Значење периферије

Да ли иза покушаја Запада да на место мултиполарне архитектуре светског поретка наметне неку врсту „поретка заснованог на правилима“ стоји ажурирана верзија колонијализма?

Када је изјавио да је Европа рајски врт а остатак света џунгла, шеф ЕУ дипломатије Жозеп Борељ није само демонстрирао западни комплекс изузетности. Иза ове опскурне тврдње, примећују аналитичари, стоји реално историјско искуство западног света који је своју доминантност изградио на насилној експлоатацији и негирању права других народа.
Разлика између британских и холандских источноиндијских компанија, које су попут паравојних међународних пљачкаша колонизовале земље с крајњих исходиштем у геноциду почињеним над аутохтоним народима, и савремених поробљивача само је у приступу. Уместо на робовима и апартхејду, модел неоколнијализма почива на диктату силе, потирању традиционалних вредности и подривању сваке идеје о интеграцијама које нису под директном контролом Запада.
Статистика је неумољива – сиромашни остају сиромашни упркос „друштвеном напретку који је својствен западним демократијама“ а некадашње западне колоније, пре свих афричке земље, сврстане су у ред држава с најнижим показатељима квалитета живота.

КЛАСИЧНО И ДУЖНИЧКО РОПСТВО И само ослобађање из канџи колонизатора имало је високу цену. Пример Хаитија је речит. Услов да Париз призна независност Хаитија 1825. и одрекне се имовине робовласника било је да острво плати 150 милиона франака у злату. Овај присилни данак мери се са 300 одсто националног дохотка Хаитија или 150 година економске стагнације. Дуг Хаитија, укључујући камате, отплаћен је између 1840. и 1915, а за то време земља је трошила пет одсто свог националног дохотка годишње. Преостали део дуга преузеле су САД, које су 1915–1934. окупирале Хаити како би осигурале своје финансијске интересе. Званично, дуг Хаитија из 1825. коначно је отплаћен почетком 1950-их. Неједнакост на глобалном нивоу опстала је као непоколебљива чињеница. У том контексту требало би тумачити и настојање центара моћи да сиромашне земље држе у потчињеном положају, дозирајући средства међународне помоћи за њихов развој, и уједно профитирајући на њиховом капиталу. Међународна развојна помоћ генерално не досеже ни до 0,2 одсто глобалног БДП-а, а у смислу хитне хуманитарне помоћи износи тек 0,03 процента. У Африци, Јужној Азији и низу других земаља које уживају ову врсту помоћи одлазни финансијски токови који се састоје од профита транснационалних корпорација вишеструко су већи од долазних финансијских токова међународне помоћи. Ово је фундаментална тачка односа центра и периферије на светском нивоу: богате земље наводно помажу земљама које им заправо доносе профит.

ЗЕЛЕНИ КОЛОСЕК Наслеђе колонијализма у земљама Глобалног југа немогуће је прикрити слоганима из демократског репертоара западног естаблишмента. Политички системи, законодавство, вредносни систем увезен споља, неповољни положај бивших колонија у међународном систему поделе рада (готово сва додата вредност створена на бази афричких сировина остаје ван Африке), извозна оријентација, модели економија зависни од међународних услова, вештачке државне границе дефинисане у кабинетима бивших метропола, ограничен приступ образовању и здравственој заштити, политички и оружани сукоби – непогрешиво сликају стање земаља на Глобалном југу.
Упечатљив пример савремене манифестације неоколонијализма је и деструктивни информациони и психолошки утицај Запада на експлоатисане земље, укључујући, између осталог, „прогресивне“ вредности: легитимизацију наркоманије и маргиналних стилова живота, увођење нетрадиционалних погледа на сексуалну сферу, као и ставова који негирају људску природу. На рушевинама традиционалних вредности створено је огромно тржиште за робу и услуге које доноси значајан приход неометрополама.
Још једна манифестација софистицираног неоколонијализма, овога пута технолошког, по мишљењу стручњака, јесте настојање Колективног запада да наметне своја правила игре на климатском колосеку, где се отворено игноришу приоритети земаља у развоју. Представници „златне милијарде“ позивају ову потоњу да престане са субвенционисањем развоја фосилних горива и постепено смањи улагања у производњу угљоводоника чиме глобални проблем енергетског сиромаштва постаје већи.

