Značenje periferije

Da li iza pokušaja Zapada da na mesto multipolarne arhitekture svetskog poretka nametne neku vrstu „poretka zasnovanog na pravilima“ stoji ažurirana verzija kolonijalizma?

Kada je izjavio da je Evropa rajski vrt a ostatak sveta džungla, šef EU diplomatije Žozep Borelj nije samo demonstrirao zapadni kompleks izuzetnosti. Iza ove opskurne tvrdnje, primećuju analitičari, stoji realno istorijsko iskustvo zapadnog sveta koji je svoju dominantnost izgradio na nasilnoj eksploataciji i negiranju prava drugih naroda.
Razlika između britanskih i holandskih istočnoindijskih kompanija, koje su poput paravojnih međunarodnih pljačkaša kolonizovale zemlje s krajnjih ishodištem u genocidu počinjenim nad autohtonim narodima, i savremenih porobljivača samo je u pristupu. Umesto na robovima i aparthejdu, model neokolnijalizma počiva na diktatu sile, potiranju tradicionalnih vrednosti i podrivanju svake ideje o integracijama koje nisu pod direktnom kontrolom Zapada.
Statistika je neumoljiva – siromašni ostaju siromašni uprkos „društvenom napretku koji je svojstven zapadnim demokratijama“ a nekadašnje zapadne kolonije, pre svih afričke zemlje, svrstane su u red država s najnižim pokazateljima kvaliteta života.

KLASIČNO I DUŽNIČKO ROPSTVO I samo oslobađanje iz kandži kolonizatora imalo je visoku cenu. Primer Haitija je rečit. Uslov da Pariz prizna nezavisnost Haitija 1825. i odrekne se imovine robovlasnika bilo je da ostrvo plati 150 miliona franaka u zlatu. Ovaj prisilni danak meri se sa 300 odsto nacionalnog dohotka Haitija ili 150 godina ekonomske stagnacije. Dug Haitija, uključujući kamate, otplaćen je između 1840. i 1915, a za to vreme zemlja je trošila pet odsto svog nacionalnog dohotka godišnje. Preostali deo duga preuzele su SAD, koje su 1915–1934. okupirale Haiti kako bi osigurale svoje finansijske interese. Zvanično, dug Haitija iz 1825. konačno je otplaćen početkom 1950-ih. Nejednakost na globalnom nivou opstala je kao nepokolebljiva činjenica. U tom kontekstu trebalo bi tumačiti i nastojanje centara moći da siromašne zemlje drže u potčinjenom položaju, dozirajući sredstva međunarodne pomoći za njihov razvoj, i ujedno profitirajući na njihovom kapitalu. Međunarodna razvojna pomoć generalno ne doseže ni do 0,2 odsto globalnog BDP-a, a u smislu hitne humanitarne pomoći iznosi tek 0,03 procenta. U Africi, Južnoj Aziji i nizu drugih zemalja koje uživaju ovu vrstu pomoći odlazni finansijski tokovi koji se sastoje od profita transnacionalnih korporacija višestruko su veći od dolaznih finansijskih tokova međunarodne pomoći. Ovo je fundamentalna tačka odnosa centra i periferije na svetskom nivou: bogate zemlje navodno pomažu zemljama koje im zapravo donose profit.

ZELENI KOLOSEK Nasleđe kolonijalizma u zemljama Globalnog juga nemoguće je prikriti sloganima iz demokratskog repertoara zapadnog establišmenta. Politički sistemi, zakonodavstvo, vrednosni sistem uvezen spolja, nepovoljni položaj bivših kolonija u međunarodnom sistemu podele rada (gotovo sva dodata vrednost stvorena na bazi afričkih sirovina ostaje van Afrike), izvozna orijentacija, modeli ekonomija zavisni od međunarodnih uslova, veštačke državne granice definisane u kabinetima bivših metropola, ograničen pristup obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, politički i oružani sukobi – nepogrešivo slikaju stanje zemalja na Globalnom jugu.
Upečatljiv primer savremene manifestacije neokolonijalizma je i destruktivni informacioni i psihološki uticaj Zapada na eksploatisane zemlje, uključujući, između ostalog, „progresivne“ vrednosti: legitimizaciju narkomanije i marginalnih stilova života, uvođenje netradicionalnih pogleda na seksualnu sferu, kao i stavova koji negiraju ljudsku prirodu. Na ruševinama tradicionalnih vrednosti stvoreno je ogromno tržište za robu i usluge koje donosi značajan prihod neometropolama.
Još jedna manifestacija sofisticiranog neokolonijalizma, ovoga puta tehnološkog, po mišljenju stručnjaka, jeste nastojanje Kolektivnog zapada da nametne svoja pravila igre na klimatskom koloseku, gde se otvoreno ignorišu prioriteti zemalja u razvoju. Predstavnici „zlatne milijarde“ pozivaju ovu potonju da prestane sa subvencionisanjem razvoja fosilnih goriva i postepeno smanji ulaganja u proizvodnju ugljovodonika čime globalni problem energetskog siromaštva postaje veći.

