ИЗЛОГ КЊИГЕ

Славенка Дракулић
МИЛЕВА АЈНШТАЈН: ТЕОРИЈА ТУГЕ
Лагуна

Берлин, 1914. „Ти ћеш се побринути за чистоћу моје одјеће, рубља и постељине, да редовно добивам три оброка у своју собу… од мене нећеш очекивати интимности нити ћеш ми приговарати на било који начин.“ Овако почиње каталог захтева Алберта Ајнштајна упућених супрузи Милеви после једанаест година брака – жени која је, као и он, студирала теоријску физику и била му најближа сарадница. Дубоко повређена, Милева напушта мужа и са децом се враћа у Цирих. Али чак и тамо је остављена на милост и немилост својој усамљености без икакве заштите. Милева се бори са депресијом, компликованом материјалном ситуацијом мајке двоје деце, здравственим проблемима млађег сина и труди се да пронађе остатке енергије у себи и крене даље.
Славенка Дракулић нас је увела у унутрашњи свет ове талентоване и осетљиве жене која се у тренутку болног и понижавајућег распада брака враћа суштинским догађајима свог живота, свом односу са компликованим, непредвидивим и емоционално незрелим мушкарцем и анализира зашто није остварила своје животне снове. То је универзална прича о жени која је у одређеном тренутку морала да бира између личних амбиција и бриге о породици, а потом више није било повратка.

Квентин Тарантино
БИОСКОПСКА ПРОМИШЉАЊА
Лагуна

Поред тога што се убраја међу најславније савремене синеасте, Квентин Тарантино је можда особа која најзаносније и са највише ентузијазма шири љубав према филму. Годинама је напомињао да ће се на крају посветити писању књига о филмовима. Куцнуо је час за то, а Биоскопска промишљања одговор су свим жељама и надама његових страсних поклоника и љубитеља филма. Организована око кључних америчких филмова из седамдесетих година, које је први пут гледао као млади биоскопски гледалац, ова књига је интелектуално ригорозна и проницљива колико и разиграна и забавна. Истовремено филмска критика, филмска теорија, репортажа, диван лични историјат, написана је јединственим гласом који се одмах препознаје као Тарантинов.

Андреа Бајани
КЊИГА О КУЋАМА
Дерета

Конструисана као игра „клуедо“ или егзистенцијална детективска прича, „Књига о кућама“ приповеда о путовањима кроз промене, просторе, говори о местима из којих долазимо и у којима живимо, о кадру који мења ток историје и пољупцу украденом иза завесе.
Главни јунаци ове књиге су станови, места, куће; не толико ликови, колико њихово станиште. Прича о човеку једноставно именованом Ја, развија се описивањем кућа у којима се налази. Попут монохроматске папирне силуете, Ја се креће на разним позадинама – зидовима, бетонским баштама, балконима – које први пут постају стварне теме романа. Места говоре о животу, јер у себи чувају сећање на догађаје, упијају ноћне крике, шапутање гласова, уздахе, страхове. Прича о Ја скаче од куће до куће, напред-назад у времену, сваки део је парче сла-галице које се уклапа: он је млади љубавник удате жене у кући у провинцији, дете које јури корњачу у стану у Риму, он је муж у буржоаској кући у Торину, боем у поткровљу у Паризу, студент који спава на душеку на поду, дечак кога отац туче у викендици; најзад, једноставно, човек који за собом затвара врата празне куће. У овом роману, јединственом по структури, поезији и визији, један од најбољих италијанских писаца своје генерације у квадратним метрима осликава грандиозну фреску сентименталног васпитања, исписујући биографију простора и времена.

