АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ – ВЕНЕЦУЕЛА НЕЋЕ ДОЗВОЛИТИ СТРАНЦИМА ЕКСПЛОАТАЦИЈУ НАФТЕ НА СВОЈОЈ ТЕРИТОРИЈИ

Русија и Кина стварају алтернативу атлантистичкој групацији земаља са Сједињеним Америчким Државама на челу – Србија је у овом процесу имала кључну улогу као земља која се прва супротставила америчкој хегемонији, каже наш саговорник Александар Лукић, доктор филозофије и научни сарадник на Институту за политичке студије у Београду

У Венецуели је недавно одржан референдум у вези са спорним регионом Гвајане Есекибо. Резултати референдума и саопштења званичног Каракаса које је недвосмислено изнео председник Мадуро указују на то да Венецуела неће дозволити странцима експлоатацију значајних природних ресурса на својој територији, за шта су заинтересоване америчке компаније, пре свих „Ексон мобајл“, чије се мобилне платформе за исцрпљивање нафте већ дуго налазе у овом региону.

Били сте један од многих акредитованих међународних посматрача овог референдума. Како је протекао?
Имао сам ту част да будем један од међународних посматрача на референдуму о области Есекибо који је одржан 3. децембра ове године. Референдум је био веома сложен, јер је садржао пет питања.
Прво питање односило се на одбацивање лажно наметнуте граничне линије одлуком Париске арбитраже из 1899. године, којом је Венецуели одузета Гвајана Есекибо. Друго питање тицало се подршке Женевском споразуму из 1966. као једином важећем правном инструменту за постизање практичног и задовољавајућег решења за Венецуелу и Гвајану. Трећим питањем тражена је сагласност око става венецуеланске владе да не признаје надлежност Међународног суда правде за решавање овог територијалног спора. Четврто се односило на супротстављање, свим правним средствима, једностраним потезима Гвајане око располагања морем док се чека на разграничење, чиме Гвајана, заправо, крши међународно право. Петим питањем тражена је сагласност за израду плана за бригу о становништву те области, давање венецуеланског држављанства и личних карата у складу са Женевским споразумом, као и укључивање те територије у државну мапу Венецуеле.
Влада Боливарске Републике Венецуеле овим референдумом хтела је да добије подршку народа за политичке потезе које намерава да повуче поводом ових питања. Колико сам ја могао да видим, обилазећи неколико гласачких места, у Гуаренасу и Каракасу, референдум је протекао у мирној атмосфери. Људи који су били на тим местима, и организатори и гласачи, били су пуни радости и патриотског духа. Нисам приметио било какву присилу, нити назнаке неког незадовољства или лошег расположења, што би могло да указује на било какву нерегуларност.
Како коментаришете резултате референдума?
Резултати су очекивани, ако посматрамо колико је људи подржало ставове Владе. Можда је број изашлих на граници задовољавајућег, али свакако је изашло више од 50 одсто људи са правом гласа, од којих је око 97 одсто гласало потврдно на свих пет питања. У том погледу може се рећи да је референдум успео и да сви будући потези Николаса Мадура и његове владе имају иза себе подршку народа изражену на демократски начин.
Шта предвиђате да би могли бити наредни кораци власти у Венецуели?
Венецуела је већ повукла одређене потезе. Променила је своју мапу, тако што је у њу укључила и област Есекиба. Николас Мадуро се сусрео са председником Гвајане Ирфаном Алијем у карипској држави Свети Винсент и Гренадини, где су разговарали о овом пограничном спору. Разговор је одржан под покровитељством Заједнице латиноамеричких и карипских држава. Посебно је важно да је на овом састанку био присутан и бразилски председник Лула да Силва, зато што би се евентуални ратни исход овог спора тицао и Бразила. Међутим, с обзиром на добре односе Мадура и Да Силве, не треба очекивати било какве потезе Венецуеле који не би били усаглашени са Бразилом.
Да ли мислите да ће Гвајана престати да буде „кооперативна“?
Заиста је врло занимљив назив ове бивше британске колоније – Кооперативна Република Гвајана. То је једина држава у Латинској Америци у којој је службени језик енглески, вози се левом страном, чланица је Комонвелта итд. Иако је формално стекла независност 1966. године, тешко је говорити о реалној суверености ове државе. Шта ће бити у будућности, зависи од више фактора, односно геополитичких односа у свету.
Какав одговор очекујете од глобалних нафтних играча који ову територију већ дуго третирају као сопствено двориште?
Венецуела има веома добре односе с Кином. Председник Уго Чавез је још 2008. године склопио неке важне аранжмане са Кинезима око истраживања и експлоатације нафте којима је, између осталог, било предвиђено оснивање заједничке нафтне компаније и изградња нове рафинерије у Кини, чији би капацитет био око 400.000 барела дневно, а нафта би се допремала из Венецуеле.
Мадуро је ове године био у Кини, где је постигнут договор о стратешком партнерству у чијој основи се налазе нафта и енергенти.
Све ово говори нам о томе да Венецуела није сама у овом спору са Гвајаном и да ће у будућности проблем са налазиштима нафте у приобаљу Есекиба решавати на релацији Венецуела – Кина – Сједињене Америчке Државе.
Упоредо са овим референдумом, у Венецуели су одржане и две научне конференције – Међународни антиимперијалистички форум Боливаријанизам против монроизма, поводом 200 година Монроове доктрине, и Међународни конгрес комуникације. Где су биле одржане ове конференције и које су биле главне теме?
Тако је, у питању су две међународне научне конференције. Прва конференција је одржана поводом два века Монроове доктрине у Театру Војне академије у Каракасу. На истом месту Мадуро је после одржаног референдума промовисао политичке одлуке у складу са његовим резултатима. Ова доктрина заправо је један документ који је пети председник САД Џемс Монро предао Конгресу 1823. године. Документ је подразумевао својеврсну еманципацију и агенду за ослобађање од европског утицаја на политику Сједињених Држава, у складу са крилатицом – Америка Американцима. Заузврат, Сједињене Државе обавезале су се да се неће мешати у европске послове. Оно што је проблематично у овој доктрини тиче се, пре свега, Латинске Америке. Наиме, парола Америка Американцима, прецизније речено, значи – цела Америка Сједињеним Америчким Државама. Другим речима, цео амерички континент представља њихову интересну сферу или њихово двориште. Томе се супротстављала боливарска слободарска доктрина која је подразумевала сувереност Латинске Америке и свих њених држава и народа, не само у односу на шпанску круну већ и на европске колонијалне силе уопште, као и на Сједињене Америчке Државе.
Друга конференција одржана је на Универзитету комуникација и била је посвећена проблему комуникација, а мене је највише интересовао онај аспект овог проблема који се тиче слободе медија, протока информација и својеврсног сајбер надзора и контроле као новог вида тоталитаризма.

