства и кукавичлука“. Наводећи те примјере, аутор ових редака је једном приликом рекао да и ту књигу треба објавити поред „Примјера чојства и јунаштва“, и та изјава наишла је на оштру осуду Актива писаца комуниста.
Актив писаца комуниста су чинили сви чланови Удружења књижевника Црне Горе, осим Слободана Томовића, Ранка Јововића, Бећира Вуковића, дабоме, и моје маленкости. Актив је након најаве поменутог издања био донио обавезујућу, дискриминаторску препоруку да награда са именом Марка Миљанова ни по коју цијену не смије да буде додијељена ономе који је наводио „Примјере нечојства и кукавичлука“, под изговором да је својевремено (давно прије оснивања Награде „Марко Миљанов“) добио награду УКЦГ.
Над аутором овог текста, деценијама су, из Удружења књижевника Црне Горе, кадкада добронамјерно, а најчешће злонамјерно, покушавали, и даље покушавају, кад је ријеч о Награди „Марко Миљанов“, да изврше лажно награђивање, ретроактивно, уважавајући на тај начин поменуту одлуку Актива писаца комуниста ЦГ, која је претходила дукљанизацији културе, а којом је изричито наређено да управо њему не може бити додијељена та награда. Треба ли да се каже да та наредба Актива писаца комуниста, која је и данас на снази, ономе на кога се односи чини посебну част! Али не лези, враже – ових дана је међу именима добитника Награде „Марко Миљанов“, управа Удружења књижевника Црне Горе објавила и име аутора ових редака. Дара је превршила мјеру – то прање руку неће проћи! Актив писаца комуниста је, очигледно, и данас једнако активан, али под другим именом!

БРОЗОМОРА И ЕКСПЕРИМЕНТ Оно на чему је митрополит Амфилохије инсистирао, и што је звао именом брозомора, дисциплина коју са посебном бригом његују у Активу писаца комуниста као врховну вриједност, показује се да је то била темељна основа духа самопорицања, како је назвао Мило Ломпар нашу савремену духовну атмосферу, или пак истраге предака, како је ту атмосферу аутошовинизма, у двије ријечи, описао Драган Станић.

Његошеву капелу нису срушили ванземаљци, томе непочинству кумовали су понајприје Срби из редова комуниста, уз подршку и аплаузе Актива писаца комуниста – то је било у доба кад су цркве рушили и Руси, а не само Црногорци, они који би за себе да приграбе то званије пред Богом – Црногорац, који имају два језика: један се изучава на Цетињу, други у Никшићу, а оба та језика су заправо један те исти, српски језик.
Ево шта каже Игор Коломојски, украјински олигарх, милијардер, главни финансијер предсједничке кампање Зеленског: „Направили смо експеримент над Украјинцима: узели смо само језичку разлику и извршили притисак на историју, где смо Русе учинили главним непријатељима ‘Независне’. После 20 година добили смо савршене борце против Руса. Сада ће се сваки Украјинац који убије Руса сматрати херојем.“
То звучи тако познато – у исто вријеме кад је извођен експеримент над Русима у Украјини, започео је и експеримент над Србима у Црној Гори – инсистира се исто тако на језичкој разлици, врши се неподношљив притисак на историју, Србе је власт учинила главним непријатељима „Независне“ ЦГ, а пројекат реализују изабрани интелектуалци који нису гадљиви на свеопшту лаж. Само нека неко не мисли да нисмо дио истог укро-монтенегринског пројекта!
Јарослав Хунка, који је служио у СС дивизији Галиција, у Парламенту Канаде доживио је највећи аплауз кад је најављен ријечима: „Сер Хунка је херој Украјине и херој Канаде, који се борио за независност своје земље против Руса.“ Тај аплауз је згрозио савремени свијет, а у нас, за то вријеме, у Парламенту аплаудирају на химну ратног злочинца Секуле Дрљевића, за кога је сер Хунка обични СС нациста. У тој хијерархији сер Секуле би имао почасно мјесто! И није искључено да сер Секуле Дрљевић у наредном жребању буде добитник Његошеве награде, и то за какво дјело – за допуну химне, јер књижевне награде у Црној Гори демаскирају оне који их додјељују, и откривају мрачну позадину коју дизајнира Актив писаца комуниста, тј. тзв. дубока црногорска држава, која, ма колико дубока – плитко мисли!