ПРИВАТИЗАЦИЈА УН Многе земље у развоју планове везане за увођење таксе за угљен-диоксид препознају као нови вид намета, односно нову западну протекционистичку меру која подрива њихове капацитете за раст, крши правила Светске трговинске организације (СТО) и игнорише примарну одговорност развијених економија за климатске промене. Није случајно што је бразилски председник Луиз Инасио Лула да Силва инсистирао на неприхватљивости „зеленог неоколонијализма“ који под плаштом заштите животне средине гради дискриминаторске трговинске баријере.
По оценама независних истраживачких тимова, главни задатак Специјалног комитета УН за деколонизацију, Сталног форума УН за староседелачка питања, Стручног механизма за права аутохтоних народа Савета УН за људска права, као и других релевантних тела за људска права система УН – обезбеђивање услова за одрживи развој кроз спровођење три компоненте: економски раст, социјалну инклузију (искорењивање сиромаштва) и заштиту животне средине – није никада реализован. Тела највишег стратешког интереса, под изговором бриге за поштовање политичких права националних мањина, приватизовале су западне државе, и, примећују независни аналитичари, служе као један од фронтова хибридног рата који је Запад покренуо против нових центара геополитичког утицаја и социоекономског раста, укључујући Кину и Русију. Недавна истраживања западних научника потврђују ово запажање – током Хладног рата позиције земаља Глобалног југа у међународним организацијама имале су запажено већу улогу него данас.

НЕ ИНТЕГРАЦИЈАМА У том контексту важно је осврнути са на чињеницу да је сваки покушај формирања нових центара утицаја и друштвено-економског раста бивао осуђен на пропаст. Најочигледнији је пример неуспешног формирања Федерације западноафричких земаља, Уједињене Арапске Републике (Египат, Сирија, Јемен) и Западноиндијске федерације (Јамајка, Тринидад, Барбадос). Такође, у пројекту стварања СТО, подржаног 1947–1948, Индија и Бразил су предложили да се уведе колективно, мултилатерално правно регулисање процеса национализације и преноса имовине. Уплашене иницијативом која је била у супротности с њиховим интересима, богате земље су одбиле пројекат, успостављајући уместо тога Општи споразум о царинама и трговини, касније СТО, који им је омогућио да диктирају своје услове. Асоцијације попут БРИКС-а, ШОС-а и ЕАЕУ које су прекорачиле задате баријере ни најмање нису усрећиле Запад.
Однос између периферије и центра сасвим је другачије позициониран у Русији, која је, зачудо, у западној традицији (од британског колонијализма до троцкиста) називана тамницом народа. Током вишевековног развоја сибирских, арктичких и далекоисточних земаља на националном и регионалном нивоу, успостављен је национални систем норми, институција и механизама интеракције између центра и региона, власти, привредних субјеката и аутохтоних народа. Историјски народи Русије, изложени бројним претњама споља, кренули су путем изградње мултинационалне државе на основама равноправног и мирољубивог суживота како би обезбедили сопствену безбедност. О искорењивању аутохтоних народа није било ни речи.
Први покушај правне кодификације постојеће праксе у овој области учињен је у 19. веку, када је познати руски правник М. М. Сперански у Повељи о управљању страним народима дефинисао основне принципе и систем управљања руским староседелачким народима. У овом документу, између осталог, стоји да сви настањени народи уживају иста права и обавезе као и Руси. Први пут у светској пракси, Повеља је предложила правно решење за проблеме народа, укључујући народе Севера и Сибира, чији се начин живота није уклапао у стандардне норме. Повеља је у том историјском периоду омогућила да се мање болно решавају проблеми уласка аутохтоних народа у систем политичких и друштвено-економских односа земље. Правне норме које су регулисале систем управљања територијама насељеним аутохтоним народима биле су прогресивне и хумане за своје време. За разлику од многих других, аутохтони народи Русије нису познавали ропство. Као резултат такве политике број староседелачких народа Севера се у 20. веку значајно повећао. У извештају америчког Министарства унутрашњих послова (2022) стоји да су на Аљасци „скоро сви староседеоци могли да читају и пишу… Многи су били високообразовани људи… Руска администрација је, почев од времена Катарине Друге, велику пажњу посвећивала стварању мреже школа за децу староседелаца Аљаске…“
Истоветан принцип је спровођен и током совјетског периода, када су многи кључни циљеви УН одрживог развоја – елиминација глади, сиромаштва, смањење неједнакости, оснаживање жена, квалитетна здравствена заштита и образовање (укључујући масовно образовање на језицима домородачких народа), културни развој – остварени у оквиру пројекта који је подразумевао проширење социјалних гаранција за староседеоце.
Од првих година совјетске власти постојао је систем директних субвенција савезним републикама из свесавезног буџета, без обзира на њихов допринос привреди. Управо захваљујући совјетској дипломатији и правној науци, институција социјално-економских и културних права је развијена и уграђена у међународно право.
Однос периферије и центра у контексту кризе економске глобализације и јачања утицаја Кине, Индије и земаља југоисточне Азије много говори. Методе којим западне земље предвођена Сједињеним Државама настоје да задрже доминацију миришу на колонијализам, и земљама у развоју се тај познати мирис ни најмање не допада.