Андреј Плетерски
КУЛТУРНИ ГЕНОМ: МИТСКА ПРИЧА И МИТСКИ ПРЕДЕО
Академска књига

Као што биолошки геном одређује нашу биолошку појавност, културни геном одређује нашу културну појавност. То је скуп спознаја о функционисању света и правилима која из њих проистичу. Када људи артикулишу ове спознаје у наратив, настаје митска прича. Његови почеци датирају из палеолита. Сачуван је у разним информативним медијима. Његово постојање Андреј Плетерски најпре показује у наративним традицијама. Од појединачних структура текстуалних фрагмената словенске фолклорне традиције гради повезану приповест у многим верзијама, која описује и објашњава механизам обнављања природе кроз цикличне промене. Људи су користили овај наратив као ментални модел и материјализовали га у сликама и географским идеограмима. Створена је географска материјализација митске приче коју аутор назива митским пејзажем. То је облик културног пејзажа који су људи створили у складу са својим митским представама како би помоћу њега овладали силама природе. Комбиновали су елементе које данас познајемо као астрономију, математику, право (јус), религију. У највећем делу књиге приказују се одабрани примери митских пејзажа из Словеније, Хрватске, Немачке, Чешке, Пољске, које аутор интердисциплинарно истражује уз помоћ историје, археологије, етнологије.

Херман Вендел
БИЗМАРК ТОКОМ 1866. И СРБИЈА
Прометеј

Херман Вендел је 1927. на основу докумената из немачких, аустријских и српских архива тематизовао једну епизоду из историје Балкана око 1860.
Занимљиво је (и поучно), према речима Владимира Умељића, аутора предговора ове књиге, сазнати како и по којим кри теријумима су тада биле подељене улоге између Немаца (Пруса), Аустријанаца, Италијана, Мађара, Срба, и у одређеној мери, Хрвата. Балкан се, према Умељићевим речима, налазио на граници светова, био поприште сукоба интереса великих сила, шаховска табла њихове политике, економског ривалства и војних надгорњавања. На том стању ствари се до данас ништа није променило, различите нијансе једне у суштини исте слике условљене су променама превасходно у међусобним констелацијама великих сила. Садржина геополитичке игре је увек иста. Сходно томе, мали народи и државе само са тешком муком, уз велику мудрост и пуно среће могу да се избаве из намењене им улоге малих пиона у великој игри. Управо у време око 1860. државно вођство Кнежевине Србије, кнез Михаило Обреновић и његов министар спољних послова Илија Гарашанин, показало је изузетну мудрост и далековидост, чак и при опхођењу са једним таквим велемајстором политичког шаха, какав је био „гвоздени канцелар“ и архитекта Немачког рајха Ото фон Бизмарк.

Умберто Еко
ИСТОРИЈА РУЖНОЋЕ
Вулкан издаваштво

У духу његовог признатог дела „Историја лепоте, Умберто Еко у књизи „Историја ружноће“ истражује концепте монструозног и одбојног у визуелној култури и уметности. Шта се крије иза нашег осећаја заинтригираности који је често изазван нечим ужасавајућим и страшним? Одакле потиче магнетска привлачност према свирепом и скандалозном? Да ли је ружноћа такође у очима посматрача? Ауторово енциклопедијско знање и заводљиве вештине приповедања комбинују се у овом ингениозном истраживању ружног са обиљем примера из сликарства и скулптуре од античких грчких амфора до дела уметника попут Боша, Бројгела и Гоје, откривајући да је оно од чега се често бранимо и одвраћамо у свакодневном животу управо оно чему смо несвесно највише привучени.
Ружноћа се обично схвата као супротност лепоти, и то у толикој мери да је довољно дефинисати један од та два појма да бисмо разумели други. Међутим, ружноћа не подразумева одсуство лепоте. Она је сложена и непредвидива појава која се кроз векове трансформисала, о чему сведоче како антологијски књижевни текстови, тако и канонска уметничка дела. Уз пажљиво одабран иконографски ток књиге, Умберто Еко читаоца води на путовање кроз ноћне море, страхове и љубави, где се чини одвратности сусрећу са изразима најдирљивијих осећања, показујући да су различите манифестације ружног богатије и маркантније него што се обично мисли.