PRIVATIZACIJA UN Mnoge zemlje u razvoju planove vezane za uvođenje takse za ugljen-dioksid prepoznaju kao novi vid nameta, odnosno novu zapadnu protekcionističku meru koja podriva njihove kapacitete za rast, krši pravila Svetske trgovinske organizacije (STO) i ignoriše primarnu odgovornost razvijenih ekonomija za klimatske promene. Nije slučajno što je brazilski predsednik Luiz Inasio Lula da Silva insistirao na neprihvatljivosti „zelenog neokolonijalizma“ koji pod plaštom zaštite životne sredine gradi diskriminatorske trgovinske barijere.
Po ocenama nezavisnih istraživačkih timova, glavni zadatak Specijalnog komiteta UN za dekolonizaciju, Stalnog foruma UN za starosedelačka pitanja, Stručnog mehanizma za prava autohtonih naroda Saveta UN za ljudska prava, kao i drugih relevantnih tela za ljudska prava sistema UN – obezbeđivanje uslova za održivi razvoj kroz sprovođenje tri komponente: ekonomski rast, socijalnu inkluziju (iskorenjivanje siromaštva) i zaštitu životne sredine – nije nikada realizovan. Tela najvišeg strateškog interesa, pod izgovorom brige za poštovanje političkih prava nacionalnih manjina, privatizovale su zapadne države, i, primećuju nezavisni analitičari, služe kao jedan od frontova hibridnog rata koji je Zapad pokrenuo protiv novih centara geopolitičkog uticaja i socioekonomskog rasta, uključujući Kinu i Rusiju. Nedavna istraživanja zapadnih naučnika potvrđuju ovo zapažanje – tokom Hladnog rata pozicije zemalja Globalnog juga u međunarodnim organizacijama imale su zapaženo veću ulogu nego danas.

NE INTEGRACIJAMA U tom kontekstu važno je osvrnuti sa na činjenicu da je svaki pokušaj formiranja novih centara uticaja i društveno-ekonomskog rasta bivao osuđen na propast. Najočigledniji je primer neuspešnog formiranja Federacije zapadnoafričkih zemalja, Ujedinjene Arapske Republike (Egipat, Sirija, Jemen) i Zapadnoindijske federacije (Jamajka, Trinidad, Barbados). Takođe, u projektu stvaranja STO, podržanog 1947–1948, Indija i Brazil su predložili da se uvede kolektivno, multilateralno pravno regulisanje procesa nacionalizacije i prenosa imovine. Uplašene inicijativom koja je bila u suprotnosti s njihovim interesima, bogate zemlje su odbile projekat, uspostavljajući umesto toga Opšti sporazum o carinama i trgovini, kasnije STO, koji im je omogućio da diktiraju svoje uslove. Asocijacije poput BRIKS-a, ŠOS-a i EAEU koje su prekoračile zadate barijere ni najmanje nisu usrećile Zapad.
Odnos između periferije i centra sasvim je drugačije pozicioniran u Rusiji, koja je, začudo, u zapadnoj tradiciji (od britanskog kolonijalizma do trockista) nazivana tamnicom naroda. Tokom viševekovnog razvoja sibirskih, arktičkih i dalekoistočnih zemalja na nacionalnom i regionalnom nivou, uspostavljen je nacionalni sistem normi, institucija i mehanizama interakcije između centra i regiona, vlasti, privrednih subjekata i autohtonih naroda. Istorijski narodi Rusije, izloženi brojnim pretnjama spolja, krenuli su putem izgradnje multinacionalne države na osnovama ravnopravnog i miroljubivog suživota kako bi obezbedili sopstvenu bezbednost. O iskorenjivanju autohtonih naroda nije bilo ni reči.
Prvi pokušaj pravne kodifikacije postojeće prakse u ovoj oblasti učinjen je u 19. veku, kada je poznati ruski pravnik M. M. Speranski u Povelji o upravljanju stranim narodima definisao osnovne principe i sistem upravljanja ruskim starosedelačkim narodima. U ovom dokumentu, između ostalog, stoji da svi nastanjeni narodi uživaju ista prava i obaveze kao i Rusi. Prvi put u svetskoj praksi, Povelja je predložila pravno rešenje za probleme naroda, uključujući narode Severa i Sibira, čiji se način života nije uklapao u standardne norme. Povelja je u tom istorijskom periodu omogućila da se manje bolno rešavaju problemi ulaska autohtonih naroda u sistem političkih i društveno-ekonomskih odnosa zemlje. Pravne norme koje su regulisale sistem upravljanja teritorijama naseljenim autohtonim narodima bile su progresivne i humane za svoje vreme. Za razliku od mnogih drugih, autohtoni narodi Rusije nisu poznavali ropstvo. Kao rezultat takve politike broj starosedelačkih naroda Severa se u 20. veku značajno povećao. U izveštaju američkog Ministarstva unutrašnjih poslova (2022) stoji da su na Aljasci „skoro svi starosedeoci mogli da čitaju i pišu… Mnogi su bili visokoobrazovani ljudi… Ruska administracija je, počev od vremena Katarine Druge, veliku pažnju posvećivala stvaranju mreže škola za decu starosedelaca Aljaske…“
Istovetan princip je sprovođen i tokom sovjetskog perioda, kada su mnogi ključni ciljevi UN održivog razvoja – eliminacija gladi, siromaštva, smanjenje nejednakosti, osnaživanje žena, kvalitetna zdravstvena zaštita i obrazovanje (uključujući masovno obrazovanje na jezicima domorodačkih naroda), kulturni razvoj – ostvareni u okviru projekta koji je podrazumevao proširenje socijalnih garancija za starosedeoce.
Od prvih godina sovjetske vlasti postojao je sistem direktnih subvencija saveznim republikama iz svesaveznog budžeta, bez obzira na njihov doprinos privredi. Upravo zahvaljujući sovjetskoj diplomatiji i pravnoj nauci, institucija socijalno-ekonomskih i kulturnih prava je razvijena i ugrađena u međunarodno pravo.
Odnos periferije i centra u kontekstu krize ekonomske globalizacije i jačanja uticaja Kine, Indije i zemalja jugoistočne Azije mnogo govori. Metode kojim zapadne zemlje predvođena Sjedinjenim Državama nastoje da zadrže dominaciju mirišu na kolonijalizam, i zemljama u razvoju se taj poznati miris ni najmanje ne dopada.