Ко су били најпроминентнији учесници конференција?
Посебно бих истакао Самуела Монкаду, доктора историјских наука и амбасадора Венецуеле при УН. Он је у једном веома занимљивом и историјски поучном предавању на Антиимперијалистичком форуму, које је трајало више од сат, дао историјски приказ заснован на различитим чињеницама, на основу којег се могла увидети и суштина садашњег проблема са Есекибом. Он је, у ствари, овај територијални спор ставио у историјски контекст, наглашавајући да су Венецуелу 1899. године на арбитражном суду преварили Енглези који су ту територију хтели због злата, као што је Американци данас хоће због нафте. Зато Венецуела данас не признаје међународни суд правде – јер неће још једном да буде изиграна.
На предлог српског огранка „Мреже интелектуалаца, уметника и друштвених покрета за одбрану човечанства“, били сте представник Србије и учесник на овим међународном конференцијама. На какав сте третман наишли и какав је значај и утицај ових конференција на можда и најважнији аспект промена у свету у последњих 100 година – стварање мултиполарног света?
Третман је био више него пријатељски. Домаћини су били крајње љубазни и добронамерни. Стекао сам утисак да им је било веома драго што је присутан представник Србије. Имао сам прилику да се на једном панелу друге конференције обратим учесницима. Тема панела је била „Новинарство за мир“. Говорио сам о томе да је Србија била прва на удару глобализма почетком 1990-их година и да је трпела тешке санкције УН које су наметнуле САД, а што је кулминирало агресијом НАТО-а 1999. и превратом потпомогнутим са Запада 2000. године. Слобода медија која се промовише на Западу важи само за оне медије који подржавају главне токове глобализације. Све друго се проглашава пропагандом и ширењем дезинформација. Тако је бомбардована зграда РТС-а 1999. године и убијено 16 људи који су ту били на свом радном месту. Данас се за пропаганду проглашавају руски медији и једноставно се забрањују, како западна јавност не би могла да чује и другу страну.
Овакве конференције имају посебну важност управо због тога што огољавају западну интерпретацију стварности по принципу – Цар је го!
Шта сте видели у Венецуели: сиромаштво и безнађе – како га осликавају амерички медији – народ на ивици посрнућа под санкцијама и пред неким њима својственим „5. октобром“, или спремност слободног народа да пркоси империји и бори се за сопствено право на постојање – постојање на начин како једна суверена нација сматра да треба (идеолошки, политички, економски…)?
Видео сам слободарски народ који никада не би продао своју слободу. Истина је да народ у Венецуели живи скромно, да се бори са тешким економским изазовима који су превасходно последица америчких санкција. И у Венецуели се може видети како изгледа промоција западних вредносних оквира који се заснивају на наметнутим економским санкцијама по праву јачег, без обзира што то угрожава елементарна људска права оних народа којима су те санкције наметнуте. „Врли слободни западни свет“ на делу се показује као негација основних људских вредности, јер свима другима постаје у доброј мери и смртоносан.

Како коментаришете ове промене у контексту Монроове доктрине и опадања глобалне моћи империје која је очигледно на заласку? Да ли је глобализам, концептуално замишљен као доминација једне силе у свим аспектима међународних односа, заправо био одраз тежње да се Монроова доктрина неселективно и апсолутно примени на читаву планету? Другим речима, да ли смо, кроз процес глобализације, од принципа „Америка Сједињеним Америчким Државама“ дошли до принципа „Читав свет Сједињеним Америчким Државама“ – и да ли би се могло рећи да је атлантистичка глобализација, заправо, нешто попут „Монроове доктрина на стероидима“?
Монроова доктрина била је у принципу поштована у 19. веку. У 20. су направљена два велика изузетка у Првом и Другом светском рату. Међутим, посебно је важан Други светски рат, јер после њега САД постају глобална суперсила и практично напуштају оквире Монроове доктрине, јер Америка за Американце постаје читав свет. После пада Берлинског зида започиње скоро потпуна хегемонија Сједињених Држава и тзв. хуманитарни интервенционизам. Теорија хуманитарног интервенционизма, која се према неким ауторима заснивала и на Кантовој етици дужности, чиме је Кант злоупотребљен, омогућавала је да се хегемонија одржава и шири свуда по свету и да се правда борбом против ауторитарних режима и дужношћу да се помогне народима тих држава који трпе одређену врсту насиља и терора. Тако је оправдана и агресија на нашу земљу. Међутим, са успоном Русије и Кине, америчка хегемонија доведена је у питање и добри су изгледи да ће у будућности свет бити полицентрично одређен.

Молим вас и за коментар светских померања ка мултиполарном свету. Кина је више пута недвосмислено изразила став да је Глобални југ суверени простор земаља у развоју, у којем сви народи имају право да се самостално развијају, без покушаја САД да оспоре ово право и успоре њихов развој. Какав свет видите за пет-десет година? Каква је улога Србије у овим променама и где је наше место у међународној арени у овим новим, наступајућим околностима?
Свет неминовно иде ка одређеним променама. Специјална војна операција у Украјини представља војно супротстављање Русије хегемонији САД, које су преко Украјине хтеле да угрозе Руску Федерацију. С друге стране, Кина делује у садејству са Русијом, али превасходно на економском плану. Стратешки савез између Русије и Кине, који није формалне природе додуше, али има озбиљне геополитичке импликације, омогућио је настанак БРИКС-а и стварање алтернативе атлантистичкој групацији земаља са Сједињеним Државама на челу. Та алтернатива подразумева да се међународни поредак врати у оквире међународног права и Повеље УН, што заправо значи да будући свет треба да буде свет равноправних, суверених држава и нација, без хегемонијалног господара, наметнутих санкција без одобрења УН, тзв. хуманитарних интервенција и томе сличних ствари. Улога Србије у отпору американизованој глобализацији била је велика. Могло би се рећи да је прва пружила отпор и због тога много и страдала. Али тиме је омогућила да силе као што су Русија и Кина увиде шта им се спрема, врате се себи и припреме се и економски и војно у пружању круцијалног отпора свету с једним господаром с друге стране Атлантика.